Metak koji je mogao da promeni srpsku istoriju: Jelena Ilka Marković, žena koja je pucala na kralja

Brojni događaji iz srpske istorije slabo su, a neki i uopšte nisu poznati. Jedan od takvih je i priča o Jeleni Ilki Marković, ženi koja je pucala na kralja Milana Obrenovića. „Priča o metku koji je promašio“, a mogao je da izmeni poznatu nam istoriju, bazirana je na istorijskom događaju koji je okončan Ilkinim sumnjivim vešanjem u zatvorskoj ćeliji. Baš taj metak i njena sumnjiva smrt bili su inspiracija Dragoljubu Stojkoviću, našoj javnosti poznatom kao koautoru scenarija za film i seriju „Što se bore misli moje“ koji je prošle godine bio srpski kandidat za „oskara“, da napiše izuzetan roman „Sedef magla“.

Sa Stojkovićem smo popričali o „Sedef magli“ i Ilki Marković, ideji da taj malo poznat deo srpske istorije pretoči u roman, ali i o drugim projektila, nekadašnjim i budućim. Ovaj bivši novinar, a sada scenarista, književnik i producent, na početku nas je uveo u istoriju, povezujući manje poznate delove prošlosti u celinu iz koje je proistekao ovaj roman.

Preporučujemo

• Možemo li za početak da objasnimo čitaocima ko je bila Ilka Marković?

„Jelena Ilka Marković je žena koja je 1882. godine, netom pošto je Srbija ponovo postala kraljevina, a u vreme kada je kralj Milan Obrenović bio prilično omiljen u narodu kao prvi srpski kralj posle Kosova, pucala na njega u Sabornoj crkvi u Beogradu. Povod je bila osveta za smrt njenog muža, pukovnika Jevrema Markovića, inače starijeg brata Svetozara Markovića, shodno tome bliskog radikalima, koji su pod Nikolom Pašićem u tom trenutku bili protivnici kralja. Ilkin muž je učestovao u ratu za oslobođenje Srbije od Turaka od 1876. do 1878. godine. Događaj iz 1876. godine, poznat kao Topolska buna, zvaničan je razlog za streljanje Jevrema Markovića. U suštini, rat protiv Turaka nije išao baš najbolje dok Rusi nisu došli, a vojska, znatno lošije opremljena od Turaka, nije želela da gine. Jevrem je optužen kao jedan od vođa pobune.“

• Bio je to povod za njegovu smrt, ali i za Ilkinu želju da se pošto-poto osveti kralju?

„E, sad... Tu ima mnogo stvari koje nisu naročito logične. Jevremu su u optužnicu dodate i neke iznude novca, što je malo čudno ako je već optužen za veleizdaju. Dosta imovine je oduzeto, ali da li su bile u pitanju hiljade dukata kao što je optužnica navodila, s ove distance teško možemo da tvrdimo. Uz to, streljan je tek 1878, kad se rat završio pobedom, u kojoj je i on učestvovao. Navodno je rekao: ’Ako krenem sa svojim pukom, on (Milan Obrenović, tada još knez) će preplivati Savu pre nego što stignem’. Moguće je da je u afektu to i izgovorio, ipak je pripadao struji koja se s Obrenovićima izmirila tek nekoliko godina kasnije, ali nikad iskreno. Ne bi bio jedini koji je potcenio Milana Obrenovića, a ovome se može spočitati dosta toga, ali ne i da je bio kukavica. Nije mu padalo na pamet da pliva preko Save, a pritom je bio i zlopamtilo. Jevrem je, dakle, zvanično streljan zbog veleizdaje, saradnje s Karađorđevićima i iznuda, ali na čudan način. Najpre, Milan je ignorisao peticije gotovo svih važnih činilaca u zemlji, čak i Jevremovih političkih protivnika. Stizale su brojne molbe za pomilovanje, svaku je odbio. Jevremu pred smrt nije dopušteno da se vidi sa Ilkom, niti da mu dođe sveštenik. Vezali su ga za kolac na livadi pored Aranđelovca, streljali, on je upao u rupu zajedno s kocem, dotukli su ga dok se koprcao i zatrpali.“

• Tu se rodio motiv za atentat na kralja Milana, a samim time i za roman „Sedef magla“?

