Održana promocija romana “Epitaf za glumca” Ljubice Kubure u Biblioteci grada Beograda

Foto: Promo

Promocija romana “Epitaf za glumca” autorke Ljubice Kubure održana je sinoć u Biblioteci grada Beograda u punoj sali Odeljenja umetnosti.

Preporučujemo

Roman je posle predstavljanja na Sajmu knjiga u Beogradu imao promocije u Vršcu, Pančevu i Skoplju. Na beogradskoj promociji, osim autorke, govorili su – istoričarka prof. dr Ivana B. Spasović, urednica izdanja Ivana Vuković, kao i Milan Trpković, direktor izdavačke kuće “Ključ izdavaštvo”.

Odlomke iz dela čitao je nadahnuto poznati TV autor i voditelj Aleksandar Gajšek, što je posebno ostavilo utisak na samu autorku Ljubicu Kuburu.

“Zamolili su me pred promociju da se ne zahvaljujem previše, ali ja sam, kako je moj otac govorio, rok zahvalnosti, i ne mogu da se ne zahvalim, pre svega – gospodinu Aleksandru Gajšeku, koji je svojim izuzetnim i prepoznatljivim glasom ali i bogatim unutrašnjim sadržajem, doprineo je da ovi redovi deluju i zvuče mnogo kvalitetnije nego što oni to zapravo jesu. Dok sam slušala, nisam mogla da verujem da sam ovo ja napisala. I pomislila sam – “o Bože, možda od mene i bude pisac”, duhovito je istakla Ljubica Kubura, inače ćerka veoma voljenog i dragog televizijskog novinara Riste Kubure, koji nas je nažalost napustio 2014. godine.

Bio je uspešni dugogodišnji sportski komentator, putopisac, pesnik i član Udruženja novinara Srbije (UNS), koji je doživeo veliku nepravdu u svojoj matičnoj kući Radio televiziji Srbije.

Sa druge stranem glavni junak romana “Epitaf za glumca” - Krsto Čutura iza sebe ostavlja roditelje i braću, dolazi u veliki grad i postaje poznati glumac. Njegova karijera je veoma uspešna, kreće se uzlaznom linijom, ali se iznenada dešavaju neke neočekivane pojedinosti.

Tako vremenom junak postaje svedok svog progona od strane sistema u kojem je živeo i stvarao. Kako je navedeno, njegove uloge na pozornici se polako stapaju sa njegovim principima koje ističe van scene, i tu nastaje veliki problem. Krsto Čutura nalazi podršku jedino u porodici.

Roman počinje upozorenjem čitaocu da “ne bude naivan” i da na stranicama koje slede ne traži istinitu priču, kao ni ljude za koje je nekada čuo. Zbog ovog upozorenja i molbe, svaki čitalac, kako navodi autorka, mora da shvati da je “književna istina nešto sasvim drugačije od života”.

Autorka je otkrila da je urednica knjige Ivana Vuković zaslužna da roman sada izgleda ovako zahvaljujući njenim intervencijama, jer je prva varijanta rukopisa bila drugačija, te da je ona uvek na svakoj promociji sa spisateljicom.

Ona smatra da su književni događaji i promocije “prilično dosadne prilike”, kao “vašari samoljublja”, tako da “ja ne bih da stalno slušam svoje ime, bude mi neprijatno”, a takođe smatra da se “forma ovih prilika nije menjala decenijama”.

“Onda kada odem u gradove koji nisu moji, budem duhovita, tada se svi smeju, i iz neke moje urođene slabosti da ugodim ljudima, imam želju da ne zažale što su došli na promociju da poslušaju nešto o mojoj knjizi”, objasnila je spisateljica Kubura.

Foto: Ema Bednarž

Književnica je dodala duhovito da je predstavljanje romana istovremeno i divan povod, jer “neki moji prijatelji sa kojima se viđam na kafi, od kojih inače ne mogu da dođem do reči, sada moraju da me slušaju, opet iz pristojnosti”.

“Ovog puta zaista ću se truditi da vas ne zasmejavam, kako bih svoju nameru i motiv za pisanje ovog romana obrazložila, tako da ćete mi oprostiti i nadam se da nećete kući otići tužni”, razjasnila je Kubura.

