Priča o jednoj knjizi: »Zov divljine« kao alegorija koju Džek London sigurno nije imao na umu

Osamdeset pet godina pre nego što će Džek London izdati Zov divljine, Kaspar David Fridrih je naslikao Lutalicu iznad mora magle, verovatno najčuveniju sliku romantizma, nemačkog u prvom redu ali i uopšteno govoreći, koja je u poslednjih pola veka, od kako je Kaspar David potpuno rehabilitovan (ekspresionisti, nadrealisti i egzistencijalisti su ga dvadesetih i početkom tridesetih donekle otrgli od zaborava, kojega je postao žrtva već tokom poslednjih desetak godina svog života, ali pošto su ga prigrlili nacisti, i uzdigli maltene do Vagnera, njegovoj obnovljenoj reputaciji je trebalo par decenija da se oporavi), ušla i u sferu pop-kulture, postavši mim, završivši na šoljama za kafu, a čovek na njoj u Manceovom dresu (GTR).

Jedan pogled i jasno je zbog čega: rečima ne može na valjan način da se dočara magnetizam ove slike, s prizorom čoveka, kojeg vidimo s leđa (Rückenfigur), kako stoji na stenama zagledan u divlji predeo pred sobom, s vrhovima planina i brda koji se probijaju iz stiska magle. Posmatrač gotovo da fizički može da oseti kako ga slika uvlači u sebe i steže mu dušu kao što magla na njoj steže taj nemački krajolik, koji je zapravo mešavina više različitih krajolika, koje je Fridrih spojio za potrebe ovog dela.

Preporučujemo

Ne postoji jedno tumačenje Lutalice; gotovo da svako u njoj vidi ono što želi da vidi, čak i onoga kojega želi da vidi: identifikacija čoveka otvoreno je pitanje istorije umetnosti, a od ponuđenih odgovora izdvajam onaj po kojem je to sâm Fridrih, ili Gete, ili izvesni Herr von Brincken, visokopozicionirani šumarski službenik u Saksonskoj Švajcarskoj, gde se nalazi većina motiva sa slike (Fridrih, pruski podanik i nemački nacionalista, neočekivano je 1816. podneo zahtev za državljanstvo Kraljevine Saksonije, koja je tokom Napoleonskih ratova bila antipruski i profrancuski nastrojena: u vreme nastanka slike, pretpostavlja se oko 1818, dobio ga je i preselio se u Drezden, gde je živeo do smrti 1840).

Kaže se da krajolik simboliše sublimno; da je slika predstava zagledanosti u sebe (autorefleksije) i kontemplacije o vlastitom životnom putu; da čovek na vrhu brega simboliše čoveka koji je postigao cilj i sada je (melanholično, transcendentno) zagledan u neodređenu (maglovitu) budućnost; da se radi o metafori života i smrti koja leži ispred, ili metafori Boga i sveta, ovostranice i onostranice: ili možda luteranac Fridrih aludira na trenutak Božijeg stvaranja sveta, pošto Luter u Postanju 2:6, latinsku reč „fons” (izvor, vrelo) iz Vulgate, koja se u našim prevodima javlja kao „para” (i kod Daničića, i u prevodu Sinoda), prevodi kao „magla” (Biblija kralja Džejmsa, koja se smatra ultimativnih engleskim prevodom, koristi reč „mist” — izmaglica).

„Lutalica iznad mora magle”, Kaspar David Fridrih, 1818. Foto: Wikimedia/Hamburger Kunsthalle

S druge strane, čovekova odeća ukazuje na nemačkog nacionalistu: možda sliku treba čitati po političkom ključu, po kojem bi predeo obavijen maglom postao upitna budućnost koja leži pred razjedinjenom Nemačkom koja se želi ujediniti, pod palicom liberala i nacionalista, uz suprotstavljanje moćnog plemstva. Ništa od toga ne objašnjava njenu savremenu popularnost: sem ako na nas utisak ne ostavlja upravo zagledanost u poluprazan prostor, koji je i određen i neodređen u isto vreme, a koji može simbolisati beskrajne mogućnosti koje leže pred nama (budućnost je naše platno).

