Priča o jednoj knjizi: Kako je Oesterheldov »Eternaut« uplovio u večnost

Sredinom dvehiljaditih, jedan od naših štekova nalazio se „na stepenicama kod Saborne”, odakle smo, pretpostavljam, išli u Akademiju, Cvijetu i Andergraund, Barutana već više nije radila. Za razliku od Šteka, koji, uprkos svom nazivu, nije bio nikakav štek, bio je na otvorenom, na Zelenjaku, kod ćoška s Brankovom, iznad prolaza, pored današnje kladionice — ovo mesto je bilo dosta uštekanije.

To su stepenice na početku Čubrine, koje vode u atrijum, koji je već desetak godina zagrađen metalnom ogradom; spominjem ih i u tekstu o štekovima, koji sam pre osam godina objavio na VICE-u (koji mi se, sad kad ga čitam, uopšte ne dopada kako je napisan; užasno je napisan). Tu sam proveo neodređene stotine sati, ali se sećam svega nekoliko „događaja” s tog mesta; samo je jedan relevantan za priču, a pošto je ovo već dovoljna uvodna digresija, uzdržaću se.

Preporučujemo

Događaj spominjem i u tom tekstu o štekovima; odigrao se na Božić ili Uskrs, više nisam siguran, mada sam u tekstu na VICE-u zvučao sigurno, ali sam i dalje bliži Uskrsu, jer mi je u glavi neko toplije vreme. Nerado priznajem da smo Gobe i ja, polupijani, mada ne iz nepoštovanja, upravo suprotno, iz najbolje namere, ma koliko loše i pogrešno artikulisane — jedini iz ekipe otišli na liturgiju, koju smo propustili, tako da smo prisustvovali propovedi, čijeg se sadržaja uopšte ne sećam, sećam se samo atmosfere i ambijenta.

Avenija 9. jula u Buenos Ajresu. Koliko znam, to nije jedna od lokacija radnje „Eternauta”, ali je fotografija dobra i na njoj ljudi slave titulu svetskog prvaka. Foto: Luis ROBAYO / AFP / Profimedia

Možda je bila politički nabijena ta propoved, pošto smo, kada smo se petnaestak minuta kasnije vratili nazad, s ostalima započeli pijanu priču o čovečanstvu. Jasno se sećam da je Gobe rekao da mu se ne dopada uskogrudo razmišljanje koje je tamo čuo, ili koje je mislio da je čuo; sećam se i da je te njegove reči pratila gestikulacija, šake ispred očiju koje podražavaju tunel — toga se neverovatno jasno sećam, čak i toga kako je stajao na stepenicama, leđima okrenut zidu atrijuma i ćošku s Ivan-Begovom.

I sećam se da sam na kraju, pošavši po još piva, do prodavnice na tom ćošku, silazeći niz stepenice, poentirao s tvrdnjom da će se čovečanstvo ujediniti samo u slučaju vanzemaljske invazije, da samo tako može shvatiti koliki je idiotluk klanje oko parčeta zemlje, koje istinski nikome ne pripada, čak ni onom pojedincu čije je na papiru, jer i to zavisi od paradigme i okolnosti (kroz istoriju se zemljoposedništvo prilikom civilizacijskih smena menjalo bez pravnih procedura; ali moderno doba i bezakonju daje zakoniti lik).

Možda se to poentiranje i nije odigralo na taj način, možda i nisam krenuo po pivo, možda sam krenuo drugde (...), možda je Gobe stajao drugačije, možda su sve te pojedinosti samo konstrukt moje memorije, nije ni važno. Bio sam mlad, glup i ograničen, ubeđen da sam izrekao snažno originalnu misao, ili ako ne baš originalnu a onda genijalnu, kakva samo malom broju ljudi poput mene može pasti na pamet, manje od decenije posle Dana nezavisnosti (mada mi se čini da taj film više govori o ujedinjenju Amerikanaca nego čovečanstva).

Tom mišlju, kojom sam povezao pitanje opšteljudske egzistencije i pitanje mogućnosti ujedinjenja čovečanstva, s jednim naučnofantastičnim scenarijem, napravio sam (nimalo originalnu) paralelu između naroda koji se ujedinjuje u slučaju napada zemaljskog spolja (što sam lično iskusio 1999, i što mi je tada još uvek bilo u svežem pamćenju), i celine čovečanstva koje bi se ujedinilo u slučaju napada kosmičkog spolja.