„Da, ali moja knjiga počinje u trenutku kada je Jelena Marković dobila dozvolu da konačno otkopa muža i da ga preseli u Jagodinu pored Svetozara, u porodičnu grobnicu. Svetozar je umro nekoliko godina ranije, 1875, na robiji, što je bila posledica njegovog sukoba sa državom. Četiri godine je pokušavala da dobije tu dozvolu, na kraju joj je odobreno pod uslovom da se to obavi noću, da ’radikali ne bi od toga pravili politički događaj’. Ona i novinar, radikal Pera Todorović, su ga iskopali na proleće 1882. godine, noću, i prevezli ga u Jagodinu zapregom. Od tog trenutka jedini joj je cilj u životu bio da ubije kralja. Uopšte to nije krila, na sva usta je pričala kako će ga ubiti. Navodno je, pred punom sobom radikala i pred samim Pašićem, izjavila kako će ga ’zaklati kao pile’. Pucala je 11. oktobra 1882, na svoj 38. rođendan.“

• Ako je njen muž bio uhapšen zbog, između ostalog, i veleizdaje, ko je onda Ilki nabavio oružje kojim je pucala na kralja?

„Jevrem je optužen i za iznudu, kao što sam već rekao, a onda su svu njegovu ličnu svojinu – osim živih para - koju je navodno stekao tako što je reketirao ljude, vratili Ilki. Video sam spisak vraćenih predmeta, ima tri strane, ispisane vrlo sitno, jedva se čita. Ono što sam uspeo da pročitam, jeste da je dobila svo Jevremovo oružje: puške, sablje, i uz to dva ’nagana’. Sve je prodala i od toga živela od Jevremove smrti do atentata, a to znam jer je beogradski kočijaš Dušan Kolonić, optužen da joj je prodao oružje, izjavio da nije prodavao već od nje oružje kupovao. Zadržala je samo ’nagan’ iz kog je pucala. Ispada da ju je država naoružala za pokušaj ubistva svog vladara“.

• Kako je izgledao pokušaj atentata?

„Tog 11. oktobra 1882. kralj Milan se vratio brodom iz Rumunije i pravo iz luke došao je na jutrenje u Sabornu crkvu. Ona je pucala s udaljenosti od nekoliko koraka i promašila za dlaku. Nisam imao predstavu kako je mogla da promaši, dok nisam u muzeju video revolver isti kao onaj iz kog je pucala. U pitanju je ruski ’nagan’. Držao sam to oružje u ruci, toliko je teško da mi je postalo jasno kako joj je ruka zadrhtala. Promašila je i pre nego što je drugi put zapucala sprečio ju je pukovnik Dragutin Franasović, kraljev ađutant, inače čovek zbog čije je majke Branislav Nušić završio na robiji. Sahrana te žene je Nušića inspirisala da napiše pesmu ’Dva raba’. Ja sam to iskoristio da mi Nušić bude jedan od likova u knjizi, pošto je Jelena umrla 1883. godine, u istom zatvoru u kom je on robijao 1889, pa sam ga koristio kao insajdera, ali detalje ćete videti kada budete čitali knjigu.“

• Ko su glavni junaci romana, osim Ilke?

„Moj glavni junaci su izmišljeni - policajmajster Đorđe Čogurić i advokat Andrija Kustudić. Njih dvojica, svaki iz svojih razloga, istražuju Ilkinu smrt. Ona je pronađena obešena o krevet sa visine od možda pola metra, i to peškirom. Dok sam pisao knjigu pričao sam i sa lekarima, koji misle da je teoretski možda i moguće izvršiti samoubistvo na taj način, ali telo se u takvim slučajevima samo opire smrti i sa te visine može da se odupre. Zato je vrlo problematično da se neko tako ubije. Jesu se ljudi besili o kvake i tome slično, ali moraš da budeš strašno uporan da bi uspeo, pogotovo peškirom koji nije lako zategnuti. Okružni lekar se nije slagao sa zatvorskim, tvrdio je da ju je neko udavio, pa je stiglo pojačanje iz Beograda, koje je presudilo u korist samoubistva. Mene je zaintrigiralo to što sam poverovao da je ubijena, ali mi nije logično da je to naredio kralj. Več je bila osuđena na smrt, pa je Milan Obrenović lično preinačio presudu na 20 godina robije. Zašto bi je potom ubio u zatvoru? Tako da sam tražio druge razloge i motive, što ti se može kad pišeš fikciju. Sve što sam napisao lako je moglo da se desi“.