Konačno, možda njena popularnost leži u čežnji hipercivilizovanog čoveka za prirodom, i za slobodom koja se u svom izvornom obliku može pronaći samo u prirodi.

Figura tako može prosto biti zagledana u divljinu, čiji zov osluškuje svojim unutrašnjim čulom; priroda može biti ta o kojoj čovek na steni kontemplira, napajajući dušu slobodom koju planine i more (magle) simbolišu. Lutalica iznad mora magle, ako sam dobro razumeo, i nije Fridrihov naziv, on datira iz 1939, kada se slika za vreme Trećeg rajha niotkuda pojavila (postoje zato istoričari umetnosti koji dovode u pitanje njenu autentičnost, s obzirom da se nije znalo da postoji, i ne zna se gde se nalazila 120 godina); takav melanholični naziv potencijalno evocira misli i predstave koje utiču na percepciju slike, koja može biti drugačija od Fridrihove, dok je njeno značenje belodano i sve vreme nam ispred nosa: čovek je zagledan u divlji predeo.

Kao amaterskom ljubitelju umetnosti, najprivlačnije mi je tumačenje po kojem se radi o autorefleksiji, o zagledanosti u vlastitu dušu („da bih saznao koliko je duboka”, rekao bi Niče), u ono najdublje što imamo u sebi, kad sa svog jezgra oljuštimo slojeve kulture i civilizacije („On je kušao dubine svog bića, delove svoga bića koji su bili dublji no on sâm, jer su vodili natrag u utrobu vremena”, kaže Džek London u Zovu divljine) — ali to mi je sekundarno tumačenje, do kog svakako nisam došao sam;

lično je tumačim kao žudnju za bekstvom iz civilizacije u divljinu, u goru i šumu koje simbolišu divljinu (uobičajeni francuski prevod naslova Londonovog romana je Zov šume, „L'Appel de la forêt”), jer, kaže Verner Hofman, „za Fridrihovu interpretaciju luteranstva, istinska religija se pronalazi u prirodi, jednostavnosti, i pojedinačnim ljudima, svim elementima Lutalice” („Volim šumu”, rekao bi Niče; u stvari, brojni su citati u Zaratustri koji se s manje ili više opravdanosti mogu prilepiti na ovu sliku: „Prevazišao sam sebe, patnika, izneo sam sopstveni pepeo na planinu, iznašao sam za sebe svetliji plamen. I gle! Tad je avet ustuknula od mene”; „Vi gledate naviše kad ištete uzvišenje. A ja gledam naniže, jer sam uzvišen”; „Što jače želi u visinu i svetlost, to mu jače korenje teži ka zemlji, naniže, u tminu, dubinu — u zlo”; itd).

Pseća zaprega na Grenlandu. Foto: mediadrumimages/DanieFerreira / Media Drum World / Profimedia

Oba tumačenja čine Lutalicu iznad mora magle dobrom ilustracijom za esej o Zovu divljine, imajući u vidu osnovni smisao tog romana — iako nijedno od njih ne odgovara alternativnom načinu čitanja koji ću pokušati da predložim u ovom eseju: naglašavam alternativnom jer ne tvrdim ni u jednom trenutku da se radi o nečemu što je London nameravao ili uopšte imao na umu, pa prema tome, ni ne pokušavajući da to predstavim kao jedinu, isključivu, glavnu, ultimativnu interpretaciju Zova.

Nedavno sam ga ponovo čitao, posle trideset godina; moja očaranost kulturnim i geografskim Severom seže do tog vremena, i u naizglednoj je direktnoj suprotnosti s mojom istovremenom opčinjenošću Mediteranom, ali i Karibima i južnim morima (moguće je od ranog detinjstva biti očaran i jednim i drugim); Mediteran je civilizacija (u kontekstu Zova divljine, stoji kao paralela kalifornijskoj dolini Santa Klara, gde Bak započinje svoj život), dok je Sever, onaj idealizovani Sever, još uvek nepokorena i netaknuta divljina.

