"Nije svako ko piše pisac, ni svaka knjiga literatura": Miloš Janković o perspektivi književnosti u Srbiji

Poezija je gotovo nevidljiva u Srbiji. Nema, osim proslavljenih i najpoznatijih autora, imena naših drugih, naročito mlađih i vrsnih pesnika na rafovima knjižara. Tiraži su minorni, a honorar san - tržište ima svoje zakone. A imamo šta da ponudimo Evropi, ne samo kada je poezija u pitanju. Međutim, nema više državnih izdavača koji bi promovisali mladi talenat ovog naroda, ali ima kvalitetnih udruženja. Šta će biti za 100 godina, hoće će jedna mašina hladno čitati ono što druga napiše? Stvarnost nije jednostavna... O tome kako danas Udruženje književnika Srbije može da pomogne autorima i kako država može da pomogne kulturi, za "Telegraf" govori Miloš Janković, književnik sa bogatim opusom i novi predsednik Upravnog odbora Udruženja književnika Srbije.

• Kakvo je stanje u Udruženju književnika Srbije danas?

- Udruženje književnika Srbije je najstarija državna, umetnička, esnafska organizacija u Srbiji. Osnovana je 1905. godine. Prvi predsednik Udruženja bio je Simo Matavulj, a prvi sekretar Jovan Skerlić. Otada do danas Udruženje je delilo sudbinu države u kojoj je bilo, bez obzira kako se ta država zvala ili koje je organizacione oblike ono imalo. Konstitucione oblike je i dalje zadržalo. Spomenimo nagradu "Milan Rakić" koja se u kontinuitetu dodeljuje od 1938, ili Književne novine koje izlaze od 1946. godine.

Delilo je svu sudbinu društva i mene koje su se događale. Nekada je to bilo uspešnije, nekada manje. Nekada je bilo i nepotrebnog političarenja, ali ova nova uprava, odnosno upravni odbor koji je izabran 3. decembra prošle godine, čuvenoj će adresi u Francuskoj 7 da vrati stari sjaj.

• Šta podrazumeva članstvo UKS, pogotovo za mlade pisce?

- Postoje tri kategorije članstva. Prvi je redovni, aktivni član, zatim član po pozivu i počasni član. Pisac koji želi da bude član našeg Udruženja (pri čemo treba napomenuti da postoji i drugo reprezentativno udruženje, Srpsko književno društvo, naše bratsko), formalno-pravni uslov je da ima dve objavljene knjige, da ima barem jednu preporuku člana i da svoju molbu podnese Komisiji za prijem novih članova. Komisija razmatra da li su njegova dela zaista umetnička i ako je odgovor potvrdan, on postaje deo našeg Udruženja.

Mi se bavimo položajem zaštite pisca, knjige, pisane reči, naročito kolega koji su u statusu samostalnog umetnika ili slobodnog umetnika. Mi trenutno imamo 103 člana sa statusom samostalnog umetnika, a to znači da jedini svoj prihod ostvaruju na osnovu austorskih prava (kojih uglavnom nema) ili na osnovu toga što svoj književni rad prodaju na tržištu.

• Koja su sve imena bila deo Udruženja?

U upravama su bili i Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Desanka Maksimović, Miodrag Bulatović, Matija Bećković, Pero Zubac... Većina značajnih imena srpske književnosti bili su članovi Udruženja, ali neki od njh su bili i u upravi. Oni su dali svoj doprinos pokušavajući da UKS održe kao deo esnafa, zanatlija književne reči uz manji ili veći uspeh, i uz manju ili veću pomoć države.

A kad ste već spominjali mlade pisce, nije na odmet podsetiti da kulturna politka države može biti od velike pomoći ne samo književnim, već svim drugim umetničkim udruženjima. Nikome danas nije lako. Recimo, Udruženje likovnih umetnika su većinom sve samostalni umetnici, postoji malo oblasti u kojima mogu da se zaposle. Pitanja zdravstvene knjižice, radnog staža otvorena su za sve ljude koji su posvećeni umetnosti, odnosno samo tim putem ostvaruju sredstva za svoj život. To je glavna i osnovna briga. I tu će naše Udruženje pokušati da promeni stvarnost, ukoliko je to moguće, a mislim da jeste, barem u meri u kojoj to može zaličiti na dostojanstven pristup.

Svojevremeno je postojala Književna omladina Srbije, kao organizacija koju je finansirala država, a u kojoj su mladi pisci (a među njima su se izrodila mnoga značajna imena) objavili svoju prvu knjigu. To je bio državni projekat u kojem su pisci koji koji su objavljivali svoju prvu knjigu, a čiji se glas razlikovao, mogli da budu prepoznati na tržištu. Danas je sve tržište i vi nemate mogućnost da se obratitie državnim izdavačima, jer je ta sfera privatizovana, osim ako izuzmeno Zavod za udžbenike.

U to vreme su postajali jaki izdavači poput Prosvete, BIGZ-a, Nolita, a u ostatku Jugoslavije i Veselin Masleša, Znanje, Državna založba, Misla... Oni su u stvari bili promoteri književnosti kao takve, kulture tog naroda.

