Knjige koje kriju otrove, ali ne na stranicama, već na koricama: Kako ih prepoznati?

U bibliotekama i kolekcijama retkih knjiga često postoje knjige koje na svojim stranicama kriju otrove, počev od čuvenih krimića, pa do prvobitnih dela o toksikologiji i forenzici. Otrovi opisani u ovim knjigama su prosto reči na stranicama, međutim, širom sveta postoje knjige koje su bukvalno otrovne.

Otrovne knjige su izrađene u 19. veku i ukoričene platnom koje je živopisno obojeno zloglasnim smaragdnozelenim pigmentom, čiji je sastojak arsenik. Mnoge od njih neopaženo čame na policama i u kolekcijama. Zato je Melisa Tedoun, šefica laboratorije za očuvanje bibliotečke građe u muzeju u Delaveru započela projekat Otrovne knjige za pronalaženje i katalogizaciju ovih kobnih knjiga.

Foto: Unsplash/Henrique Ferreira

Do sada je njen tim otkrio 88 knjiga iz 19. veka koje sadrže smaragdnozeleni pigment. Sedamdeset komada je ukoričeno živopisnim zelenim platnom, a ostale sadrže pigment na papirnim etiketama ili na dekoracijama. Tedounova je čak pronašla i kupila ovakvu knjigu na rasprodaji u lokalnoj knjižari.

Iako bi otrov iz knjiga izazvao samo blage posledice, osim ukoliko bi neko odlučio da proguta dvesta godina staru knjigu, ove knjige primamljive na oko po svojoj boji nisu potpuno bezopasne. Ljudi koji su u čestom kontaktu sa njima, poput bibliotekara i istraživača, slučajno mogu da udahnu ili progutaju čestice koje sadrže arsenik, od čega bi postali letargični, osetili vrtoglavicu ili bi dobili dijareju i stomačne grčeve. Arsenik može da izazove iritacije i lezije na koži. Ozbiljni slučajevi trovanja arsenikom dovode do zastoja rada srca, plućnih bolesti, neuroloških disfunkcija i, u ekstremnim slučajevima, do smrti.

Koliko su rasprostranjene otrovne zelene knjige? „Teško je predvideti, jer još uvek imamo malo podataka, ali moguće je da postoji na hiljade ovakvih knjiga širom sveta“, kaže Tedounova. „Svaka biblioteka koja sakuplja knjige ukoričene u platno iz sredine 19. veka verovatno ima barem jednu ili dve“.

Boja za umreti

Smaragdnozelena, poznata i kao pariska zelena, bečka ili švajnfurtska zelena proizvod je kombinacije acetata bakra sa arsenikovim trioksidom, čime nastaje bakar acetoarsenit. Otrovni pigment su u komercijalnu upotrebu 1814. godine uveli Vilhelm Daj i kompanija Vajt Led iz Švajnfurta u Nemačkoj. Koristila se za sve, od odeće i tapeta, do veštačkog cveća i farbe. Malo je reći da se viktorijanska Engleska kupala u smaragdnozelenoj boji: do 1860. godine, samo u zemlji proizvedeno je više od 700 tona pigmenta.

Foto: Unsplash/Kyle Glenn

U to vreme je bilo poznato koliko je arsenik otrovan, ali živopisna boja je bez obzira na to bila popularna i jeftina za proizvodnju. Sa tapeta se ljuštila otrovna zelena prašina koja je prekrivala hranu i podove, a odeća bojena ovim pigmentom je iritirala kožu i trovala onog ko ju je nosio. Uprkos riziku, smaragdnozelena je bila ukorenjena u viktorijanski život – bukvalno je bila boja smrti.

Dok je otrovnozelena roba preplavljivala delove Evrope i Amerike, drugi izum je preoblikovao industriju proizvodnje knjiga. Knjige su u ranom 19. veku pravljene ručno, a zanatlije su ih koričile u kožni povez. Međutim, industrijska revolucija je brzo iznedrila nov način za masovnu proizvodnju knjiga za rastuću populaciju čitalaca.

Tradicionalna tkanina za odeću ne može da podnese proces uvezivanja knjiga, niti je dovoljno čvrsta za korice. Dvadesetih godina 19. veka, izdavač Vilijam Pikering i knjigovezac Arčibald Liton osmislili su prvi komercijalno održivi proces uštirkavanja tkanine, čime su se popunjavale praznine među tkanjem čime je nastao čvršći materijal – prvo knjiško platno.

„To je bila prekretnica“, kaže Tedounova. „Platno je bilo daleko jeftinije od kože, što je značilo da ste mogli da prodajete knjige po različitim cenama.“ Proces nije uticao samo na finansije izdavača, već je promenio i način čitanja knjiga. „Knjige su postale dostupne mnogo široj populaciji, ljudima na svim nivoima ekonomskog spektra.“

Knjige koričene u platno postale su popularne četrdesetih godina 19. veka, a proces stvaranja knjiškog platna je postao strogo čuvana tajna. „To je izdavačima donosilo mnogo novca, pa nažalost nemamo puno dokumentovanih tragova o pravljenju knjiškog platna“, kaže Tedounova.

Ono što znamo jeste da su korice knjiga odjednom dobile mnogo nijansi. Izdavači su pravili šarolike knjige pomoću boja, odnosno rastvora koji se hemijski vezuju za materijal na koji se nanose, i pigmenata, odnosno materijala koji fizički premazuju materijal, kao osušeno blato na svečanoj haljini. Tako je i najpopularnija nijansa zelenog pigmenta iz tog perioda počela da krasi korice popularnih knjiga.

Foto: Unsplash/Aaron Burden

Problem sa pigmentom je što on s vremenom puca, ljušti se i otpada.