Tada sam bio klinac i voleo sam sve u vezi Belog očnjaka: uz roman sam imao i film s Itanom Hokom na VHS-u, i strip koji je Volt Dizni izbacio uz film, koji je izlazio u nastavcima u Mikijevom zabavniku (ili možda Politikinom; ali u glavi mi je mali format), koji sam čupao iz poveza i spajao selotejpom, i koji bi trebalo da je i dalje negde zakopan; ali nije bilo mnogo toga što sam voleo u vezi Zova divljine.

Problem je bio, ne literarna tzv. težina koju donosi kvalitet, koji je svakako na strani Zova, koliko smer radnje: nepodnošljiv početak, u kojem se pas čupa iz domaćeg okruženja i baca u pakao kojim gospodare ljudske zveri, nije za mene mogao, usred rasula početkom devedesetih, da se meri s obrnutom pričom, od divljine ka bezbednosti civilizaciji, u kojoj pas postaje i ostaje prijatelj čoveka (mene, u krajnoj liniji). Ono vreme mi je kao detetu nametalo potrebu za srećnim krajem (ili barem onim što sam ja tako doživljavao), posebno kada se ticalo životinja; u literaturi (kao i na filmu) sam tražio avanturu, uzbuđenje, proždirao sam recimo gusarske romane, pročitao sam svaki koji mi je pao pod ruku, i nasilje je bilo sasvim u redu ako je razrešenje za mog junaka bilo povoljno; utoliko više, ako je junak pas/vuk.

Bakovu konačnu sudbinu nisam mogao tako da shvatim. Jasno je da razrešenje ni jednog ni drugog romana nisu nužno ni povoljni ni nepovoljni; oba su moguća, dese se, to je to. Koji pas od ta dva je sretniji? Onaj, koji je bačen u divljinu u kojoj je probio opnu unutrašnjeg jezgra svog bića; ili onaj koji je iščupan iz divljine i kojem je to jezgro obmotano slojevima ukrasnog papira a bazični instinkti zatomljeni? Zavisi od psa; ali za Džeka Londona možda i od hronologije: Beli očnjak je došao posle Zova i London je od starta zamislio da stoji naopačke, što možda ima veze s promenom njegove lične perspektive: prvi roman je, naime, napisao u bitno drugačijim (psihološkim) uslovima od drugog (o tome više na kraju teksta).

Devetogodišnji Džek London sa svojim psom Rolom, 1885.Foto: Wikimedia/University of Washington/ Frank La Roche Photographs

London se rodio u San Francisku, u složenim porodičnim okolnostima; njegova majka Flora—ćerka Maršala Velmana i potomak Tomasa Velmana, jednog od prvih engleskih puritanskih doseljenika u Ameriku, koji je u Masačusets stigao 1640.—u vreme njegovog začeća, živela je s čovekom po imenu Vilijam Čejni (nije utvrđeno da li su bili u braku); nakon što je ovaj od nje zahtevao da abortira, pokušala je samoubistvo, o čemu je pisao San Francisko kronikl; Džek je rođen 12. januara 1876, a ona se krajem iste godine udala za Džona Londona, učesnika Američkog građanskog rata.

Džek je sa 14 godina napustio školu; 1893, sa 17, prijavio se da bude mornar na škuni koja je plovila za Japan; po povratku je postao skitnica (hobo) i tako proputovao Ameriku; u Bufalu je ležao 30 dana zbog skitnje; potom se vratio u Oukland, u Kaliforniju, završio srednju i nekako uspeo da upiše Berkli. Tokom studija, početkom 1897, u arhivu je pronašao priču o pokušaju samoubistva svoje majke; pisao je ocu, koji mu je odgovorio tvrdnjom da mu on ne može biti otac jer je impotentan, da mu je majka spavala s drugim muškarcima i da ga je oklevetala tvrdnjom o zahtevanju abortusa. Džeka je pismo slomilo.