Autorka se osvrnula na delo “Proleće Ivana Galeba” (1957) hrvatskog pisca Vladana Desnice (1905-1967) u kome naslovni junak govori u knjizi kako je čitao delo nekog dobitnika Nobelove nagrade koji je pisao o nekom “čoveku amebi”. Onda kada je pročitao i druge knjige tog Nobelovca, Ivan Galeb je shvatio da nisu ti likovi u njegovim romanima amebe, već je taj pisac zapravo – čovek ameba.

“Isto tako, ja sam čovek nepravde, meni je nepravda neka preokupacija. Tako kada sam predala prvu verziju rukopisa izdavaču Milanu, on mi je rekao – “Ljubice, ovo je sve odlično, samo molim te pazi, svako poglavlje ti počinje sa nekim bolesnim čovekom koji leži u krevetu”. Istina, to jeste tako, jer ja sam opsednuta bolestima, a bolest dolazi čoveku kao nagrada i kazna. Ovaj roman počinje sa tragedijom, otvara ga smrt. Na prethodnim promocijama sam dosta govorila o smrti, a sada to dalje ne bih više. Ne bih da budem duhovita, ni da govorim o smrti”, najavila je Ljubica Kubura.

Foto: Ema Bednarž

Spisateljica je rekla da je ovo mnogo ozbiljnija priča od jednog intimnog porodičnog sveta i odnosi se na celo društvo.

“Nepravda je ključni motiv ove knjige, zato što smo se u nekim prošlim vremenima svi mi borili protiv nepravde, a onda smo se u nekim bližim periodima na nju navikavali. Sada mi se čini da smo nepravdu počeli toliko da volimo da joj čak i tepamo, prihvatamo, i da je toliko činimo, nad drugima sprovodimo. Na početku knjige sam iskreno zamolila čitaoce da u mojoj knjizi ne traže prave ljude, morala sam svakome pojedinačno da objašnjavam da ovaj roman nije o mom ocu. Međutim, kada god zamolite ljude da NE urade nešto, oni će baš to uraditi, zato mi je sada žao što sam stavila to upozorenje na početku knjige”, naglasila je spisateljica.

“Književne istine su nešto sasvim drugo. Ovo nije priča o RTS-u, to mora da se istakne i zapamti, zato što je poprište radnje – pozorište. Vladan Desnica je smatrao da je “teatar jedna vrsta negacije u umetnosti”. U njemu se stvaraju parapoetične forme. Ne mogu da se složim u potpunosti sa Vladanom Desnicom, ali u mom slučaju, u ovoj knjizi nije samo teatar negacija umetnosti, već negacija čoveka”, ocenila je Kubura.

Foto: Ema Bednarž

Naslovna sintagma “Epitaf za glumca” budi niz asocijacija, a jedna od prvih je misao iz tragedije “Hamlet” (1600) Vilijama Šekspira - “Bolje i na grobu da imaš rđav epitaf, nego da te glumci za života ogovaraju”.

“Književna istina je barem pokušana u ovom romanu da se predstavi, kao neka priča koja se nalazi iznad stvarnosti i pravih događaja kao povod za njeno stvaranje i koje će na kraju da bude pretočeno u jednu univerzalnu istinu. Ta istina će postojati i kada mi odemo sa ovog sveta. Tajna prestaje da bude tajna nakon što je poverimo drugoj osobi. Nadam se da sam vam večeras poverila jednu tajnu i da ćete je vi prenositi dalje, da ona hoda svetom i nastavi da živi”, zaključila je Ljubica Kubura.

Roman pred čitaoce dolazi posle velikog uspeha i tri rasprodata izdanja zbirke priča “Beogradski akvarel” (2020) takođe Ljubice Kubure, o čemu je govorio izdavač i moderator književne večeri Milan Trpković, prvi čovek “Ključ izdavaštva”. On je naveo da je ta zbirka proze uspešno posle tri godine i dalje nastavila svoj novi život, i onda su dobili rukopis za njen prvi roman.

