Batler je ubica! Kako je uglađeni poslužitelj postao glavni krivac

Ukoliko volite da čitate krimiće ili gledate filmove u kojima se razrešava misterija ubistva, sigurno ste čuli za frazu „batler je ubica“.

Ona obično pobuđuje sliku batlera koji neprimetno juri po izolovanom posedu, priprema osvetničku zaveru ili planira da pobegne sa milionima ukradenim od bogatog poslodavca. Ova vrsta zapleta često se smatra jeftinim, predvidljivim, lakim rešenjem ubistva ili pljačke koji se dešavaju u zatvorenom prostoru. Ali odakle je potekao ovaj trop i koliko je zaista rasprostranjen?

Preporučujemo

Kada je batler prvi put postao krivac?

Prema brojnim izvorima, Meri Roberts Rajnhart je skovala trop „batler je ubica“ u romanu „Vrata“ (The Door), misteriji iz 1930-ih u kojoj, kao što i pretpostavljate, batler izvršava zločin. U romanu je ubijena stara porodična dadilja, a glavni krivac nije otkriven sve do poslednje stranice. Iako se Rajnhartovoj pripisuje fraza „batler je ubica“, interesantno je da se u njenom romanu uopšte ne pominje, niti je prva koristila ovakav zaplet.

Zapravo, 1930. godine kada je objavljen ovaj roman, zaplet je u javnosti već važio za predvidljivo i slabo rešenje. U prikazu romana „Afera Donovan“ (The Donovan Affair) koji je 1926. godine objavljen u časopisu Lajf, osvrćući se na analizu ovog tropa, kritičar je napisao da „odmah na početku automatski sumnjamo na batlera“, dok jedan od likova u priči „Šta, nema batlera?“ (What, No Butler?) Dejmona Ranjona iz 1933. godine kaže da se „u svim filmovima i dramskim komadima koji govore o misterioznim ubistvima“ za sve optužuje batler.

Često citirano pravilo za pisanje misterija S. S. Van Dajna, američkog kritičara umetnosti i pisca detektivskih romana, koje se našlo na njegovoj listi „Dvadeset pravila za pisanje detektivskih priča“ iz 1928. godine, kritikuje odabir člana posluge za glavnog krivca kao „isuviše lako rešenje“.

Koliko je ovaj trop zaista bio popularan?

Kako se ispostavilo, ovaj trop nije bio toliko popularan, uprkos tome što se često poigravalo sa idejom da je krivac batler koji naokolo vitla tupim nožem. Artur Konan Dojl u priči „Ritual porodice Masgrejv“ iz 1893. godine prikazuje batlera koji je kriminalac, iako nije glavni osumnjičeni; 1914. godine, „Čovek sa devet života“ Hjua K. Vira prikazuje batlera koji je kriminalac; a E. Filips Openhajm je 1915. godine napisao „Crnu kutiju“ u kojoj kriminalac maskiran u britanskog batlera ubija devojku zbog dragulja koji pripadaju njenoj porodici.

Agata Kristi je takođe uprla prstom u batlera u romanu „Ubistvo Rodžera Akrojda“ iz 1926. godine, međutim, ispostaviće se da je to lažan trag jer ni u ovom romanu batler nije počinio ubistvo.

Zapravo nema mnogo romana ili priča u kojima su autori koristili ovaj trop, a naročito ne toliko da bi javnost tridesetih godina prošlog veka zbog toga prevrtala očima.

Dakle, kako onda Rajnhartova može da bude idejni tvorac tropa zbog kog su se već zbijale šale i koji je uveliko kritikovan u vreme kada je njen roman izašao? I kako ovaj trop može da bude toliko popularan ako se javlja u malom broju romana?

Odakle potiče popularnost ako ne iz knjiga?

Smatra se da uzrok popularnosti možemo pronaći u nemim filmovima jer postoji 16 primera (nastalih između 1915. i 1922. godine) u kojima su batleri ubice ili osumnjičeni za zločin. To objašnjava činjenicu da je javnost već bila upoznata sa ovim tropom. Ako nešto više od deset puta vidite na ekranu, neće vam biti šokantno kada to pročitate u knjizi.

Postoji i teorija da je ovaj trop zasnovan na strahovima više klase da ih posluga potkrada u vlastitom domaćinstvu. Kako bilo da bilo, nadamo se da vam je ova šetnja kroz istoriju krimića bila zanimljiva.

(Telegraf.rs/bookriot.com/Laguna)