Nekada o knjizi treba suditi po koricama: Čuveni pisac je to uradio i bio upravu

Reč je o jednoj od najprepoznatljivijih naslovnih korica u istoriji američke književnosti: dva tužna ženska oka i jarkocrvene usne lebde u dubokom plavetnilu noćnog neba, zloslutno se nadvijajući nad obrisima grada koji blješti poput karnevala. Ovaj upečatljivi prizor, koji u isti mah budi asocijacije na tugu i raskalašnu neumerenost,  vremenom je postao svojevrsni zaštitni znak „Velikog Getsbija“, zbog čega se i danas, gotovo stotinu godina nakon svog debija, i dalje nalazi na omotu klasičnog izdanja Ficdžeraldovog remek-dela. Autor legendarne slike bio je umetnik po imenu Frensis Kugat.

Malo je poznato da je naslovna strana „Getsbija“, koja je Kugatu donela zaradu od tačno sto dolara, bila jedino delo te vrste koje je ovaj slikar i grafički dizajner (rođen u Barseloni kao Fransisko Koradal-Kugat) ikada dizajnirao.

Preporučujemo

"Veliki Getsbi", F. Skot Ficdžerald, prvo izdanje romana (1925) / Foto: Wikipedia

Izdavač i istoričar umetnosti Čarls Skribner III – zahvaljujući kome je 1979. godine, posle višedecenijskog odsustva, slika vraćena na naslovnu stranu klasičnog izdanja izdavačke kuće Skribner – u jednom eseju iz 1991. opisuje nastanak Kugatovog dela, od početne ideje do konačne verzije izrađene u gvaš tehnici. Skribner navodi da je priča o vezi između slike i knjige pomalo neobična, jer je odluka o izgledu naslovne strane doneta pre nego što je Ficdžerald završio rukopis, što je pisca navelo da u izvesnoj meri izmeni sadržaj svog romana.

Foto: Profimedia/AFP/Warner Bros/Village Roadshow

Objašnjavajući da će rukopis uskoro biti gotov, Ficdžerald je u jednom pismu od urednika Maksa Perkinsa zahtevao da izabrani dizajn ne upotrebi za neku drugu knjigu.

- Pobogu, nemojte nikome davati onaj omot koji čuvate za mene, ubacio sam ga u knjigu - pisao je.

Iako nije najjasnije šta je pod tim podrazumevao, većina komentatora pretpostavlja da mu je Kugatova slika poslužila kao inspiracija za bilbord na kome se reklamira oftalmolog dr T. Dž. Eklberg i koji se pojavljuje u jednoj od važnijih scena u romanu:

„Oči doktora T. Dž. Eklberga plave su i ogromne – svaka mrežnjača po jedan metar. One ne gledaju ni s jednog lica, već se nalaze iza gigantskih žutih naočara koje se oslanjaju na neki nepostojeći nos. Tamo ih je očigledno postavio neki neobuzdano šaljiv očni lekar, da bi povećao klijentelu u svojoj ordinaciji u Kvinsu, i potom sâm utonuo u večno slepilo; ili je prosto na njih zaboravio i odselio se na neko drugo mesto. Ali njegove oči, malo izbledele od bezbrojnih dana, izložene suncu i kiši, nastavljaju da zamišljeno gledaju preko ovog veličanstvenog đubrišta.

Sasvim je očigledno da između konačnog dizajna omota i bilborda sa naočarima postoji nekoliko razlika, ali ako je ovaj detalj ono o čemu Ficdžerald govori u svom pismu, onda nepostojeće lice i lebdeće oči doktora Eklberga jasno svedoče o talentu oba umetnika, kao i o postojanju svojevrsne umetničke saradnje.

Ima, međutim, i onih koji nisu ubeđeni da je reklamni bilbord manifestacija Kugatovih očiju, ali budući da ne raspolažemo konkretnim dokazom, odgovor na ovo pitanje verovatno nikada nećemo saznati. U želji da izbegne negodovanje „onih koji ovu derivaciju smatraju problematičnom“, Skribner u svom eseju iznosi još jednu teoriju, po kojoj je slika sa naslovne strane ušla u tekst u vidu Nikovog opisa Dejzi kao devojke čije je lice „bestelesno lebdelo duž tamnih kućnih venaca i zaslepljujućih reklama“.

Nakon što se 2013. godine u bioskopima pojavila najnovija filmska adaptacija „Getsbija“ sa Leonardom Dikaprijom u glavnoj ulozi, izdavači su, računajući da će im popularnost filma i glavnog glumca doneti nove čitaoce, odlučili da se odreknu klasične naslovne strane u korist nove, koja bi potencijalne kupce asocirala na film. Srednjoškolci koji ovih dana čitaju roman u okviru školske lektire teško će pronaći primerak knjige na čijim koricama se ne nalazi Dikaprio, okružen ostalim glumcima iz filma i ukrasima u ar deko stilu.

Iako je nova naslovna strana izazvala kontroverze među čitaocima i knjižarima, Skribner kaže da mu nimalo ne smeta. U pismu koje je nedavno uputio Njujork tajmsu, on piše:

- Priznajem da mi se sviđa i nova naslovnica sa Dikaprijom. Ne bi me bilo sramota da me vide kako čitam to izdanje u podzemnoj železnici, ali ne zaboravite da sam ja blizanac u horoskopu.

Iako je „Veliki Getsbi“ od 1925. godine imao više različitih naslovnih strana, nijedna mu ne pristaje bolje od „nebeskih očiju“ Frensisa Kugata. Knjiga i prizor na omotu čine savršenu celinu. I verovatno je sasvim primereno da značenje nebeskih očiju ostane donekle neobjašnjeno. Na kraju krajeva, ako se dobro sećam onoga što sam pročitao u srednjoj školi, oči doktora Eklberga trebalo bi da nas podsete da znaci, kao takvi, nemaju nikakvo značenje, osim onoga koje im sami pripišemo.

(Telegraf.rs/smithsonianmag.com/Laguna)