Iz ovog kreveta vladala je nekrunisana kraljica Pariza: Do detalja je opisan u čuvenom romanu

U samom centru Pariza, odmah pored daleko čuvenijeg Luvra, nalazi se Muzej dekorativne umetnosti. Sa više od milion predmeta u svojoj kolekciji, ovo je najveći muzej ove vrste u kontinentalnoj Evropi.

Muzejska zbirka osnovana je davne 1905. godine, a u stalnoj postavci koja ima 150.000 predmeta nalaze se nameštaj, dizajn enterijera, umetničke i verske slike, umetnički predmeti, tapiserije, tapete, keramika i stakleno posuđe, plus igračke od srednjeg veka do danas.

Preporučujemo

Javnost je posebno zainteresovana za sobe koje su opremljene nameštajem iz određenog istorijskog perioda i koje predstavljaju verne rekonstrukcije soba slavnih ili poznatih istorijskih ličnosti. U jednoj od tih soba nalazi se, kako se to govorilo, krevet iz koga se „vladalo Parizom“ u drugoj polovini devetnaestog veka.

Dizajn kreveta bio je poveren čuvenom francuskom umetniku i dizajneru Eduaru Lijevru. Njegova prvobitna ideja je bio „državni“ krevet, koji je tradicionalno dizajniran za spavaću sobu posetioca prema ritualu koji je uspostavio kralj Luj XIV. Kreveti ovog tipa su obično bili od pozlaćenog drveta, sa platformom i odvojeni od ostatka prostorije balustradom.

Balustrade na ovom krevetu imaju dve male ukrasne kadionice koje označavaju mesto na kome se vodi ljubav. Na uzglavlju kreveta su izrezbarena dva mala kupidona koja drže slovo „V“ na čijem vrhu se nalazi kruna. Maske fauna se nalaze svuda kako bi ovi „pametni mali bogovi“ svojim nestašnim pogledima i osmesima pratili šta se dešava u postelji. Dugački ljubičastoplavi somot dosezao je do poda kako bi se dodalo malo više drame i tajnovitosti.

Taj krevet, zajedno sa nekrunisanom vladarkom Pariza, opisan je u jednom od najpoznatijih klasičnih književnih dela.

Ovo je priča o tome.

Valtesa de la Binj nije dozvolila da loše okolnosti stanu na put njenim ambicijama. Rođena je u revolucionarnoj 1848. godini kao Emili-Luis Delabinj. Kako je njen otac bio fizički radnik koji je sve više tonuo u alkoholizam nakon što je zbog povrede na poslu ostao nesposoban za rad, celu porodicu je izdržavala majka koja je radila kao pralja i ulična prostitutka.

v / Autor: Henri Gervex

U to doba postojao je i naziv za tu vrstu kombinovanog zanimanja – grizeta. U pitanju su bile osobe koje su imale i stalan posao, ali su kućni budžet dopunjavale pružanjem seksualnih usluga.

Mala Emili-Luis je sanjala da se uzdigne sa tog dna i postane ugledna članica društva.

Već sa deset godina je počela da radi u poslastičarnici. Nakon tri godine ambicija ju je dovela do posla prodavačice garderobe u glamuroznom delu grada, a zatim i posla modela za slikara Žana Batista Kamija Koroa.

Uprkos svom trudu da se izdigne iznad okruženja, nad njom je uvek visila opasnost od pada u prostituciju. Nakon što je na ulici bila silovana, počinje da radi kao loreta. U njenim očima to je bio za jedan stepen „ugledniji“ oblik prostitucije od onoga kojim se bavila njena majka. Lorete, za razliku od grizeta, nisu imale drugi posao i jedini prihod su imale od prostituisanja.

Policija ju je i dalje maltretirala, i još je bila veoma udaljena od blistavog života polumondena kojem je težila.

Dvogodišnji život sa francuskim oficirom doneo joj je dve ćerke, ali ne i brak i ugled o kome je maštala. Oficir je otišao u Alžir ostavljajući je osramoćenu.

Bila je prinuđena da ćerke poveri majci i sestri. Međutim, njih dve su radile u bordelu i nisu mnogo pazile na decu. Zbog nebrige, jedna od ćerki je preminula zbog čega je Emili-Luis pokrenula sudski spor protiv majke.

Njena potreba da bude nezavisna i samostalna bivala je sve jača. Nakon što ju je jedan muškarac silovao, drugi ostavio, mnogi iskorišćavali, tek joj je izdaja majke i sestre dala dovoljno snage da se zauvek odrekne sna o bračnoj sreći i posveti društvenom usponu.

Prvo je zavela kompozitora Žaka Ofenbaha. On joj je dodelio nekoliko sporednih uloga u svojim operetama. Iako je kao glumica bila očajna, sve je nadoknađivala svojim umećem u vođenju ljubavi. Kao ljubavnica čuvenog kompozitora, dobila je pristup najekskluzivnijim pariskim kafeima i restoranima.