Da mu (najverovatniji) biološki otac nije bio takvo smeće, možda danas ne bismo imali Zov divljine i Belog očnjaka; imali bismo sasvim sigurno nešto drugo, jer on bi svakako postao pisac, to mu je bila želja (postoji anegdota da je o tome govorio vlasniku saluna u Ouklandu u koji je kao dečak i mladić redovno odlazio da uči i da čita, koji i dalje postoji, nalazi se na Trgu Džeka Londona i nezvanično se zove „Jack London's Rendezvous”, a zvanično „Heinold's First and Last Chance”), ali možda ne ove romane, koji su proizvod naročitog iskustva stečenog na putu kojim je krenuo posle Čejnijevog pisma: samo par meseci docnije, delom iz revolta, delom zbog novčanih muka, napustio je Berkli i 12. jula 1897. pošao u Klondajk, zarazivši se, zajedno sa zetom, „zlatnom groznicom”.

Vratio se naredne godine, bogatiji velikim životnim iskustvom, ako već ne parama zbog kojih se na put otisnuo (po svemu sudeći, dobro su prošli, ali je i njima, kao i ogromnoj većini kopača zlata, gro zarade pojedeno na bezbroj i jedan način); odmah je počeo da piše, nameravajući da od toga živi, da iskoristi eksploziju petparačkih književnih časopisa, do koje je došlo zbog pojeftinjenja troškova štampe; pobedio je na nekom konkursu, i nakon što je jedan urednik odbio njegov predlog da piše o iskustvima na Aljasci i u Jukonu, uz tvrdnju da Aljaska zanima sve manje ljudi, 1899. počeo da objavljuje priče u Overland mantliju, da bi 1900. izdao zbirku pripovedaka Sin vuka: Priče o Dalekom severu; već u to vreme je, izgleda, sasvim lepo zarađivao.

Pripovetku Batar, o istoimenom psu koji ubija svog čoveka, koji ga je brutalno maltretirao, objavio je Kosmopoliten 1902. pod naslovom Dijablo — pas; osećajući da je na neki način oblatio pseću vrstu, mada mu to nije bila namera (on je u stvari želeo da pokaže kako ponašanje pasa zavisi isključivo od ljudskog tretmana), želeći da se iskupi, napisao je i 1903. izdao Zov divljine, koji je zamislio kao prateću pripovetku Bataru, ali koji se brzo pretvorio u kratki roman, u kojem je glavni protagonista Bak, mešanac bernardinca i dugodlakog škotskog ovčara (baziran na psu njegovih prijateljâ iz Klondajka, braće Bond), kojega krade i preprodaje radnik na imanju kalifornijskog sudije kojem je Bak pripadao (ovde možete pronaći jedno od ranih, bogato ilustrovanih izdanja).

Kopači zlata tokom Klondajške zlatne groznice, sa svojim psima u zaprezi, na Daltonovoj stazi, oko 1900. godine. Foto: Wikimedia/University Library Washington

Kao i Lutalica iznad mora magle, i Zov divljine se tumači na mnoštvo načina: po nekima je osnovna tema darvinovski koncept opstanka najsposobnijih (eng. survival of the fittest), ili ono što je u to vreme tako bilo shvatano, uz buđenje naslednih, uspavanih odlika (atavizam), kako bi se preživelo okruženje tih ljudi, tih pasa i te prirode; po drugima, u pitanju je alegorijski prikaz sukoba između prirode i civilizacije, gde južne zemlje predstavljaju meki, materijalistički svet, a severne prostor koji transcendira civilizaciju, gde prirodno okruženje svodi život na njegovu bit, na ono što život u svojoj srži jeste: čoveka vraća u pećinu iz koje je potekao, psa u jazbinu.

Već je ukazano na to, da je „Zov divljine, u svojoj imitaciji primitivne trajektorije pesme Atavizam, smešten negde između nostalgične čežnje za vraćanjem izgubljene krajine i nadom da se ’duh krajine’ može vaskrsnuti”; ova pesma Džona Majersa O’Hare, objavljena mesec dana pre nego što je London počeo da radi na Zovu, i kojom je London odlučio da roman otvori (mada autor i ime pesme nisu potpisani), „poziva na povratak prirodi, koja nudi obećanje istinske slobode i ublažava zamor od civilizovanog života”. U prevodu Borivoja Nedića iz 1946. godine, pesma glasi:

„To prastare skitačke čežnje,

s okovom običaja zameću boj;

to se iz svoga zimskoga sna,

probuđen javlja gorski soj.”