Drugim rečima, kao što Narod/Nacija može da postoji samo ako postoji Drugi u odnosu na kojega je moguće diferencirati se, naspram koga je moguće postojati, tako i Čovečanstvo može u punom smislu preći iz teoretskog u praktični domen samo ako se u našem kosmičkom susedstvu pojavi Drugi, i dođe nam u posetu, u dobru ili zlu.

Plaza de Majo u Buenos Ajresu pod snegom juna 1918, jedini put u XX veku kada je u tom gradu padao sneg; invazija vanzemaljaca u „Eternautu” od Oesterhelda i Solana Lopeza počinje upravo snegom. Foto: Public domain / Wikimedia Commons / Archivo General de la Nación

Vremenom sam svoje stanje samosvesti približio realnosti, shvatio da mladost, koja misli da sve zna, ne zna ništa, da je većina mojih „originalnih” misli, barem onih opštih i očiglednih, nekome već verovatno pala na pamet; ali sam svejedno misao zapamtio. Pre desetak godina sam čitao o tome kako Japanci love delfine, i pošto mi je pozlilo, pošto me je preplavio užasan poriv za kažnjavanjem, sinulo mi je da bi to, uvezano s invazijom vanzemaljaca, mogla biti tema za stripski scenario, koju sam tražio.

Japanac koji kolje delfine, Amerikanac na farmi činčila, Rus šinter, Francuz koji radi u zoo-vrtu i maltretira zatočene majmune, Srbin na farmi svinjâ, Kinez na farmi medveda, koji se drže u minijaturnim kavezima, u kojima ne mogu da se usprave, samo da bi se iz njih izvlačila žuč, koja se koristi u kineskoj tradicionalnoj „medicini”, itd — oni bi bili neki od likova, čija bismo nepočinstva videli u prvom poglavlju, koje bi služilo kao prolog, svojevrsni „dnevnik uvreda” na račun Života.

Zatim bi otpočela vanzemaljska invazija. Usledilo bi porobljavanje ljudske vrste, u kojoj bi nas sada tretirali onako kako smo mi tretirali životinje: između ostalog—a ovo što sledi su prilično brutalne zamisli za scenario—našu bi decu držali u malim metalnim kavezima u kojima ne bi mogla da se usprave, iz razloga sličnih onima zbog kojih „mi” držimo medvede (navodnici, zato što „mi” u ovom smislu ne postojimo: to rade Kinezi, ne celo čovečanstvo, koje na izvestan način postoji a na drugi ne), neki od nas bi završili u zoo-vrtovima, neke bi odgajali zbog mesa, itd, itd.

Radnja bi pratila, delom patnje proloških mučitelja i ubica životinja, možda i ubica i zlostavljača ljudi, a delom borbu malih, razbacanih grupa preživelih i odmetnutih, koji su se posle velike muke skupili po planinama i divljinama širom sveta, i koji više ne gledaju šta je ko po rasi, veri, nacionalnosti, regionalnosti, ne zato što je sve to iznenada postalo nebitno, nego zato što toga više ni nema, svi savremeni identiteti su preko noći postali kaputt.

Da li bi se ostaci Čovečanstva iznutra preobrazili i naposletku pobedili, nekakvim čudom, i potom izgradili novi, bolji svet — s tim nikad nisam bio načisto, i ne znam šta bi se i kako desilo, ali da sam počeo da pišem taj scenario, već bih u hodu došao do odgovora; no u to se nikada nisam upustio, opredelio sam se za nešto sasvim drugo.

Ektor Herman Oesterheld. Foto: Public domain / Wikimedia Commons

Ne znam da li je tema vanzemaljske invazije stripski obrađena na ovakav način, gde su vanzemaljci oruđe kažnjavanja, bića kojima je dodeljena uloga kosmičkog Atile, „biča Božjeg” (ovde nema mizantropije; ne radi se o tome da ja ovo priželjkujem, već da bih želeo da Čovek stvari sagleda iz tuđe perspektive, za početak, životinjske). Ali sam znao da je obrađivana mnogo puta, i možda sam zato od toga i odustao, mada nikada ne do kraja, ostali su mi u malom mozgu ideja i koncept, i to je razlog zbog kojeg sam se svega ovoga setio, od Saborne pa nadalje, dok sam u oktobru prvi put čitao Eternauta.

Priznajem da sam tada prvi put čuo i za strip i za čoveka koji ga je napisao, Ektora Hermana Oesterhelda (Héctor Germán Oesterheld, za Argentince prosto: HGO), i za čoveka koji ga je nacrtao, Fransiska Solana Lopeza, iako sam barem za ovog prvog morao čuti — da se radi o značajnoj figuri u istoriji svetskog i argentinskog stripa shvatio sam pošto sam, progutavši Eternauta, pročitao sve što sam o stripu i autorima mogao da nađem.