Valtesa de la Binj / Autor: Eduar Mane

Za nekoga sa njenim duhom i ambicijama bio je to zlatni rudnik. Uz pristup visokom krugovima mogla je da bira bogate i imućne muškarce koji bi sponzorisali njen preskupi način života.

Nakon čuvenog kompozitora usledio je poljski princ Lubomirski. Ovaj je bio toliko budalasto opčinjen mladom ženom da je i poslednju paru potrošio na nju.

Žuta štampa je njeno ime vezivala sa prinčevima, što joj je otvorilo vrata novih bogataša koji su bili željni svakog daha glamura kojim je odisalo plemstvo.

Iako je bila neobrazovana, Emili-Luis je bila vešta u samopromociji i reklamiranju. Iako neuka, uspela je da od sebe napravi brend. Razdvojila je slogove svog prezimena i postala De la Binje, sama sebi je dodelila titulu kontese i, kako bi svom imenu dala aristokratski prizvuk, nazvala se Valtesa (kao aluzija na „Votre Altesse“ što znači Vaša Visosti).

Dodvoravala se novinarima, naročito onima koji su radili u žutoj štampi, kako bi je načinili poželjnim brendom.

Dopustila je potpuno izmišljenu glasinu da je postala ljubavnica Napoleona III. Naručila je da joj se izrade portreti fiktivnih plemenitih predaka i okačila ih na zidovima stana.

U svom salonu ugošćavala je i najveće umetnike tog perioda. Eduar Mane ju je ovekovečio na portretu koji se danas nalazi u njujorškom Metropolitien muzeju. Na portretu je predstavljena veoma dostojanstveno, bez nagoveštaja o njenoj profesiji. Slikareva odluka da potpuno prekrije telo jedne prostitutke odaje joj čast i uzdiže je na više društvene sfere prema kojima je i sama težila.

Valtesa de la Binj / Autor: Eduar Mane

Međutim, nisu svi umetnici koji je ugostila u svom salonu bili tako dobronamerni prilikom portretisanja.

Nakon mladalačke, romantičke faze svog pisanja, Emil Zola je smatrao da je došao do dovoljne zrelosti da napiše svoje najobimnije delo – ciklus od dvadeset romana pod nazivom Rugon-Makari: Prirodna i društvena istorija jedne porodice u doba Drugog carstva.

Njegova osnovna ideja bila je da prikaže različite sudbine članova jedne razgranate porodice potekle iz naroda. Kroz priču o njima i njihovim usponima i padovima istovremeno bi kritikovao društvene i političke prilike koje su vladale tokom Drugog carstva, koje je on, kao republikanac, prezirao.

Kako bi što bolje izgradio priču o porodici Rugon, Zola vredno radi na njihovom rodoslovu. Takođe preduzima niz istraživanja i pristupa prikupljanju podataka kako bi na što bolji način dočarao ono o čemu je pisao.

I rad na „Nani“, svom devetom romanu iz ciklusa, Zola započinje prikupljanjem dokumentacije i istraživanjem. Kako o svetu prostitucije ne zna mnogo, moli svoje prijatelje među umetnicima i književnicima da mu prenesu sopstvena zapažanja, sećanja i anegdote.

Emil Zola / Izvor: Wikipedia

Prijatelji čine i više od toga. Odvode Zolu u salon Valtese da la Binje. Tamo ga domaćica provodi kroz svoj dom, kao i kroz budoar. Iako nikada nije gostovao na njenom krevetu, Zola ga je do detalja opisao u svom romanu.

Roman „Nana“ je odmah postigao ogroman uspeh. Časopis koji ga ja objavljivao u nastavcima, svojom reklamnom kampanjom je podigao radoznalost čitalačke javnosti do usijanja. A kada je roman konačno objavljen kao knjiga, prvog dana je prodato čak 55.000 primeraka.

Kada je Valtesa de la Binje odlučila da proda pariske domove i preseli se na imanje u okolini grada, svi su želeli da zavire među zidove kuće koje su do tada mogli samo da zamišljaju ili o kojima su samo čitali u Zolinom romanu. Aukcije na kojima je prodavana njena imovina trajale su četiri dana, a prihod je bio ekvivalent današnjim deset miliona dolara.

Ipak, krevet nije bio jedan od predmeta koji su mogli da se kupe jer ga je Valtesa ponela sa sobom. U testamentu je dala precizna uputstva gde bi stvari iz njene zaostavštine trebalo da se nađu. Brojni umetnički predmeti našli su se u mnogobrojnim muzejima. Sada je javnost najzad mogla da vidi čuveni krevet koji se i danas nalazi u Muzeju dekorativne umetnosti, gde i dalje privlači ogromnu pažnju turista.

(Telegraf.rs/ bookvar.rs)