Razumem privatne izdavače kojima je važno da prodaju svoj proizvod. Traže se teme koje će, nažalost, zainteresovati masu. Kada kažem nažalost, mislim na dela koja nisu književnost, koja nemaju tu vrednost, bez obzira na tiraže. Postoje ljudi koji su za sebe umislili da su pisci i oni pišu, i objavljuju i te se knjige prodaju, ali oni nisu pisci i to nije literatura.

Njihov argument je blizak pameti, oni će (uzimam svoj primer) reći: "Da, ali jedna moja knjiga ima veće tiraže od svih tvojih pesničkih zbirki", i reći će istinu. Ali tu je uloga medija nezaobilazna. Bitno je šta mediji, kao tehnologija 21. veka, propagiraju i prezentuju kao nekakvu vrstu značajnih stvari i pojava u kulturi. Šta je to što podilazi ukusu, šta ima edukativni, a ako ne edukativni onda umetnički karakter? Kakve vrednosti da se pretoče kroz sliku, reč ili kao informacija publici, te da ona tamo skrene svoju pažnju?

Dobro je što imamo velike izdavače koji objavljuju preko 400 naslova godišnje - dakle više od knjige dnevno. Među njima su i dela stvarne literature, ali sasvim razumem što tu ima i publicitičkih, popularistikih odabira. Oni istovremeno imaju i kriterijum koji je odličan kada su literarna dela u pitanju i bore se da to postoji.

Poezija je večna i nikada neće umreti, sve će da preživi. Ali, danas je u vrlo lošem položaju. Danas su tiraži poezije 300 do 500 primeraka. U našoj poeziji ima zaista velikih imena, a s obzirom na veličinu našeg naroda i na značaj srpskog jezika u evropskoj kulturi, mi imamo nesrazmerno veliki broj maestralnih pesnika. To mogu vrlo kvalifikovano da potvrdim, zato što kada se uporede sa savremenim tendencijama u evropskom pesništvu, mi imamo 10 Remboa.

• Kao na primer?

Bojim se izostaviću nekoga, ali Andrej Jelić Mariokov, Zoran Kostić, Ivan Lalović, Goran Labudović.... Naravno, tu su stari bardovi koji spadaju u sam vrh svetske poezije kao Matija Bećković, Ljuba Ršumović, Pero Zubac...

Ali to se ne prepoznaje. Kada čitate na primer poeziju Mariokova, to je evropski klasik. Nema ni prevoda njegovih knjiga. Država bi morala iz korena da promeni pristup afirmaciji istinskih vrednosti u književnost.

• Gde je u tome prvi korak?

U saradnji sa reprezentativnim Udruženjima, ali kvalitativno drugačijoj nego što to sad postoji. Prihvatam da je država, usklađujući svoje zakonodavstvo sa EU, morala da prihvati projektno finansiranje i to je sasvim u redu. Mi kandidujemo određene projekte i onda se dogodi da jedan deo njih bude odbačen, a za drugi deo se u odnosu na određena sredstva odobri 20, 30 odsto.

Mogu da navedem primer spomenutih Književnih novina. Ove godine je ostao jedan deo neraspoređenih sredstava koji su upućeni i nama i na tome veliko hvala aktuelnoj ministarki, ali kada smo kandidovali projekat za celu godinu, dakle 12 izdanja časopisa, dobili smo 150.000 dinara, pri čemu je štampanje jednog broja 105.000. Za ostalo smo se nekako snašli. Imamo mi i druge izvore prihoda, ali su opet vrlo skromni.

Pristup u kojoj država prepozna da bi potencijalni donator, mecena, nazovite ga kako hoćete, mogao da ima barem neku poresku olakšicu, možda bi olakšao put da, ne zahvatajući novac iz državnih resursa, za koje znamo da postoji potreba da se usmere na mnogo kapitalnije stvari, udruženja ispune svoju svrhu, da mogu da afirmišu svoje projekte. Tipa, projekat koji ima UKS "Mladi dolaze" - vrlo je skromno šta možemo da uradimo. Svojevremena Književna omladina Srbije, stari projekat čiji je ovo pandan, bio je sjajan, jer je imao širinu. Nije u njemu bilo beogradizacije. Imamo, siguran sam, dvesta masteralnih mladih pesnika, 30-50 odličnih prozaista koji jednostavno nisu u mogućnosti da svoj talenat prikažu ovom narodu, da dopune, unaprede, poboljšalju kulturnu scenu Srbije, jer su prepušteni sami sebi. A ukoliko su već insistucionalizovani u nekom od udruženja, ni udruženja nisu u stanju da im pomognu.

Ili, na primer, ove godine,biće održani 60. Beogradski međunarodni susreti pisaca. Mi smo, realno, stariji i od BEMUS-a i od BITEF-a, a mislim i od FEST-a. Gosti su bili i pisci kao Apdajk.  Država je stajala iza toga. Prepričava se anegdota da je Hemingvej direktno sa otvaranja Susreta otišao kod Tita da zapale po tompus, popiju po čivas i prisete se vremena Španije.