(Premda volim stripove i čitam ih stvarno celog života—čak sam i francuski pre tri godine počeo da učim zbog stripova, jer franko-belgijske najviše volim—činim to stihijski, pa nisam ni stručan ni teoretski potkovan; kao što volim epsku fantastiku još od kako sam kao klinac iz školske biblioteke uzeo Mač od Šanare, ali nikad nisam, recimo, čitao ni Točak vremena ni mnoga druga „velika” ostvarenja, sem Gospodara prstenova i Pesme leda i vatre; isto važi i za naučnu fantastiku, ali toga ću se dotaći u jednom od narednih eseja.)

Suprotno onome što sam ja nameravao da uradim, Oesterheld je svoju priču započeo, ne užasima koje čovek čini drugima, već prijateljskom partijom truka na tavanu jedne kuće u opštini Visente Lopez (partido provincije Buenos Ajres), koja se svojom južnom stranom, preko Avenije General Paz, graniči s gradom Buenos Ajresom (koji nije deo istoimene provincije), tačnije njegovim opštinama (barrio) Savedrom i Nunjezom, a nalazi nedaleko od Riverovog Monumentala.

To su sve važne geografske odrednice za strip čija se radnja odvija na tim ulicama, pa čak i na tom stadionu: avenije General Paz i Kabildo i Santa Fé i Korijentes, Plaza Italija, Plaza del Kongreso... Na Google Street View možemo pronaći sve lokacije po kojima se likovi kreću (postoji i argentinski sajt sa mapom radnje), a sve znamenitosti koje vidimo su i dalje tu, čak i paviljon na Barankas de Belgrano gde su nabasali na prvu Ruku, čak i zgrade koje su gurbovi rušili.

Otvaranje Svetskog prvenstva 1978. na stadion „Monumental”. Dve decenije ranije, na isti stadion je Oesterheld u stripu „Eternaut” smestio centar otpora vanzemaljskoj invaziji. Foto: Sven Simon / imago sportfotodienst / Profimedia

U stvari, lažem: Oesterheld Eternauta ne započinje ni tako. Otvara ga u radnom kabinetu neimenovanog stripskog scenariste, izvesno svog alter-ega, koji živi u kući koja podseća na porodičnu kuću Oesterheldovih. Na stolici za posetioce koja se nalazi pred njim, iznenada se materijalizuje neki nepoznati čovek, predstavlja se kao Eternaut, vekoplovac, onaj koji plovi kroz večnost, i počinje da priča svoju priču.

Tek tada se selimo na pomenuti tavan, i doznajemo da je njegovo pravo ime Huan Salvo, da je imao ženu i malu kćer, omanju fabriku transformatora, koja mu je omogućavala ugodan i udoban život, tri bliska prijatelja s kojima se družio na tom tavanu, koji su pretvorili u vrhunski opremljenu radionicu, u kojoj svaki od njih ima vlastiti kutak za vlastiti hobi (jedan argentinski komentator kaže da je to referenca na „jedinstveno argentinsku formu revnosne tehnofilije”, i tome pridaje veliki značaj, naširoko obrazlažući; nisam siguran da mi to ne zvuči pomalo parohijalno).

Dok igraju truko, preko radija saznaju da je Amerika izvršila nuklearnu probu na Atlantiku; uskoro počinje da pada smrtonosni fluorescentni sneg (sama pojava snega im je bila neobična, poslednji je u Buenos Ajresu pre toga padao juna 1918), za koji oni isprva misle da je posledica te probe i stoga radioaktivan, ali ubrzo shvataju da se uopšte ne radi o tome; odmah, međutim, shvataju koliko je važno da kuća bude hermetički zatvorena, kako nijedna pahulja ne bi prodrla unutra...

Tako, ukratko, počinje ovaj ep, prepun obrta i preokreta, radnje nestvarnog tempa, nestvarnog ritma, nestvarnog tona i atmosfere, s uzbudljivim događajima koji se nižu na takav način, da ga je gotovo nemoguće staviti na stranu, jer čovek, prikovan, omađijan, biva uvučen u priču koja ga satima gura napred s pitanjem: „Šta će sad da bude?”, sve dok ne pređe svih 350 strana — čak i ako ga čita drugi put u kratkom roku (poželeo sam da ga pročitam ponovo, odlučivši da pišem o njemu, što je bilo neizbežno, jer mi nije izlazio iz glave).