Sličnih glasova bilo je tih godina puno u Americi; Rejmond Benoa kaže da je „mit o Baku, velikom psu, otelovljenje američkoga sna o bekstvu iz zapletene složenosti modernog života natrag u stanje rasterećenosti poput saonica koje Bak vuče”, da knjiga predstavlja „ritualno ovaploćenje američke želje da se ponovo okrene jednostavnosti”, da predstavlja „bekstvo u slobodu od iznurujućih uticaja civilizacije”: a nema sumnje da je London verovao da je civilizacija otišla predaleko u raskidanju veza s prirodom.

„Frontier”, reč koju prevodim kao „krajina” („granica” potpuno maši suštinu i smisao, iako se u nas uglavnom tako prevodi), u američkoj svesti ima naročito značenje: ova mitska oblast, koja se neprekidno pomerala ka zapadu kontinenta, ka Pacifiku, nosila je u sebi srž onoga što je Amerikanca činilo Amerikancem, bivajući prostorom na kojem su mogli dokazati od čega su satkani (otud tolika popularnost vesterna i srodnih žanrova, poput norterna, u šta spadaju ova dva dela Džeka Londona).

Portret Džeka Londona, načinjen u periodu 1906—1916, tokom poslednje decenije njegovog života. Foto: Wikimedia/Arnold Genthe

Već tada je to imalo imperijalistički prizvuk, a ima ga i u naše vreme (savremenom krajinom se mogu nazvati Irak i Avganistan, dok su šezdesetih to bili nauka i svemir, nakon što je Džon F. Kenedi uveo pojam Nova krajina, posle pobede na predsedničkim izborima 1960); postoji ovde izvesna paralela s ruskom imperijom, čija se krajina jednako neprestano pomerala ka Pacifiku, samo ka istoku, jednako radi eksploatacije resursa, jednako uz prateće istrebljenje urođeničkog stanovništva (u njihovom slučaju, u Sibiru), vek-dva pre nego što će to Amerikanci izvesti na svom zapadu (pomerala se ruska krajina i ka njihovom zapadu, preotimajući Ukrajinu od Poljske, a onda i deleći Poljsku s Austrijom i Pruskom, koje su im predstavljale zid sličan Pacifiku na drugoj strani).

„Kao što ideja krajine zavisi i od fizičkog prikaza i od fantazije o muževnoj snazi, tako se, takođe, i Londonov prikaz Severne zemlje sastoji od fizički stvarnog i zamišljenog prostora za obnovu (ili ponovno otkrivanje) izgubljene krajine. Zato što krajina naglašava veštine preživljavanja, evolucija deluje kao odlučujući faktor i za ljude i za životinje. Kao posledica toga, Londonov narativ obuhvata i stvarne i zamišljene efekte evolucije”, kaže Džon Bruni.

Neki autori dele radnju Zova divljine na četiri faze: u prvoj, vidimo prikaz stravičnog nasilja, tokom fizičkog i metafizičkog putovanja ka samospoznaji i samootkrovenju; u drugoj, dominantni postaju zamor i smrt, s Bakom koji zamalo gine; u trećoj, sledi period obnove i ponovnog rođenja, koji se simbolično odigrava tokom prolećnih meseci; i konačno, u četvrtoj, Bak se u potpunosti vraća prirodi u njenom najčistijem obliku.

Zanimljiva je paralela koju neki prave s četiri faze razvoja čoveka, koje Žan-Žak Ruso iznosi u Raspravi o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima, a koji se mogu predstaviti kao: 1) primitivni stupanj; 2) prelazni stupanj; 3) stupanj tokom kojega je porodica/klan glavna društvena jedinica; 4) moderna civilizacija; Bak, korak po korak, ide obrnutim putem (Beli Očnjak, pak, kao što rekoh, istim), mada ostaje nejasno gde je završio, u kontekstu te Rusoove sheme, jer mada se često kaže da je Ruso zagovarao povratak čoveka na prvi stupanj, zapravo je treći video kao najidealniji, a to što Bak završava u vučjem čoporu, klanu, ukazuje na mogućnost da je London imao Rusoove postavke na umu; s druge strane, to može biti i stvar slučaja, s obzirom da istovremeno eksplicira povratak Baka u dubine svog bića.

