Mario Vargas Ljosa o Floberu: Čitao sam "Madam Bovari" duboko u noć i do zore znao kakav pisac želim da budem

- Kada sam jednom prilikom u mladosti boravio u Parizu, već prvog dana sam kupio primerak „Gospođe Bovari“ u knjižari pod nazivom Joie de Vivre u Latinskoj četvrti. Čitao sam ga do duboko u noć, a zoru sam dočekao sa jasnom predstavom o tome kakav pisac želim da budem. U tajne umeća pisanja romana počeo sam da proničem upravo zahvaljujući Gistavu Floberu - napisao je nobelovac Mario Vargas Ljosa jednom prilikom.

Potom je nastavio:

Preporučujemo

Gistav Flober / Foto: Wikipedia/public domain

- Niko nije više doprineo razvoju romana od „pustinjaka iz Kroasea“. On je otkrio da je pripovedač najvažniji lik koji romanopisac stvara, kao i da ovaj može biti sveprisutan, bogolik i bezličan ili neko od likova koji učestvuju u radnji. Shvatio je, takođe, da pripovedača može biti više i da se oni mogu smenjivati. Flober je tako stvorio moderni roman i postavio temelje za mnoštvo raznih alata i tehnika kojima će Džejms Džojs kasnije obogatiti ovu književnu vrstu i time joj omogućiti da uđe u novu fazu svog razvoja.

Interesantno je, međutim, da romanopisac koji je najviše profitirao od Džojsovih izuma nije bio Evropljanin, već jedan Severnoamerikanac iz bespuća Misisipija, čovek u čijim rukama je ova forma poprimila vremensku i prostornu fleksibilnost koja je ostavljala prostora za najrazličitije vrste preterivanja: Vilijam Fokner.

Fokner je bio klasa za sebe, ali ono što ga je činilo nenadmašnim nije bila neverovatna drskost koja mu je omogućila da napiše romane kao što su „Dok ležah na samrti“ i „Buka i bes“, najkomplikovanije ikad napisane, već lakoća sa kojom je obmanjivao novinare, predstavljajući im se kao običan farmer, zaljubljenik u konje, i odbijajući da razgovara o romanesknoj tehnici jer, kako im je govorio, o tome nije znao ništa. Zahvaljujući Floberu, Džojsu i Fokneru, moderni roman će se odvojiti od klasičnog kao nova i jedinstvena stvarnost.

Vilijam Fokner / Foto: Wikimedia/Library of Congress

O tome koliko je Flober bio zaokupljen strukturom romana svedoče pisma koja je tokom pet godina rada na „Gospođi Bovari“ pisao svojoj ljubavnici Lujzi Kole. Prošlo je, dakle, dosta vremena pre nego što su ova pisma mogla da se sakupe u knjigu (verovatno najvažniju ikada napisanu) o osnovnim svojstvima modernog romana kao savršeno osmišljenog oblika književnog izražavanja, drugačijeg od svega što mu je prethodilo.

Ovo je bio flagrantan i pomalo neobičan raskid sa prošlošću. Ključnu ulogu igralo je objašnjenje da uređujući faktor priče može biti ili imitacija sveznajućeg Boga ili jednostavno lik koji ne može znati više od onoga što obični ljudi poput nas znaju o drugima (podrazumeva se, dakle, da je njegovo znanje nesavršeno). U nekim romanima, kao što je slučaj sa „Gospođom Bovari“, može postojati i bogoliki, sveznajući pripovedač i različiti likovi-pripovedači, čija se ograničenja ne smeju gubiti iz vida.

Džejms Džojs / Foto: Profimedia/Roger Viollet

Na nivou proze Flober je uvek verovao da lepota rečenice zavisi od njene muzikalnosti i da samo jedan pogrešno izabran slog, poput pogrešno izabranog tona, može narušiti njeno muzičko savršenstvo, kojem je pisac pripisivao magijski karakter. Pet godina koje je proveo pišući „Gospođu Bovari“ bile su najbogatije i najkreativnije sa stanovišta strukture romana. Ako ćemo iskreno, stvarni tvorac modernog romana bio je Gistav Flober.

Priča o Emi Bovari i pisma koja je skoro svakodnevno primala Lujza Kole predstavljaju temelj modernog romana, ali trebalo je da prođe izvesno vreme da bi se to priznalo. Nevidljivi pripovedač je Floberova najvažnija kreacija: reč je o nekome ko zna sve o priči koju pripoveda, ko je upoznat sa svim zbivanjima, ali se ne razotkriva, ko zapravo krije svoje prisustvo glumeći bezličnost i koga sve vreme prekidaju drugi likovi u priči (njima je dozvoljeno da naslute njegovo prisustvo i postojanje, ali samo ako se time ne ide dalje od onoga što pojedinac treba ili može da zna) - zaključio je Ljosa.

(Telegraf.rs/Lithub/Laguna)