Hoću da kažem, nužno je da država stoji iza svog proizvoda, a kultura ove države važna je koliko i sport. Znam da je sport značajniji, jer ga prati više ljudi. Ipak, kad se prepračuna, procenat budžeta koji je pre ovog novog iznosi 0,67 (uključujući i deo ministarstva koji se odnosi na informisanje), sad kada je odvojen spao je na 0,43, što je nominalno možda i veći iznos. Ali kada se otklone plate zaposlenih i iznosi koji odlaze na održavanje objekata, ne ostane puno novca za razviće kulturnog proizvoda koji možemo, moramo i treba da ponudimo svetu, jer imamo šta.

• Je li onda privatni novac rešenje?

Ponavljam, kada bi zakonodavac prepoznao i na neki način somislio  mecentvo kao tako, da ljudi koji jesu u mogućnosti da kroz donacije, subvencije, sponzorstva za kulturu i kulturna udruženja imaju neki benefit u svemu tome (osim reklame), mislim da bi se ta slika popravila, dala rezultate, a da bi i država mogla da sredstva koja su nedovoljna (ne ljutim se na državu, ona čini koliko i kako to može), kaže da je stvorila uslove da se i iz drugih sredstava može održati rad udruženja.

Zaista mislim da, s obzirom na veličinu naših naroda, imamo značajnije mesto u evropskoj umetnosti nego što nam trenutno pripada, ali nismo u mogućnosti da plasiramo proizvod na tržište.

• Kakve su opcije pisca koji piše svoje prvo delo? Ove godine, koliko mi je poznato, imamo situaciju da se barem jedna spisateljica koja je objavila svoj debitantski roman našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.

To je dobra vest, ali nagrade i žiriji su druga tema. Nemojte me držati za reč, ali mi imamo oko 400 književnih nagrada. To je malo mnogo. Celo zamešateljstvo oko tih nagrada se u popriličnoj meri pretvorilo u nešto drugo, a ne u istinsko, iskreno, validno vrednovanje književnih dela. Ima tu koješta...

• A van nagrada, kakve su opcije prvog pisca?

Tragične. On mora da uloži sve vrste napora da delo približi publici, da ono postane javno. Knjige poezije nećete naći ni u knjižarama. Ne želi niko ni da ih prodaje, izuzimajući nekoliko imena koji su odavno u vrhu klasike srpske knjiženovsti. Mladi pesnici, a i odlični pesnici srednje generacije, vrlo teško stižu na rafove knjižara. Razumem i knjižare što to rade. Naći ćete po jedan primerak koji studenti književnosti ili zaljubljenici u poeziju traže, a to je vrlo malo.

• Govori se u poslednje vreme o Instagram poeziji, kao novom polju na kojem mladi pesnici mogu da se izraze. Kako se tu donose vrednosni sudovi, ko može da ih donese?

Instagram, Tviter i druge društvene mreže su polja na kojima svako može da se izrazi, pa je logično i da tamo piše neki pesnik. Neko ko za sebe ne zna da je pesnik, neko ko misli da je pesnik, ili neko ko je stvarno pesnik. I to je dobro, ako ništa drugo neka se barem to čita, jer nikada se nije tako malo čitalo. Svi pišu, a retko ko čita. Znam ljude koji ne čitaju ni ono što sami napišu.

• Koji su planovi nove uprave za UKS?

Osim toga da se održi i podrži, plan jeste da Francuska 7 ponovo postane mesto saborovanja o temama srpske književnosti. Da tamo budu pristuna na daleko veći način sva relavantna književna imena u Srbiji. Rad Tribine 7 (a sećam se vremena kada su unošene stolice, a iznošeni zvučnici da se čuje o čemu se tu govori i šta se razmatra) treba unaprediti i osavremeniti. Potrebno je, bar što se UKS tiče, da održanje srpskog jezika i ćirilice ne bude entuzijastički trud nekolicine ljudi već državni projekat, a da popularizacija pravih vrednosti i kulture, istinske literature, bude naš zajednički društveni cilj.

• Kada se za 100 godina bude posmatrao trenutni period u srpskoj književnosti, da li mislite da će imati neki naziv, karakteristike, odrednice?

Pretpostavljam da će knjige pisati veštačka inteligencija i da će te knjige čitati veštačka inteligencija. Ako čovečanstvo bude u približnom obliku kao danas, sasvim će sigurno postojati pisci koji nešto pišu i čitaoci koji to čitaju. Mislim da će postojati dva koloseka i dve paralelne stvarnosti. Stvarnost, inače, nikad nije jedinstvena. Mislim i da će dokumenta o ovom vremenu biti nešto poput, kako to Kiš kaže, "dokumenta kojim se služimo govore strašnim jezikom činjenica, u njima reč duša ima prizvuk bogohuljenja". Tako će otprilike biti za 100 godina.

(Telegraf.rs)