U istom tekstu, paralela se delimično razvija po toj rusoovskoj liniji, a roman se simbolično deli na Bakove četiri porodice. Prva porodica je ona izvorna, kalifornijska, kod sudije Milera, gde Bak živi lagodnim životom, nesvestan strahota koje postoje van sigurnosti tog imanja u dolini Santa Klara; druga porodica mu je čopor pasa pri kanadskim državnim kuririma koji preko Jukona prenose poštu, a gde on počinje da otkriva svoju prirodu i gde se uspeva da izbori za mesto vođe čopora, pre nego što ih otkupe žutokljunci-rudari, koji sebe i iscrpljeni čopor odvode u smrt — ali bez Baka.

Tragači za zlatom tokom Klondajške zlatne groznice, sa sa svojim psima na zaleđenom jezeru La Barž, na gornjem toku reke Jukon, 1897. Foto: Wikimedia/La Roche, Frank

Njega spasava Džon Tornton, koji je njegova treća porodica, zajedno sa svojim partnerima i njihovim drugim psima, među kojima će se on oporaviti i dovršiti otvaranje unutrašnjeg jezgra sebe, pre nego što dođe do svoje poslednje, četvrte porodice — vučjeg čopora; njega postaje deo posle smrti treće, za šta je bilo odgovorno indijansko pleme Jihata (fiktivno), koji su ta ubistva, posebno ono Torntonovo, krvlju platili, jer ih je raspomamljeni Bak sve poklao, i nastavio da ih napada i kolje i nakon što se pridružio vukovima.

Smatram da postoji osnova, a u nastavku ću pokušati to i da dokažem, da se Zov divljine čita i kao alegorija ekstremne transformacije ljudskog bića u ratu, koji, dotad normalnog čoveka, svojom brutalnošću zna pretvoriti u divlju zver (naglašavam ekstremne, dakle, u najgorem slučaju, ne u svim slučajevima; uostalom, nisu ni svi ukradeni i na Sever poslati psi bili poput Baka).

Za ovo ću se poslužiti obema četvorofaznim shemama romana koje sam ranije izložio i koje, pojedinačno gledano, nisu bez mane: prva shema u potpunosti zanemaruje kalifornijski period, bez obzira što se radi o svega nekoliko uvodnih strana, a druga krađu i period prevaspitavanja (pokoravanja), tokom kojega Bak postaje svestan „zakona tojage i zuba”; obe stvari su značajne i ne mogu se ignorisati, prva zato što obuhvata prve četiri godine Bakovog života, a druga zato što presudno utiče na kasnije Bakovo ponašanje.

Stoga, umesto da prvu fazu vidimo samo kao period stravičnog nasilja koje počinje krađom, ili samo kao spokojno odrastanje u civilizaciji pre krađe, razumimo je prevashodno u ovom drugom smislu, ali uz razumevanje da su krađa i preprodaja Baka sastavni deo njegovog života u civilizaciji (da nije bio u civilizaciji, ne bi toliko verovao ljudima, a da nije toliko verovao ljudima, do njegova krađe ne bi ni došlo);

umesto da drugu fazu vidimo kao period koji odlikuju borba, napor, zamor i smrt (deo te sheme koji je već sam po sebi problematičan, jer meni smrt nigde ne dominira kao na kraju), ili kao period proveden s drugom porodicom (prvim čoporom koji menja vlasnike), sagledajmo je kao period tokom kojega Bak prvo prolazi kroz proces prevaspitavanja, gde se uči „zakonu tojage i zuba”, a zatim biva bačen u okrutni spoljni svet, u kojem počinje njegov fizički i metafizički put ka samospoznaji i samootkrovenju, napornom vučom saonica, borbom protiv hladnoće i pasa iz drugih čopora, borbom za vođstvo nad svojim čoporom;