Eternaut se pojavio u zenitu tzv. zlatnog doba argentinskog stripa, koje je trajalo okvirno od 1940-ih do kraja 1960-ih, i oni ga tamo smatraju svojim najvažnijim ostvarenjem, u toj meri, da se datum njegovog prvog pojavljivanja na kioscima, od 2009. u Buenos Ajresu slavi kao gradski Dan stripa. Važan je istorijski kontekst u kojem je nastao: vojnim pučem, koji se odigrao od 16. do 23. septembrа 1955. godine, srušen je s vlasti legalno izabrani predsednik, reformista Huan Peron.

Huan Peron, u vreme nastanka fotografije predsednik Argentine, uživa u kafi. Foto: Public domain / Wikimedia Commons / Pinélides A. Fusco / Soles Digital

Tri meseca ranije, avioni argentinske vojske bombardovali su Plazu de Majo, na kojoj se nalazi Kasa Rosada, predsednička rezidencija, kom prilikom je poginulo 308 civila, od toga šestoro dece. To je najveći vazdušni napad u istoriji Argentine; samo dve godine kasnije, dok je trauma na psihi argentinske nacije još uvek bila sveža, i zbog napada i zbog puča, Oesterheld vojci dodeljuje bitno drugačiju ulogu.

Tokom te prve od dve godine izlaženja Eternauta, hunta je i dalje bila na vlasti, da bi je tokom druge zamenila „krhka” civilna administracija, zavisna od vojske. Peron je bio u izgnanstvu, svaka naznaka peronizma je suzbijana u društvu i javnosti, čak je i balzamovano telo Eve Peron nestalo, da bi 16 godina kasnije bilo otkriveno u jednoj kripti u Milanu, u Italiji, pod imenom Maria Maggi.

Samo neko intiman s argentinskom istorijom i tamošnjim društvom, posebno ondašnjim društvom, ne nužno Argentinac, može razaznati sve potencijalne slojeve Eternauta, sva značenja, moguće reference, metafore i alegorije. Ja nisam taj neko, moje poznavanje argentinske istorije je bilo i ostalo oskudno i vrlo površno, ali oni koji znaju, primetili su, ili misle da su primetili, čitav niz stvari.

Pored isticanja naravi invazionih trupa, koje nisu same po sebi zle—zle su samo kolovođe, neodređeni Oni, koji se ni u jednom trenutku ne pojavljuju—nego lišene slobodne volje i na razne načine prinuđene da sprovode Njihove zapovesti — tvrdi se i da se u najezdi i u vanzemaljskim metodama skrivaju reference na pučeve (do 1955. Argentina ih je već imala dva uspešna, pored niza neuspešnih, a posle toga još tri), kao i da je otpor preostalih ljudi metafora otpora prema zemaljskim silama represije.

Imajući u vidu Oesterheldovu biografiju, to je potpuno očekivana interpretacija, koja može biti tačna, ali i ne mora (mada verovatno jeste). Ljudi su takođe, imajući u vidu način na koji je Oesterheld umro, skloni da od Eternauta praktično zahtevaju da autor njime proriče vlastitu sudbinu, i ponekad to čine potpuno otvoreno, kao da je najnormalnija stvar na svetu tvrdnja da je on tu zapisao svoju i budućnost svoje porodice, bez obzira da li se misli bukvalno ili ne.

Detalj iz stripa „Eternaut”, scenariste Ektora Hermana Oesterhelda i crtača Fransiska Solana Lopeza. Foto: Fibra.hr/Hector German Oesterheld, Francisco Solano Lopez

Eternaut se naravno može čitati i bez poznavanja istorije Argentine, bez ikakve kontekstualizacije, koja može ometati doživljaj priče — tako je možda i najbolje. Ja sam ga tako prvi put čitao, potpuno nesvestan istorijskih okolnosti, at face value, pa čak i drugi put, naoružan novim znanjem, nisam bio preterano opterećen istorijskim kontekstom, koji jeste zanimljiv, ali mislim da stvarno nije presudan, jer priča ima univerzalni karakter.

Oesterheld je govorio da je kod njega protagonista uvek grupa, nekad manja nekad veća, koju je nazvao „grupni heroj” ili „heroj-u-grupi”, za koju je verovao da je vredniji koncept od tradicionalnog individualnog heroja, koji se pojavjuje da trijumfuje bez pomoći drugih. Iz toga ne razumem da li misli na stvarnost ili samo literaturu, ili i na jedno i na drugo (verovatno ovo potonje); ali je svakako u pravu, jer život je timska igra.

Brisanje klasnih, i uopšte društvenih razlika i barijera usled napada, uklanjanje civilizacijske paradigme koja je iznenada obesmislila koncept privatne svojine — to su bile stvari na osnovu kojih sam već jesenas mogao zaključiti da se verovatno radi o autoru levih sklonosti, bez obzira što je glavni lik sitni kapitalista.