Otrov u biblioteci

U proleće 2019. godine, Melisa Tedoun je dobila molbu od kolege iz galerije da mu za izložbu iz biblioteke pozajmi knjigu štampanu 1857. godine.

„Ova knjiga je bila prelepa, jarkozelena sa mnogo zlatotiska. Vizuelno je očaravala, ali je bila u vrlo lošem stanju“, kaže Tedounova. „Rikna i korice su se raspadale, povez se rasturio, pa je morala da se restaurira pre izložbe.“

Držeći prelepu, pokidanu knjigu pod mikroskopom, Tedounova je posmatrala prednju koricu. „Na površini se nalazila crna voskasta izlučevina, koju sam pokušala da skinem sa platna bodljom bodljikavog praseta“, kaže ona. „Tada sam primetila da se pigment veoma lako skida sa mesta koje sam tretirala.“

Neuvežbanom oku bi ovo možda bilo normalno za knjigu staru 162 godine, ali ona se iznenadila. „Izgledalo je kao da platno nije farbano. Delovalo mi je da se uštirkani premaz na tkanini pomešao sa pigmentom.“

Kako bi saznala šta je zagonetni zeleni pigment, Tedounova se obratila Rouzi Grejburn, šefici muzejske laboratorije za naučna istraživanja i analizu.

Grejburnova je prvo provukla uzorak kroz rentgenski fluorescentni spektrometar, koji materiju bombarduje rentgenskim zracima i meri energiju emitovanih fotona, kako bi joj odredio hemijski sastav. Ova tehnika otkriva koji su elementi prisutni, ali ne i kako su raspoređeni u molekulu. Druga tehnika, gde se koristi Ramanov spektrometar, meri kako lasersko svetlo reaguje sa označenim molekulima, usmeravajući lasersku energiju gore ili dole. Kao što svaka osoba ima jedinstvene otiske, tako i svaki molekul ima karakterističan Ramanov spektar.

Osetljivost je ključna kod ovih tehnika, ali je vrlo važno što one nisu destruktivne. „Ne bi trebalo da oštećujemo umetnička dela“, kaže Grejburnova.

Rendgenskom fluorescencijom je otkriveno prisustvo bakra i arsenika u zelenom pigmentu, što je bilo ključno otkriće, a jedinstveni otisak Ramanove spektroskopije je prepoznao kao ozloglašeni smaragdnozeleni pigment.

Rukovanje otrovnom literaturom

Tim je zatim koristio laboratoriju za zemljište univerziteta u Delaveru kako bi izmerio količinu arsenika na koricama knjige. Otkrili su da platno u proseku sadrži 1.42 miligrama arsenika po kvadratnom centimetru. Bez medicinske nege, smrtonosna doza arsenika za odraslog čoveka je oko 100 miligrama, što je težina nekoliko zrna pirinča.

„Kakve su posledice tolikog arsenika na platnu i na rukavicama tokom obrade? Šta to znači za vaše zdravlje i bezbednost?“, pita se Grejburnova.

Foto: Pixabay.com

Kako bi dobile odgovore na ova pitanja, Tedounova i Grejburnova su kontaktirale Majkla Gledla, direktora zdravlja i bezbednosti životne sredine na univerzitetu Delaver. „Arsenik je teški metal i može biti toksičan kada se udahne ili pojede“, kaže on. Relativni rizik smaragdnozelenog platna „zavisi od učestalosti u upotrebi“, kaže Gledl, i pre svega se tiče „onih koji se bave restauracijom“.

Gledl predlaže da bi svako ko rukuje ovim knjigama trebalo da ih izoluje i radi na stolovima sa digestorima, koji bi kontrolisali sve čestice arsenika. „Ljudi koji imaju pristup ovim starim knjigama zbog istraživanja trebalo bi da nose rukavice i koriste namenski prostor prilikom proučavanja takvih knjiga“, kaže on.

Slušajući Gledlova uputstva, bibliotekari u Vinterturu su uklonili devet zelenih, arsenikom optočenih knjiga iz opticaja i stavili ih u velike zapečaćene plastične kese. Kada drže ili restauriraju zlosrećne knjige, nose nitrilne rukavice i kasnije brišu čvrste površine i peru ruke.

Foto: Unsplash/Toa Heftiba

Tim je zatim krenuo u potragu za još knjiga, putujući 40 kilometara na severoistok u najstariju biblioteku u Americi. Tamo su pronašli još 28 smaragdnozelenih knjiga. Na većem uzorku, otkrili su da je većina knjiga koja sadrži arsenik u smaragdnozelenom povezu objavljena pedesetih godina 19. veka.

Kako bi pomogli drugima da otkriju arsenikom optočene knjige i njihove potencijalne rizike, članovi tima su napravili obeleživače knjiga u boji, sa slikama smaragdnozelenih korica, na kojima su ispisane mere za rukovanje i oprez. Poštom su poslali preko 900 ovakvih obeleživača širom Amerike i u 18 drugih zemalja, a kao rezultat je još šest institucija pronašlo arsenikom optočene knjige u svojim kolekcijama.

Uprkos prisustvu toksina u smaragdnozelenom pigmentu na bazi arsenika u proizvodima za domaćinstvo, robi i odeći, on nikada nije zabranjen. Umesto toga, njegova upotreba je zamrla prirodno, da li zbog njegove otrovne reputacije ili je boja prosto izašla iz mode, kao avokado-zelena boja za kućne aparate sedamdesetih godina 20. veka.

Najvažnija poruka Tedounove, prave restauratorke, jeste da se otrovne knjige ne uništavaju. „Ne morate da paničite i bacate ih“, kaže ona. „Samo želimo da ih ljudi shvate ozbiljno.“

(Telegraf.rs/Laguna/nationalgeographic)