Džek London piše za radnim stolom na svom ranču, 1905. godina. Foto: Wikimedia/The Book of Jack London by Charmian London

umesto da treću fazu vidimo kao period obnove Bakovog života, ili kao period koji je proveo s trećom porodicom u kojoj dalje napreduje ka otvaranju svog jezgra, shvatimo je kao period normatizacije stanja u kojem se nalazi, nakon što je pronašao svog čoveka, koji mu je obnovio veru u ljude, koju je imao u Kaliforniji, i zahvaljujući kojem je napokon otkrio šta znače ljubav i odanost;

umesto da četvrtu fazu vidimo kao povratak prirodi u njenom najčistijem obliku, ili samo kao život s poslednjom porodicom, sagledajmo je kao period tokom kojeg dolazi do dovršenja procesa primitivizacije, što je dosledna posledica svega što je tome prethodilo, a koja je postala moguća nasiljem prema njegovom čoveku.

Prebacimo sada ovu novu shemu na polje čoveka u ratu: čoveka bilo koje nacionalnosti, u bilo kom ratu, vođenom u proteklih 150 godina, naročito od 1900. naovamo.

Prva faza počinje u mekom okruženju mira, u kojem Čovek odrasta i stasava, u porodici i širem okruženju koji ga vaspitavaju i gotovo bez izuzetka uče da veruje instinktima i osnovnim vrednostima svog društva (kao što je Bak bio naučen da veruje čoveku): postoje patriotske ideje koje se ne dovode u pitanje, postojimo mi i postoje oni koji nas ugrožavaju; od žrtvovanja za nas nema ničeg plemenitijeg, od polaganja života za otadžbinu ničeg uzvišenijeg; a šta je otadžbina, ako ne njen interes, a šta je njen interes, ako ne ono što govore zavodljive vođe; mora im se verovati, jer oni znaju ono što običan svet ne zna, kao što je Bak verovao radniku na sudijinom imanju; treba se pokoriti mobilizaciji (krađi sebe); (u glavi su mi slike englesko-francusko-nemačko-ruskih vozova s oduševljenim momcima koji avgusta 1914. kreću u rat, ne shvatajući kuda idu);

tu počinje druga faza: Čoveka, zavedenog velikim idejama, koji odmah shvata ili naslućuje da je prevaren (kao i Bak), šalju na obuku (prevaspitavanje), gde se uči pokoravanju autoritetu oficira, i gde se priprema za rat i ubrzo šalje na front; tamo, on mora pronaći svoje mesto i izboriti se za poštovanje drugih (sukob sa Špicem), preživeti borbu s neprijateljem (napad eskimskih pasa), preživeti stravične napore tokom beskrajnih marševa (vučâ sanki), sve vreme napregnutih živaca i uma, sve vreme u grču, večno nenaspavan, itd;

da bi sve to preživeo, Čovek mora učiti iz iskustava koja stiče usput, mora probuditi svoje životinjske instinkte, nagon za preživljavanjem, mora čak i krasti ako treba (Bak krade, a London, na posebno snažnom mestu, definiše moral, tj. moralnu prirodu, kao taštu besposlicu u gruboj borbi za opstanak); ali naposletku, ostaci njegove jedinice dopadaju ruku nesposobnih i neiskusnih mladih oficira, taštih i častohlepnih, koji ih odvode u katastrofu iz želje da ispadnu heroji;

