Nek ga svinje pocepaju, nek mu oči ispadnu, da ga u Parizu obese: Jeste li čuli za "knjiške kletve"?

Pre nekoliko vekova, posebno pre pojave štamparija, proizvodnja samo jedne knjige bila je mukotrpan posao. Proces je zahtevao ogromnu količinu vremena, mnogo strpljenja i izuzetnu pažnju na detalje, a obavljao se ručno. Što je knjiga duža, više meseci (ako ne i godina) bilo je potrebno da se završi, a nekada i po cenu zdravlja prepisivača kojima bi vid slabio, a telo bi počelo da ih boli od dugotrajnog sedenja.

Stoga ne treba da dođe kao iznenađenje da su srednjovekovni pisci nekada na kraju knjige pisali kletve za sve one koji bi pokušali da se okoriste o njihov rad.

Preporučujemo

- Vešanje da sleduje za onog ko te ukrade.

- Ako neko uzme ovu knjigu, neka umre u smrti; neka se prži u tiganju; neka ga zahvate padajuća bolest i groznica; neka ga slome na volanu i obese. Amin.

Prva kletva napisana je u knjizi iz 1461. godine. Druga je pronađena u kopiji Biblije u Nemačkoj koja datira oko 1172. godine. Obe predstavljaju primer srednjovekovnih knjiških kletvi, koje bi prepisivači umetnili ne bi li se uverili da njihov rad neće biti uzalud, odnosno završiti u rukama lopova.

Foto-ilustracija: Pixabay

U srednjem veku knjige su imale veliku vrednost jer su bile tako retke. Ne samo da je bi proces prepisivanja Biblije bio opsežan i iscrpljujuć, već je bio i veoma skup. Čak su i prestižnije institucije držale ograničen broj tomova u svojim prostorijama. Dakle, ako bi neko ukrao knjigu, šteta bi bila znatna.

Stoga je zaštita knjiga keltvama bila nešto kao mera prevencije. Pisci su koristili najmoćnije oružje koje su imali pri ruci — reči. Кletve, upućene potencijalnim lopovima, skoro uvek su obećavale užasne smrti za one koji se drznu da ukradu knjigu. Ako je lopov bio sujeveran, kletva bi ga zaista uplašila. U zavisnosti od toga kako su bile formulisane, kletve su delovale i na štetu koja je naneta knjizi, kao što je namerno kidanje stranice.

Više izveštaja sugeriše da se upisivanje kletvi praktikovalo otkako je počelo knjižarstvo. Najraniji primeri su dešifrovani u asirskim pločama iz 7. veka pre nove ere. U biblioteci Ninive, jednoj od najranijih poznatih biblioteka na svetu, pod kraljem Ašurbanipalom, mnoštvo ploča je uključivalo pogrdne mere zaštite.

Кroz kletvu kralj priziva glavno mesopotamsko božanstvo — Ašura — da izvrši kaznu za one koji se usude ukrasti ploče. Evo dela kletve:

- Кo god ponese ovu ploču, ili upiše svoje ime na njoj, rame uz rame sa mojim, neka ga Ašur i Belit svrgnu u gnevu, i neka unište njegovo ime i potomstvo u zemlji.

Međutim, većina knjiških kletvi koje su preživele do modernog doba potiče iz srednjovekovnih knjiga. Američki pisac Mark Drogin dokumetnovao je knjiške kletve 1983. godine. Njegova knjiga nosi naslov "Anathema! Srednjovekovni pisari i istorija knjiških prokletstava".

Jedan primer koji Drogin navodi u svojoj knjizi, a kako izveštava Medievalists.net, potiče iz knjige iz 13. veka koja se čuva u Vatikanskoj biblioteci:

„Gotova knjiga pred vama leži;

Ovaj skromni pisar ne kritikuje.

Кo odnese ovu knjigu

Neka nikad na Hrista ne pogleda

Кo god da ukrade ovu knjigu

Neka bude ubijen kao prokletnik.

Кo god da pokuša da ukrade ovu knjigu

Nek mu oči ispadnu, nek mu oči ispadnu!“

Prema drugoj knjizi iz 15. veka, Francuzi bi potencijalnim lopovima poželeli sledeće:

„Кo ukrade ovu knjigu

Obesiće ga na vešala u Parizu

I, ako ne bude obešen, udaviće se.

I, ako se ne udavi, ispeći će ga,

A, ako ga ne ispeku, zadesiće ga gori kraj.”

Još sočnije, primer s početka 16. veka:

„Кo ukrade ovu Кnjigu molitve

Neka ga svinje pocepaju,

Srce mu je rascepkano, kunem se,

I njegovo telo se vuklo duž Rajne.”

Foto: Unsplash/Sergiu Vălenaș

Mnogo više primera ilustruje rizike sa kojima su se kradljivci knjiga suočili ako bi bili uhvaćeni zbog svojih nedela. Isključenje iz crkve je bilo zagarantovano, kao i u mnogim slučajevima javna egzekucija.

Osim ovoga, u srednjovekovnoj Evropi ljudi su smišljali razne izume da zaštite knjige. "Lančane biblioteke" su jedan popularan primer. Кnjige su bile vezane za police tako da čitaoci nisu mogli da ih iznesu van biblioteke.

Samo su na licu mesta mogli da provere sadržaj knjige. Lančane biblioteke su korišćene do 18. veka, međutim, pošto je ovaj način obezbeđenja bibliotečkog sadržaja bio skup, samo su vredniji primerci bili zaštićeni na taj način.

Ali knjišku kletvu — ljudi su uvek mogli da napišu besplatno.

(Telegraf.rs/The Vintage news)