Postojali su i drugovi tragovi, pre svega to što Oesterheld optimistično gleda na ljudsku vrstu i na njene opšte izglede, možda ne u situaciji napada superiorne vanzemaljske sile, ali da u situaciji nas samih sa sobom (a možda i u situaciji napada superiorne vanzemaljske sile) — kako drugačije shvatiti demonstraciju prividno neograničene moći ljudske inteligencije kojom se Favali služi da tunelu nadmudri moćnog neprijatelja i izvuče ih sve iz bezizlazne situacije?

Kako drugačije shvatiti osećaj zajedništva, nesebičnost i požrtvovanost koji provejavaju kroz panele na kojima gledamo natčovečanske napore šačice preživelih boraca za slobodu — i kako drugačije shvatiti demonstraciju neograničene sile ljudske dobrote, koja pokreće livca Franka, verovatno najvećeg pojedinačnog heroja priče, da umiruću Ruku iznese napolje da umre pod zvezdama, što predstavlja sâm vrhunac ljudske plemenitosti i primer kako se treba ophoditi prema poraženom neprijatelju?

Paviljon na Barankas de Belgrano u Buenos Ajresu, u koji je Oesterheld smestio važan događaj u „Eternautu”, i dalje postoji. Foto: Public domain / Wikimedia Commons / Thanos

Za mene se taj optimistični pogled na ljudsku vrstu na prvom mestu ipak ogleda u preokretu koji se tako brzo odigrao, kada je postalo jasno da se radi o napadu spolja: od početnog stadijuma, u kojem se društvo praktično revertovalo na pećinu, a čovek čoveku postao vuk, i gde se prvo gledalo kako se dobro naoružati radi zaštite — do popunjavanja vakuuma vlasti od strane jednog autoriteta (Oesterheld očito nije bio anarhista) i kakve-takve obnove društvenog ugovora (rusoovskog) tipa.

Bacio bih ovde još jednu sitnicu koja mi je pala na pamet, a to je moguća aluzija na špansko osvajanje Amerike, iako možda vidim ono čega nema, pošto je pitanje da li je HGO uopšte bio svestan jedne nebitne istorijske epizodice u okviru Kortesovog pohoda na Meksiko; ali je prva stvar koje sam se setio, kada je vojno nadmoćni neprijatelj počeo da uvlači ljude u „klanac” na Plaza Italija i na Aveniji Las Heras, bila jedna manja bitka koju su Španci vodili protiv Tlaskalanaca, neprijatelja Asteka.

Zenon Kosidovski u Kad je sunce bilo bog ovako opisuje taj događaj: „Sledećeg jutra, u poteri za malim odredom Indijanaca, konkvistadori su uleteli u neki klanac. Iznenadio ih je neobičan prizor. Dokle oko seže stajala je tamo neprebrojna armija Tlaskalanaca. [...] Kortes je u tren oka shvatio koliko je primitivna i naivna bila taktika Tlaskalanaca. Vojska zbijena u klancu — jasna stvar — nije se mogla razviti i iskoristiti svoju brojnu nadmoć. Stoga je formirao čvrstu kolonu i probio se u sâm centar neprijatelja.”

Analogija je nepotpuna, razlike su značajne: vanzemaljci, koji su u roli konkvistadora, brojčano su nadmoćni, a ne ljudi, koji su u roli Indijanaca; vanzemaljci, poput konkvistadora, imaju superiornu tehnologiju, ali sem u toj situaciji s klancem, pokazuju zaprepašćujuću tačtičku nezrelost i nerazvijenost; konačno, za razliku od konkvistadora, koji su na prevaru uvučeni u klanac, što onda preokreću u svoju korist, vanzemaljci su ti koji stvaraju klanac i uvlače ljude u njega, zahvaljujući gluposti komandanta.

Sve što sam naveo, primetio sam tokom prvog čitanja; o onome što sam primetio prilikom drugog, ne bih govorio, jer nisam siguran koje su obzervacije moje a do kojih sam došao pod uticajem tuđih interpretacija; ne bih ni o potencijalnim rupama i nelogičnostima, koje su mi prvi put promakle: ako ih i ima, razumljive su, imajući u vidu nedeljni tempo rada, možebitno završavanje svega u zadnji čas, usled brojnih paralelnih projekata i obaveza oba autora, tokom te dve godine.