Tragači za zlatom tokom Klondajške zlatne groznice pakuju zalihe na Čilkotovoj stazi, u blizini Ovčinjeg kampa, Aljaska, 1897. godina. Foto: Wikimedia/University of Washington/Frank La Roche Photographs

u trećoj fazi, Čovek, jedini preživeli iz svoje jedinice, oporavlja se iza linije fronta, pri jedinici iskusnog pukovnika koji ga je spasio, koji kod svojih posilnih i podređenih izaziva divljenje i poštovanje, ljubav i odanost, koji je kompetentan, zna šta radi, i nakon vraćanja na front, zna šta treba da se radi; u njemu Čovek napokon vidi ovaploćenje ideala zbog kojeg je dozvolio da ga zavedu i pošalju u rat, obnavlja veru u ideju koja ga je nosila od mladosti, konačno ima priliku da se uveri u to, da je istina ono što se priča još od kako je bio mali dečak, da su on i njegovi na pravoj strani, a da su ovi drugi zli, te da, ako među njima samima i ima trulih jabuka, da su to tek izuzeci, koji su njemu pukim nesrećnim slučajem ranije bili zapali;

za sve to vreme, Čovek sređuje i konsoliduje probuđene instinkte; prilikom jednog izviđanja upoznaje i pripadnika jedinice koja deluje iza neprijateljskih linija (Bak upoznaje vuka), koji ga poziva da promeni formaciju i pridruži se njima; Čovek ipak ostaje veran svom pukovniku, sve do početka četvrte faze, koja započinje pokoljem: iznenadnim napadom na logor, dok je Čovek u izvidnici, neprijatelj masakrira pukovnika i celu jedinicu, zajedno s nekim civilima;

zatekavši ih nakon izvršenja dela, Čovek doživljava slom živaca zbog tog zločina nad svojim saborcima, braćom i sestrama, zbog zločina nad idejom o zajednici u koju veruje, i njegova transformacija u zver postaje konačna: kolje sve koje je na mestu zločina zatekao, pristupa vučjoj jedinici, započinje krvavi pir, nastavlja da ubija sve neprijatelje bez izuzetka, ne praveći razliku između muškaraca, žena, dece, staraca, jer svi su oni isti, i nisu mi: dehumanizacija neprijatelja je potpuna.

Čitajući Zov divljine na takav način, izgleda kao da je London nesvesno predvideo XX-vekovnu kasapnicu, koju su doneli, prvo, koncept opšte mobilizacije stanovništva zadojenog ideologijom i mržnjom prema drugome, a drugo, militantni hipertehnicizam koji je tehnološki progres primarno usmerio ka stvaranju uvek boljih oruđa za mlevenje ljudskog mesa. Ova analogija nije nenategnuta; dosta je nategnuta. Ali kao što sam i na početku rekao, ovo je alternativni predlog za čitanje Zova divljine, koji London sigurno nije imao na umu; to uostalom i nije važno, kada pisac jednom pusti svoje delo u svet, ono se može slobodno interpretirati.

Osvrnuću se na kraju na one različite uslove pod kojima je London pisao Zov divljine i Belog očnjaka. Zov je pisao čovek koji je relativno nedavno od civilizacije i buržoaskog života pobegao u divljinu, iz koje se vratio i pod čijim se utiskom i dalje nalazio; čovek nesituiran, koji je u divljinu otišao kao socijalno svestan a vratio se kao socijalista, čovek nepotkupljen udobnošću, čvrst. Belog očnjaka, koji je prvobitno izlazio u nastavcima od maja do oktobra 1906, pisao je čovek koji je prethodne godine kupio ranč u Kaliforniji, nakon čega mu se životna perspektiva iz osnove promenila; London sâm kaže: „Pišem samo zato da bih nadodao lepoti koja mi sada pripada. Pišem knjigu ni zbog čega drugog, sem da dodam tri ili četiri stotine jutara mom veličanstvenom imanju”.

Džek London je Bak koji je postao Beli očnjak; Zov divljine predstavlja ideal kojem je pisac kao mlađi pustolov težio, a Beli očnjak ideal kojem je težio od para otežali pisac, koji para nikad nije imao dovoljno, jer je uvek trošio preko svojih mogućnosti. Postoji nešto romantičarsko i neodoljivo u liku i delu Džeka Londona, inače ga Prat nikada ne bi upoznao s Kortom i načinio ga njegovim prijateljem; ali Džek je postao buržuj.

Džek London sa svojom drugom suprugom Čarmijan na Havajima, u godinama pre njegove prerane smrti, koja je došla 1916. godine. Foto: Wikimedia/Hawaii State Archives.

(Telegraf.rs)