Pročitao sam: B. Likić / D. S. Stefanović - "Živjeti muziku", knjiga intervjua (Croatia Records, 2024.)

Pre nekoliko nedelja dobio sam jako interesantnu knjigu koju sam sa velikom radoznalošću istog trenutka pažljivo prelistao, ali i ubrzo počeo čitati, jer su imena autora na koricama zaista obećavala puno, s obzirom da su već dobro poznata u svetu popularne muzike.

Preporučujemo

Brano Likić je po mnogo čemu važan izdanak "sarajevske pop rok škole", još od grupe Formula 4, potom i preko Rezonanse koju je osnovao i predvodio. Kada su se sredinom sedamdesetih pojavile i prve ploče njegovog benda, odmah je postalo jasno da se radi o autoru i aranažeru jednog dosta drugačijeg, finijeg senzibiliteta, koji je po svemu sudeći u muzici tražio nešto više od onih, za to vreme uobičajenih gitarskih rifova.

Naravno, sve to bilo je odmah primetno već na njihovom prvom singlu, a takođe i na albumu Rezonanse "Nemoj meni...", koji je pored zanimljivog muzičkog sadržaja krasilo još nešto - vrhunski omot koji je dizajnirao još jedan Sarajlija. Njegovo ime je Dragan S. Stefanović.

Znajući sve to, mogao sam pretpostaviti da kada se njih dvojica udruže, na pomolu je uvek nešto dobro, pa možemo reći i nesvakidašnje.

Tako je bilo i ovoga puta.

Knjiga "Živjeti muziku" sadrži zbir intervjua koje je Likić uradio sa nekim od najpoznatijih muzičkih imena sa prostora bivše Jugoslavije. Dobar deo toga (oko 30 intervjua) Likić je već objavio u knjizi "Kad muzika priča" 2020. godine, dok novo izdanje sadrži oko pedeset intervjua, što znači da su, pored onih koji su se mogli pročitati u njegovoj prethodnoj knjizi, ovde i razgovori sa još dvadesetak novih imena. No to nikako nije i jedina razlika.

Dok je "Kad muzika priča" u formi džepnog izdanja, već prvim pogledom na knjigu "Živjeti muziku" možete zaključiti da je tu prste umešao majstor kalbra jednog Dragana S. Stefanovića.

Format je značajno veći, a likovna oprema i portreti koje je uradio Stefanović, zaista su na svetskom nivou.

S obzirom da su iz intervjua izbačena pitanja (osim u razgovoru sa Duškom Trifunovićem), oni dobijaju jednu sasvim novu, ispovednu formu, iza koje se pažljivim čitanjem može naslutiti kako je Likić usmeravao tok same priče i uspevao da iz svojih sagovornika "izvuče" ono što je zamislio i želeo.

Oduvek sam tvrdio da sa muzičarima najbolji intervju može napraviti upravo muzičar.

Naravno, u svemu tome neizostavno mora postojati i novinarski dar.

Sigurno je da takvih imena u ovdašnjim medijima i nema previše, ali jedno je gotovo sigurno: ko bolje može razumeti kroz šta prolazi jedan autor, izvođač, ili sve to zajedno, od nekog ko i sam krči takve staze.

Upravo zbog toga Brano Likić  po mnogo čemu ovde je svoj na svome.

I sam neumorni autor još od davnih sedamdesetih kada je predvodio grupu Rezonanasa, preko producentskog i snimateljskog rada u svom studiju BLAP iz koga su izašli neki važni albumi jugoslovenske scene, pa sve do novog milenijuma u kome nas i dalje obasipa svojim muzičkim snoviđenjima na brojnim albumima koje je poslednjih godina objavio, jasno je da je prošao gotovo sve segmente u kojima se rađa muzika i da mu je na tom polju malo šta ostalo nepoznato.

Zbog svega toga i ne treba da čudi popis imena čije priče možete čitati u ovoj knjizi, a ovde ću nabrojati samo neka:

Arsen Dedić, Biljana Krstić, Dado Topić, Ibrica Jusić, Davorin Popović, Jadranka Stojaković, Drago Mlinarec, Josipa Lisac, Kornelije Kovač, Dragoljub Đuričić, Laza Ristovski, Radomir Mihailović-Točak, Slobodan Kovačević-Bodo, Duško Trifunović, Vlatko Stefanovski, Goran Bregović, Sanja Ilić, Dejan Cukić, itd.

Foto: Croatia Records

Intervjui potiču iz dužeg vremenskog perioda, pojedini su rađeni još sredinom devedesetih, dok su neki razgovori upriličeni u prvim godinama novog milenijuma. I kako u samom podnaslovu piše: "Ova knjiga je nastala iz ljubavi prema muzici i poštovanju prema njenim stvaraocima", ona je baš zbog toga i najiskreniji svedok jednog vremena i njegovih junaka po kome ga mnogi od nas i pamte jer su  u neraskidivoj vezi.

Njihove želje, snovi i nadanja koji zrače iz ovih redova možda su ostvareni u manjoj ili većoj meri, ali bez obzira na to, oni su godine naših života oslikali najlepšim bojama, a baš time isijavaju i portreti Dragana S. Stefanovića koji kao da su srasli sa ovim pričama.

I ma koliko se termin "sarajevska pop-rok škola", kojim je nekada bila obuhvaćena popularna muzika koja je stizala iz glavnog grada BiH činio pomalo pretencioznim, ova knjiga kao da svedoči da je u onoj našoj nekadašnjoj zajedničkoj državi i to bilo moguće: da popularna muzika nosi "mirise" gradova u kojima je nastajala.

I ne samo to.

U ovim pričama mogu se naslutiti, ili pronaći, mnoge vrednosti koje su nastale u tom našem zajedništvu sa svim njegovim vrlinama i manama ali i muzikom koja je po svemu sudeći neponovljiva i koja do dan-danas ostaje usamljeno vezivno tkivo koje bar malo potire sve ove naše nesrećne podele.

Time je i misija autora ove knjige u punoj meri ispunjena.