“Ljubica i ja se poznajemo 15 godina, još sa Fakulteta političkih nauka, ali i da se ne znamo, ponovo bih njen roman objavio, jer je veoma kvalitetan. I da nisam objavio zbirku priča “Beogradski akvarel”, takođe bih objavio njenu novu knjigu. Kod nas u Srbiji postoji između 200 i 300 profesionalnih izdavača, i pravu sliku o književnoj produkciji imamo tek na Sajmu knjiga, tada postaje vidljivo. Čitaoci prvo istražuju domaće pisce, čitaju ih, onda im se ne svide neka dela, i kao da se razočaraju i zatim više ne prate srpske autore, ne pružaju im poverenje. Tako se ne daje šansa novim piscima, a Ljubica je sasvim suprotnost tome. Ona je zasluženo dobila šansu, ove godine u junu nam je predala gotov roman”, rekao je izdavač Trpković i dodao da mu se sviđa koliko je Ljubica Kubura veliki bibliofil, njena ljubav prema književnosti se oseća u romanu.

Knjiga “Epitaf za glumca” je naracija o nesalomivom duhu čoveka koji odbija da bude ućutkivan, zamenjen i zaboravljen, čak i kada je suočen sa nepremostivim preprekama.

Ivana Vuković, urednica izdanja u pogovoru navodi da, imajući u vidu tragičnu sudbinu junaka Krsta Čuture, “jasno nam je da ništa nije prošlo niti će proći, uvek će postojati loši ljudi i oni koji tome žele da se suprotstave. Neće biti nikad bolje dok god ne progovorimo, ne osmelimo se i ne stanemo na put onima koji nas tlače”.

Vuković je predstavila da roman ima dva narativna toka – o junaku koji postaje glumac u velikom gradu, a biva skrajnut sasvim iznenada zbog svojih ličnih stavova, i – sudbina njegove ćerke koja želi da napiše roman o svom pokojnom ocu.

“Jasno je prisutan motiv slobode u romanu. Sloboda jeste da govorimo ono šta mislimo, slobodno se krećemo, sloboda je da radimo ono što volimo. Prisutne su teme smrt i sećanja, a protiv toga se borimo pamćenjem, tako da je ovo neka mogućnost da se sve to zabeleži sa romanom. Potrebno je da se shvati da romani nisu samo umetnička dela, več svedočanstvo vremena”, zaključila je urednica Ivana Vuković.

Istoričarka Ivana B. Spasović je istakla da je uvek lepo i lako govoriti o kvalitetnoj knjizi kakav je roman “Epitaf za glumca”, koji se čita “u jednom dahu i sa velikim uzbudjenjem”. Ona je rekla da o romanu govori kao istoričarka i čitateljka, analizira ga sa više strana, i definisala da je u pitanju književno delo o časti, o nesrećnom liku Krsti Čuturi.

“Autorka stvara dva nivoa radnje i vešto vodi ta dva koloseka o ocu i ćerki. Knjiga je o ocu, ali je posvećena – majci. Ovde je prisutna sudbina o stradanju jednog čoveka, ujedno i stradanje jedne zemlje, svedočanstvo o svemu šta nam se desilo. Tu su problemi, traume oca junakinje i istovremeno čari odrastanja. Zato gledam roman kao istoričarka, jer je knjiga prava slika jednog vremena”, primetila je Spasović.

Ona je ocenila da je junakinja knjige verovatno alter ego autorke Ljubice Kubure, a njen otac u romanu i životu je slika države u isto vreme.

“Ljubicin otac je bio Risto Kubura, televizijski reporter sa RTS-a, a ovde se ne radi o njemu, ni televiziji, već je stavljen teatar kao analogija. Moram priznati da me odnos oca i ćerke u ta dva narativna toka romana podseća na čuvenog Svetozara Miletića i njegove ćerke Milice Tomić, udate za novinara i političara Jašu Tomića. To je taj novinarski svet, list “Zastava” koji su osnovali Miletić i ćerka, jedna prava žudnja za istinom i pravdom. To su junaci ovog romana – otac i njegova ćerka”, zaključila je istoričarka i pisac Ivana B. Spasović.

Ljubica Kubura je rođena u Beogradu, gde trenutno živi i radi, piše eseje i publicističke radove.

Za priču “Kratke crte iz života Gospođe M”, Kubura je osvojila prvu nagradu na Festivalu literarnog stvaralaštva “Felis”, a njena kratka priča “Ona” prevedena je na francuski jezik i objavljena u književnom časopisu “Panache”. Takođe, Ljubica se bavila i dramskim pisanjem, tako da je bila autor predstave “Čovek u crvenom odelu”, koja je premijerno izvedena u Pozorištu Slavija 16. maja 2012. godine.

(Telegraf.rs/Tanjug/Ivan Makragić)