• Zaplet deluje kao odličan triler, ko je još umešan u tu priču?

„Tu sam pravio čitav zaplet u koji su upleteni Miloš Bajić, unuk knjaza Miloša. Njegova majka je bila Miloševa ćerka Petrija, udata za zemunskog pivara Todora Bajića. U vreme radnje ’Sedef-magle’, Miloš je bio austrougarski baron, neizmerno bogat čovek, kog je Milan Obrenović već mrzeo zbog novca koji mu je testamentom ostavio knez Mihailo, dvadesetak godina ranije. U zapletu su i radikali, Pašić koji je sve vreme znao da će Ilka pucati...“

Foto: Promo

• Da li je Ilka heroj ili antiheroj?

„Ilka ovako deluje kao pravednica, ali zbog nje su stradali mnogi ljudi. Prva njena sestra Lujza, u čijoj kući je pričala da će ubiti kralja. Sestrin muž, gimnazijski profesor Gavrilo Vitković, izbačen je iz službe. Porodica je finansijski upropašćena, sestra joj je poludela od mučenja tokom istrage. Na kraju je za atentat osuđena samo Ilka, ali u danima neposredno pošto je pucala, pola Beograda je završilo u tamnicama ispod Kalemegdana. Radikali manje-više svi odreda, kao i njima bliski ljudi. Doduše, Pašić nije bio u Srbiji u tom trenutku. Da li slučajno ili je znao tačan datum kad će Ilka pokušati da ubije kralja, pa se sklonio da sačeka ishod, ne mogu da tvrdim“.

• Osim Ilke, još jedna Jelena je u knjizi veoma važna, a takođe je završila tragično?

„Još jedna ličnost je važna za priču, a to je Ilkina imenjakinja i prijateljica, Jelena Lena Knićanin. Ona je bila udovica nekadašnjeg kraljevog ađutanta Antonija Knićanina. Pričalo se da je bila kraljeva ljubavnica. Milan jeste bio ženskaroš, ali sad ta tvrdnja nije baš proveriva. U svakom slučaju, iz prepiske Ilke i Lene sam doznao da joj je Lena u početku pomagala i podržavala je u pripremi atentata, da bi se pred kraj uplašila. Ona je pokušala da je izda, pokušala da dođe do kralja, do ministra policije Milutina Garašanina, do poslanika u Rusiji Đure Horvatovića. Nekako su uspeli da ne obrate pažnju na to da neko prijavljuje mogući atentat na kralja. Lena je takođe stradala: nije osuđena, kao Ilka, zato što je pre izlaska na sud pronađena obešena u Rimskom bunaru. Zvanična verzija – samoubistvo. Kao i u Ilkinom slučaju, lekarska komisija na obdukciji se zavadila. Laza Paču je tvrdio da je u pitanju ubistvo, ali je nadglasan. Lako ga je bilo diskreditovati jer je bio radikal i u tom trenutku protivnik kralja, ali je vojnik koji je čuvao Lenu u zatvoru ubijen nekoliko dana kasnije. Čovek za kog se smatralo da ga je ubio – takođe vojno lice - slobodno je šetao po gradu, nije se ni krio.“

Dragoljub Stojković, autor romana "Sedef magla" Foto: Promo/Dalibor Tonković

• Knjiga je zasnovana na malo poznatom istinitom događaju, koliko toga si morao da dodaš da bi dobio ovako uzbudljiv roman kakva je „Sedef magla“?

„Knjiga je zasnovana na istinitom istorijskom događaju, ali sam pisao fikciju. Pored svega što sam pronašao, dokumentima iz istrage i sa suđenja Ilki, knjizi o Jevremu Markoviću u kome jedno poglavlje govori o atentatu, ostalo je mnogo rupa. Uzeo sam na sebe da ih popunjavam. Nema mnogo informacija o tom slučaju. Prva vest o njenoj smrti je objavljena u italijanskim novinama ’Il Piccolo’, a vest je poslata iz Zemuna, koji tada nije bio u Srbiji. A kada je pucala na kralja, to je bilo u svim novinama. Gomila toga se ne zna. U Narodnoj bilblioteci se mogu pronaći novine iz tog doba, ali slabo ćeš naći nešto o njoj.“

• Zašto se roman zove „Sedef magla“?