Detalj iz stripa „Eternaut”, scenariste Ektora Hermana Oesterhelda i crtača Fransiska Solana Lopeza. Foto: Fibra.hr/Hector German Oesterheld, Francisco Solano Lopez

Glavni razlog zbog kojeg je moje drugo čitanje bilo temeljno drugačije iskustvo od prvog, leži u spoznaji o životu i smrti Ektora Hermana Oesterhelda, desaparecida, 1977. ubijenog i možda iz aviona bačenog u okean; oca četiri od strane hunte ubijene ćerke („and I will have my vengeance, in this life or the next”), od kojih su dve, a možda i tri, bile trudne u vreme hapšenja; i dede Fernanda, kao i trogodišnjeg Martina kojeg su 14. decembra 1977. doveli u logor da bi mu stavili do znanja da mu je (tog dana) i poslednja kći ubijena.

U takvim okolnostima nije bilo moguće Eternauta čitati na isti bezazleni način kao prvi put, kad ništa o svemu tome nisam znao, kad sam kao slepac zaronio u strip — koji je tako sada postao neizbežno obojen novim, šokantnim informacijama, i koji sam iznova čitao zadivljen i zaprepašćen.

Oesterheld je rođen u Buenos Ajresu 23. jula 1919. godine; otac, Fernando Oesterheld, bio je nemački doseljenik, a majka Elvira Ana Pujol, španska Baska, delom jevrejskog porekla. HGO odrasta čitajući Salgarija, R. L. Stivensona i Defoa (opsesija Robinzonom odigraće izgleda važnu ulogu u nastanku Eternauta); na Univerzitetu Buenos Ajresa završava geologiju i nekoliko godina radi na raznim rudarskim lokalitetima širom zemlje, koju tako bolje upoznaje, zajedno s njenim ljudima.

Elzu Saru Sančez upoznaje 1944; venčavaju se četiri godine kasnije, i dobijaju četiri kćeri: Estelu (1952), Dijanu (1953), Beatrisu (1955) i Marinu (1957). Ali spisateljsku karijeru počinje već tokom studija, kada u dnevniku La Prensa, gde radi i kao korektor, objavljuje pripovetku Truila i Miltar; a narednih godina za kuće Codex i Abril piše priče za decu i tekstove iz popularne nauke. Posao geologa napušta 1951, kada prihvata predlog urednika Abrila da se u potpunosti posveti pisanju.

Jasno je da neću navoditi sve njegove stripove i grafičke romane, jer mada se mnogi smatraju značajnim, posebno u Argentini, nama su to velikom većinom samo naslovi kod nas neobjavljenih dela; ali nisu sva kod nas neobjavljena, i neke moram pomenuti, pre svega kolaboracije s Hugom Pratom i Albertom Brećom, kao i ono što je radio sa svojim bratom Horheom.

Ektor Herman Oesterheld sa primerkom časopisa „Hora Cero” od 4. septembra 1957. godine, u kojem se po prvi put pojavio „Eternaut”. Foto: Public domain / Wikimedia Commons

Sa Pratom već 1951. stvara strip Ray Kitt, a potom 1953. Sargento Kirk (u čijem fizičkom liku naslućujem Korta), kojega hvale kao rani realistički strip, a koji je Oesterheld radnjom želeo smestiti u argentinsku pampu, ali je izdavač izričito zahtevao Sjedinjene Države: eponimni narednik je zato vojnik Unije iz Američkog građanskog rata, koji odlazi na Divlji zapad, gde, pošto njegova jedinica izvrši masakr nad Indijancima, menja stranu i posvećuje život njihovoj odbrani.

U drugoj polovini pedesetih s Pratom (kasnije i drugima) radi i na stripovima Ticonderoga (o francusko-britanskom sukobu u severnoameričkim kolonijama sredinom XVIII veka) i Ernie Pike (o ratnom dopisniku iz Drugog svetskog rata, koji prenosi tragične ljudske priče i govori o moralnosti običnih vojnika; u tom stripu bez bitaka, sukob Saveznika i Osovine, suprotno već ustanovljenoj globalnoj normi, nije predstavljen kao konflikt između dobra i zla; vizuelno, lik Ernija Pajka je zasnovan na HGO, ali je inspirisan američkim ratnim reporterom Ernijem Pajlom).

Pre toga, 1955. s Horheom otvara izdavačku kuću Editorial Frontera, u okviru koje pokreće nekoliko stripskih časopisa, među kojima je i nedeljnik Hora Cero, u kojem 4. septembra 1957. počinje da izlazi Eternaut. Na Oesterheldov upit, Solano Lopez iznosi želju da crta naučno-fantastični strip, ali realističan, i domaći; HGO predlaže vanzemaljsku invaziju na Buenos Ajres, s protagonistom odsečenim od sveta u svojoj kući, okruženoj smrću, kao što je Robinzon Kruso na pustom ostrvu bio okružen morem.

