"Prekinuli smo s tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost": Na ovaj dan rođen je Miloš Crnjanski

U našoj literaturi XX veka Miloš Crnjanski je jedan od onih njenih stvaralaca koji se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista najglasnije javljao, najduže ćutao i u svom stvaranju postizao raznorodne vrednosti i rezultate. Od novinara neodređenih i kolebljivih opredeljenja, on se digao do pesnika i romansijera najvišeg reda i time obeležio ne samo zanimljiv životni put, već i jedan prekretnički period naše novije književne istorije.

Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Ilanči, u Banatu, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišmaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan /izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja, pišu Dragutin A. Stefanović i Vukašin Stanisavljević u "Pregledu jugoslovenske književnosti".

Preporučujemo

Foto: Wikimedia/MOSSOT

Na samom početku prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu.

U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. "...Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša, i blato, magle, umiranja" — to su bila viđenja života u kojima je sazreo mladi Crnjanski. Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesto u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao.

Crnjanski otada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. "U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće".

Povlačenje srpske vojske dolinom Morave ka Kosovu tokom Trojne ofanzive. Odatle ćemo, posle poraza u novoj Kosovskoj bici, krenuti na put preko Albanije. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Samson Černov, „Petogodišnji rat: Srbi 1912—1916”, London 1916

I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz svih tih potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o "večitim" vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalan anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju popljuvane u blatu.

Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog putevnog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje, pišu Stefanović i Stanisavljević.

Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao:

Foto: Wikipedia / M. Kalezić

- Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, u mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno u sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne da se ugušiti... Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost... lirika postaje strasna ispovest nove vere.

Potpuno novim stihom i sa puno emocionalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, retko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o "zlatnom veku" koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo.

Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Ali su se vremenom takva sećanja stišala, pa kad je svoj pesnički brod trebalo jasno da uputi i povede, Crnjanski je i dalje lutao i posrtao, približavajući se idealima srpske buržoazije preplašene blizinom proleterske revolucije.

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje:

U tebi nema besmisla i smrti ...

tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

(Lament nad Beogradom)

Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: poezija — Lirika Itake (1918), Odabrani stihovi (1954) i Lament nad Beogradom (1965); pripovetke — Priče o muškom (1924); romani — Dnevnik o Čarnojeviću (1921), Seobe (1929), i Druga knjiga Seoba (1962); drame — Maske (1918), Konak (1958) i Nikola Tesla. Sem toga objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda.

(Telegraf.rs/ pišu Dragutin A. Stefanović i Vukašin Stanisavljević, "Pregled jugoslovenske književnosti")