Tri decenije od odlaska Vladimira Bulatovića Viba

Vladimir Bulatović Vib, srpski satiričar, novinar, urednik, pisac kratkih priča i putopisa, aforističar, preminuo je pre 30 godina, 1. septembra 1994.

Bio je dugogodišnji novinar i urednik u kući Politika, gde se bavio kako njegovim osnovnim opredeljenjem, pisanjem duhovitih dosetki, tako i najklasičnijim novinarskim poslom.

Preporučujemo

Bio je veoma uspešan urednik Politikinog zabavnika u vreme kada je taj list imao tiraže u stotinama hiljada prodatih primeraka.

Vladimir Bulatović rođen je selu Sopotsko, u Makedoniji, marta 1931. godine, opština Resen, tridesetak kilometara zapadno od Bitolja. Neretko se decenijama docnije šalio tim povodom, zbog činjenice da je rođen upravo na Dan žena. U vreme njegovog rođenja taj kraj bio je sastavni deo Vardarske banovine Kraljevine Jugoslavije.

Sopotskog se decenijama potom sećao vrlo idilično. To ga je, u zrelim danima nakon ponovne posete mestu rođenja, dovelo do utiska da čovek ne bi trebalo da se vraća mestima, ljudima, stvarima, knjigama, koje je nekada posebno voleo.

Kako je zaključio, u sećanju se voljeno dodatno ulepšava i nadograđuje, pa naknadno suočavanje neminovno vodi krupnim razočarenjima. Otuda, bolje ih je ostaviti kao lepo sećanje, govorio je.

Niko njegov zapravo nije poticao iz tih krajeva. Majka je u Sopotskom radila kao učiteljica. Otac je inače bio sudski činovnik da bi docnije postao opštinski sudija. Rodom je bio iz Toplice, potomak naseljenika iz vremena kralja Milana Obrenovića.

Vladimir Bulatović detinjstvo, osim najranijih dana, provodi u Kragujevcu. Tamo se nalazio tokom okupacije zemlje u Drugom svetskom ratu. Opisivao je to docnije sa setom, dozom humora ali i razumljivom rezignacijom.

Kako se sećao, osnovnu školu tokom okupacije učili su u zdanju lokalne kafane Volga, pošto je u školskoj zgradi bila smeštena nemačka vojska.

Kako je, nesumjivo domišljeno, govorio, škola je tada uglavnom služila da ih pouči da Jugoslavija više ne postoji, da im pruži neophodna saznanja iz higijene, i posebno da poduči da "vrhovno biće" nije na nebu nego u Berlinu.

U Beogradu je studirao na Novinarsko diplomatskoj školi, koja je ubrzo ukinuta, pa je prešao na studije književnosti na tadašnjem Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, danas bi to bio Filološki.

Možda je zanimljivo da mu je najbliži prijatelj poslednjih godina u Kragujevcu i nadalje bio Ljuba Tadić, potonji proslavljeni glumac. Zajedno su i došli u Beograd na studije, dugo stanovali kao cimeri.

Pisanjem se bavio sve vreme tokom studija, Radio je za Jež, da bi se docnije našao u kući Politika, čiji je postupno postao jedan od simbola.

Kao pisac sve vreme je objavljivao u kratkim formama. Držao je do poznatog starinskog, proverenog načela, da valja pisati tako da rečima bude tesno a mislima široko.

Pisao je takođe, što je manje poznato, retko valjane putopise, sa pronicljivim, svedenim ali sasvim preciznim psihološkim opisima sredina koje je obilazio, poput onih o Belgiji, Švajcarskoj ili Francuskoj, Španiji, Portugliji.

Bio je, primera radi, užasnut, kako je on video, preteranom preciznošću i strogošću Švajcaraca. Ličilo mu je to na svojevrsnu opsesivnost.

Francusku je, naprotiv doživeo kao kontrast, zemlju opuštenosti, uživanja u životu, izvesne urođene demokratičnosti.

Flandrijom je bio zadivljen, drevni Briž ga je osvojio. Posmatrajući dela ranih flamanskih majstora, kao van Ajka, Memlinga ili van der Vejdena, zaključio je, kako se izrazio, da "srednji vek izgleda nije bio tako mračan kako se tvrdi".

Objavio je više knjiga, uglavom satiričnih priča i aforizama: "Budilnik" (1963), "Menjačnica ideala" (1965), "Veliko spremanje" (1971), "Korak nazad" (1976), "Šta je pisac hteo da kaže?" (1981).

Posthumno, kuća Politika objavila je njegova izabrana dela u četiri toma, 1994. godine.

Godine 1998. pojavio se izbor iz njegovog dela "Dežurno uvo vremena". U izdanju Šarenog dućana, izdavača iz Hrvatske, pojavila se knjiga njegovih aforizama "Neprevedene misli" 2012. godine.

Svojevrsni kultni status stekao je kao satiričar i posebno aforističar.

Pisac koji je tvrdio "Kad čizma počne da misli, mozgu ostaje da maršira", "Demokratija je kad nisi zatvoren, zato što si bio otvoren" ili "Čim čujete da su svi sumnjivi, znajte da ta mudrost pripada nesumnjivom idiotu" ovaj svet napustio je, posle duže bolesti, 1994. godine.

Domaći aforističari smatraju ga neprevaziđenim. Po jednoj anketi humorističkog časopisa Nosorog, Vladimir Bulatović Vib bio je najveći aforističar uopšte.

Najprestižnija nagrada koja se dodeljuje za stvaralaštvo iz oblasti satire nazvana je po njemu - Vibova nagrada.

(Telegraf.rs/Tanjug)