Mada Lopez nije ubeđen u takvu analogiju, ideja mu se dopada, pa Eternaut započinje svoj život, i izlazi u nedeljnim nastavcima do 1959. Ni sâm Oesterheld na početku ne zna kuda priča ide, kako će se razviti i kako će je privesti kraju: stvari se rešavaju u hodu, često znaju da iznenade i samog autora, pa upravo tu možda leži i tajna radnje, nabijene akcijom, koju je trebalo smišljati, uvek novu i uzbudljivu, iz nedelje u nedelju.

Zbog nagomilanih dugova usled ekonomske krize, gasi se Editorial Frontera, pa Oesterheld nastavlja da piše za druge izdavače; tako 20. jula 1962. izlazi Mort Sinder, čime počinje njegova saradnja s Albertom Brećom, koji mi je takođe bio nepoznat, mada ga Frenk Miler naziva svojim mentorom, pa pretpostavljam da sam i za njega morao znati.

Argentinac s maskom na kojoj se nalazi lik Eternauta, iz istoimenog stripa, kojega su stvorili Oesterheld i Solano Lopez. Foto: JUAN MABROMATA / AFP / Profimedia

Morta Sindera sam pročitao dok sam radio na ovome, i žao mi je što ga nisam otkrio kada sam imao 12 godina, mada ni sad nije kasno; nije stvar u tome da je to strip za decu, nije, već poznajući 12-godišnjeg sebe mi je žao. (Apropo Milera, stekao sam utisak da je epizoda Termopilski klanac očigledno uticala na njega, možda i idejno, ali svakako u pogledu narativnog stila koji Oesterheld koristi, a koji me je podsetio na onaj kojim je 35 godina kasnije taj istorijski događaj Miler ispripovedao u 300.)

Oesterheld zatim 1968. publikuje stripsku biografiju Ernesta Čea Gevere, koju crtaju Breća i njegov sin Enrike, ali vlada je uklanja iz cirkulacije, pleni i uništava originale; njihov strip o Eviti Peron biće objavljen tek 2002. Takođe s Albertom Brećom, Oesterheld 1969. pokušava reboot priče o Huanu Salvu, s namerom da je prožme socijalizmom i bolivarštinom (između ostalog, latinoameričkim antikolonijalizmom), i ispriča na drugačiji način: sada Amerika, Rusija i druge velike sile sklapaju dil s vanzemaljskim napadačima i pre(o)daju im Južnu Ameriku.

Brećin fantastičan crtež, originalan, netradicionalan, drugačiji od svega dotad viđenog u Argentini, možda i šire, (tu estetski uticaj Breće na Milera može da se fizički dotakne), poslužio je izdavaču kao izgovor za ukidanje publikacije, pa je HGO morao da skrati priču, da ne bi ostala nedovršena, što je velika šteta, jer ono što imamo, taj jedan album, zbrzane radnje posle relativno normalnog početka, ukazuje na propuštenu priliku za još jedno remek-delo latinoameričke i svetske književnosti.

Drugom verzijom Eternauta se neću posebno baviti; ali pomenuću da je okvirni pisac s početka radnje gotovo identičan Oesterheldu (pritom se na zidu njegovog kabineta nalazi slika Morta Sindera); da Huan Salvo, koji u glavnoj verziji implicitno navija za River, sada implicitno navija za Boku; da je hronični manjak ženâ iz prve verzije (gde su Salvova supruga i kćer pasivne statistkinje radnje koja se odvija oko njih) donekle rešen Suzanom, odraslom devojkom koja je zamenila dečaka Pabla; i da HGO pravi poređenje s Inkama i Astecima, što možda potvrđuje moj gorenavedeni utisak o klancu.

Stensil „Nestornauta”, koji bivšeg predsednika Argentine Nestora Kiršnera, supruga kasnije predsednice Argentine Kristine, prikazuje kao Huana Salva, „Eternauta”, lika kojega je stvorio Ektor Herman Oesterheld. Grafiti, murali i stensili koji prikazuju Huana Salva, sa karakterističnom maskom za ronjenje, česta su pojava u Argentini. Foto: DANIEL GARCIA / AFP / Profimedia

Postoji i Eternaut II, koji je HGO 1976. pokrenuo ponovo sa Solanom Lopezom, ali njime ni ne mogu da bavim, jer ga nisam čitao; ali pošto je to nastavak priče, a ne reboot, nema ni razloga da se njim posebno bavim.