„’Sedef magla’ je pesma koju sam napisao i deo je knjige. Kasnije je iskomponovana i postala je deo muzike iz filma ’Sedef magla’. Tekst je, dakle, moj, a muziku je uradila Ana Krstajić, kompozitorka koja je komponovala muziku za film 'Sedef-magla' i seriju 'Sumpor', snimljenim po mom romanu. Čitav događaj je i istorijski nekako u magli, a ja sam ga još zamračio, svoju fikciju smestio sam u blato na obalama Save i Dunava gde magla ume da bude teška i neprozirna, što je dobra simbolika za ovakvu priču“.

• Samo nemoj da prođeš kao Manjifiko, čiju pesmu „Pukni zoro“ su proglasili starom narodnom...

„Da...“ (opšti smeh) Napravili smo, zapravo, svoje starogradske pesme. To smo uradili još kad smo snimali film ’Što se bore misli moje’, čiji scenario takođe potpisujem zajedno s rediteljem Miloradom Milinkovićem. Shvatili smo da nismo sigurni koje su pesme postojale u vreme, recimo, kneza Mihaila o kome smo radili prvi film. Sigurni smo bili samo za Kornelija Stankovića, koji nije naročito pogodan za kafansku atmosferu, a od ostalih, ja sam znao samo da je tad postojala, recimo, pesma 'Raslo mi je badem drvo'. Onda smo odlučili da napravimo svoju starogradsku muziku, a i zašto da ne, uživao sam dok sam pisao tekstove, a Ana je napravila odličnu muziku. Napisao sam tekstove za šest pesama, koje se provlače kroz film i seriju ’Što se bore misli moje’, film ’Sedef magla’ i seriju ’Sumpor’, koja je rađena na osnovu filma ’Sedef magla’. Kad budemo radili drugu sezonu serije i kada napišemo još nekoliko pesama, imaćemo kompletan LP. Ne znam zašto ga ne bismo objavili. Posebno zato što sam najveseliju od tih pesama, zove se ’Žeravica’, već čuo u izvođenju kafanskih svirača. Izvanredan je osećaj, kao da sam vratio dug kafani.“

• Reč sedef je baš stara... Uklapa se u to vreme?

„Da, trudio sam se da koristim arhaične izraze, ali one koje ljudi razumeju. Što može da bude i čupavo. Ali mislim da sam uspeo. Knjiga je, barem prema onima koji su je čitali, veoma jasna.“

• Knjiga je u prodaji, a kada možemo da očekujemo film „Sedef magla“?

„Premijera filma ’Sedef magla’ trebalo bi da bude u januaru, ali to može da bude malo odloženo ako nas pozovu na festivale. A potom ide serija. Napravili smo i Beograd iz 19. veka na Ubu, gde je snimana serija.“

• Imaš li planove za još neki roman tog tipa?

„Napisao sam jedan roman, koji bi sada trebalo uskoro da ide urednicima izdavačke kuće. Ali nije tog tipa. Dešava se na Kosovu, gde sam bio vojnik 1998. godine. Baziran je na mojim iskustvima, ali nisam sebe stavio kao glavnog junak. To sam uradio još kada sam došao sa Kosova, hteo sam da napišem kako je meni bilo i ispalo je grozno. Trebalo je da prođe više od 25 godina da shvatim da je najbolje o otome pisati iz vizure čoveka potpuno drugačijeg od sebe. Izmislio sam glavnog junaka po svemu suprotnog sebi – viši od dva metra, žgoljav... (smeh) To je čovek sa raznim mentalnim problemima, koga su stavili da bude artiljerac. Knjiga se zove ’Optički nišan’, trebalo bi sledeće godine da bude izdata.“

• Takođe si i koautor filma i serije „Što se bore misli moje“?

„Milorad Milinković napisao je scenario za film i pozvao me da raširimo to na seriju. Napravili smo sedam epizoda. Kada smo pročitali shvatili smo da se nekih segmenata serije ne treba odreći i onda smo od toga napravili novi scenario za film. Film je uspeo samim tim što je bio srpski kandidat za ’oskara’ prošle godine, a još čekamo da serija bude emitovana.“

(Telegraf.rs)