Baš tih godina, HGO se pod uticajem ćerki priključuje Montonjerosima, gerili levih peronista, koji su se ranije borili za povratak Huana Perona u Argentinu, pa ostali razočarani, zato što se u Argentinu 1973. vratio Peron potpuno drugačiji od očekivanog (izgleda da je taj čovek imao toliko lica da je svaka peronistička frakcija u njemu videla samo ono što njoj paše); pritom je njegov povratak obeležio tzv. Masakr u Esejsi, kada su desni peronisti izvršili pokolj levih (ako se ne varam, HGO je bio prisutan).

Peron naredne godine umire, a nasleđuje ga treća supruga Izabela, koja je na izborima izabrana kao njegova potpredsednica, i koja će 1976. biti srušena u novom vojnom puču, najbrutalnijem od svih dotadašnjih; Montonjerosi se tada okreću obaranju te nove hunte—koja sebe cinično naziva Proces nacionalne reorganizacije i koja sve do svog pada 1983. vodi „Prljavi rat” protiv sopstvenog stanovništva—a s ciljem uspostave socijalističke države.

Iste godine, isparili su Oesterheld, njegove četiri kćeri i tri zeta. S izuzetkom Beatrise, čije je telo hunta odmah posle likvidacije jula 1976. predala Elzi, i s izuzetkom Raula Araldija, Dijaninog supruga, čiji su ostaci 2011. otkriveni u jednoj masovnoj grobnici — tačne sudbine ostalih članova porodice su nepoznate, i postoje samo pretpostavke.

Dijana (23), u četvrtom mesecu trudnoće u vreme hapšenja, možda se porodila u logoru Kampo de Majo (u tom slučaju, dete je završilo ko zna gde), iza sebe ostavivši sina Fernanda (koji će sahraniti Raula); i za Marinu (20) se veruje da se možda pre likvidacije porodila u tom logoru, u koji je odvedena sa svojim partnerom Albertom Oskarom Seindusom, takođe likvidiranim; Estela (25), ubijena je na ulici, jedan sat nakon svog supruga Raula Mortola, u vreme kada je sigurno bila u drugom stanju, a iza sebe je ostavila trogodišnjeg Martina, ranije pomenutog.

Elza Oesterheld, udovica Ektora Hermana Oesterhelda, sa ondašnjom predsednicom Argentine Kristinom Kiršner, na Frankfurtskom sajmu knjiga 5. oktobra 2010. godine, na kojem je Argentina bila počasni gost. Foto: JOHANNES EISELE / AFP / Profimedia

Dva dečaka su odgajili roditelji očeva uz pomoć Elze, koja je u decenijama koje su usledile (a preminula je 2015) svoju kuću pretvorila u hram sećanja na ćerke i muža, i koja je postala možda i najpoznatije lice među porodicama „Nestalih”, Desaparecidos, kojih ima desetine hiljada, procene variraju. Ona je bila i članica grupe Bake Plaze de Majo, čije članice već 45 godina traže decu otetu i ilegalno usvojenu tokom hunte.

Nisam se posebno osvrtao na Fransiska Solana Lopeza (1928—2011), koji se s porodicom na vreme sklonio iz Argentine, pošto mu je sin postao član Montonjerosa; o njemu više možete pronaći na internetu, a ova stranica, koja je poslužila kao jedan od izvora za članak o njemu na „španskoj” Wikipediji, sasvim je dobar početak.

On je objektivno podjednako važan za Eternauta koliko i HGO, ali subjektivno osećam da je HGO važniji, uostalom, nisam usamljen, u svim publikacijama vezanim za ovaj strip, 80% pratećeg materijala se bavi Oesterheldom. Svesti objašnjenje toga na njegovo tragično skončanje bilo bi pogrešno; pada mi na pamet Sten Li, koji nije tragično skončao, pa ga, kao pisca (čak ko-pisca), svejedno slavimo kao oca Spajdermena, Hulka, Ajron Mena, Fantastične četvorke, Iks Mena, itd. Pre će biti da je Lopez prosto bio kanal kroz koji je Oesterheld vizuelno materijalizovao svet koji je stvorio.

Siguran sam da ću u budućnosti ponovo čitati Eternauta; i siguran sam da ću, kada jednoga dana odem u Buenos Ajres, sigurno ići stopama Huana Salva, kao što ću ići stopama Leopolda Bluma, jednog 16. juna koji ću provesti u Dablinu. Nije da je Eternaut za poređenje s Uliksom, ali u krajnoj liniji, što da ne bude barem u istoj rečenici.

(Telegraf.rs)