Knjige koje su promenile svet nakon smrti autora: Od Franca Kafke do Džordža Orvela

Od Emili Dikinson do Džordža Orvela, od Zore Nil Herston do Franca Kafke, bilo je mnogo pisaca koji su preminuli pre nego što su ušli u panteon slavnih umetnika, piše Penguin.co.uk

Nažalost, dosta najboljih pisaca svih vremena nikada nije dobilo tu priliku. Neki od njih su napisali remek-dela koja su odbijena i time osuđena na to da ne budu objavljena dugo nakon njihove smrti, sve dok neko godinama kasnije nije shvatio da se u njima nešto jako važno krije.

Preporučujemo

A onda su tu oni sa malo više sreće, koji su osetili ukus uspeha, ali ne i to da prisustvuju tome kako njihovo najbolje delo menja svet. U daljem tekstu ćemo navesti te nesrećne duše, čije umeće i dan-danas nije zaboravljeno.

„Zavera budala“ – Džon Kenedi Tul (1980)

Džon Kenedi Tul je proveo deset godina pišući roman „Zavera budala“, roman o debelom, nadutom istoričaru, koji tumba, lupeta i vređa sve što ga sputava na njegovom životnom putu u Nju Orleansu. Autor je verovao da je ovo savremeno satirično remek-delo. Problem je bio u tome što se nijedan izdavač nije složio sa time.

Foto: Laguna

Odbijanje ga je toliko pogodilo da je, usled žeđi za književnim priznanjem, posegnuo za flašom viskija koja ga je povukla u paranoju i depresiju, što se završilo samoubistvom u 31. godini života.

Samo zahvaljujući upornosti njegove majke, koja je skoro deceniju provela nudeći neumorno rukopis, dok konačno 1980. godine nije naišla na osobu koja je neće odbiti. Roman je nagrađen Pulicerovom nagradom 1981. godine, i od tada je preveden na 30 svetskih jezika, a danas se smatra jednim od kultnih klasika savremene američke književnosti.

„1984“ – Džordž Orvel (1949)

Džordž Orvel je bio smrtno bolestan kada se povukao u zabačenu kolibu u Škotskoj kako bi napisao roman „1984“. Skoro prikovan za krevet usled uznapredovale tuberkuloze, Orvel je vodio bitku sa vremenom kako bi završio distopijski klasik koji će postati ključni roman 20. veka (jednom prilikom je izjavio da „roman ne bi bio toliko sumoran da nisam bio toliko bolestan“).

"1984" Džordž Orvel / Foto: Abdul Ahad Sheikh/Unsplash

Preminuo je šest meseci nakon objavljivanja, tik toliko da je imao vremena da pročita kritike. Njujork Herald Tribjun ga je opisao kao „podesan poput etikete na bočici otrova“, dok su ga drugi okarakterisali kao zemljotres, svežanj dinamita ili, kako je to E. M. Forster sročio, kao „suviše užasan roman da bi se mogao izjedna pročitati“.

Orvel je već bio jedan od najslavnijih pisaca svog doba kada je umro, ali nikada nije saznao koliki uticaj će njegov roman „1984“ ostaviti na savremenu kulturu. Do dana današnjeg je nemoguće povesti razgovor o propagandi, nadzoru i politici bez povlačenja paralela sa romanom „1984“.

„Mobi Dik“ – Herman Melvil (1851)

Zvali su ga Herman. Ali, tek je mali broj ljudi uzimao za ozbiljno Melvilovo remek-delo „Mobi Dik“ za njegova života. Uživao je kritike kao putopisac, zahvaljujući njegovim uzbudljivim avanturama opisanim u romanima „Tajpi“ i „Omu“ – pričama o džinovskim kitovima, nasilnim pobunama i životu sa urođenicima na polinežanskim ostrvima.

Foto: Promo

Potom je 1851. godine napisao roman „Mobi Dik“, priču epskih razmera o pomorskom kapetanu i njegovom lovu na džinovskog belog kita koji mu je odgrizao nogu. Knjiga je doživela potpuni neuspeh i već dugo vremena nije bila u štampi kada je 1891. umro, zaboravljen i u siromaštvu.

Proći će četrdeset godina dok svet ne dođe pameti i prepozna njegovo umeće, kada će izaći novo izdanje koje će podstaknuti „Melvilov preporod“, koji je D. H. Lorens nazvao „jednom od najčudnijih i najdivnijih knjiga na svetu“. Uskoro će plejada književnih velikana skočiti da brani njegovu čast, od V. H. Odena i E. M. Forstera, preko Vilijama Foknera i Virdžinije Vulf, što će „najbolju knjigu o moru ikada napisanu“ vinuti do najslavnijeg romana američke književnosti.

"Their Eyes Were Watching God" ("Njihove oči su tražile Boga") – Zora Nil Herston (1937)

Ovaj roman koji govori o odrastanju devojčice koja ima dvojako poreklo, i njenoj potrazi za ljubavlju i identitetom, postao je ključna odrednica feminističke književnosti i slavan prikaz ženske seksualnosti. Međutim, te 1937. godine nije bio baš tako dobro prihvaćen, prenosi Laguna.

Knjiga Herstonove se prodala u oko 5000 primeraka i potom je prestala da se štampa. Kako je novac od pisanja prestao da pristiže, tako je morala da prihvati posao kao zamena na učiteljskoj poziciji i spremačice na Floridi. A kada je 1960. godine umrla u 69. godini života, sahranjena je na neoznačenom grobnom mestu.

Foto: Promo

Alis Voker, autorka „Boje purpura“, tek je sedamdesetih godina 20. veka uspela da oživi duh Herstonove u danas slavnom eseju pod nazivom Looking for Zora (U potrazi za Zorom): „Zoru Nil Herston prvenstveno volimo zbog njenog književnog rada, a onda... volimo je i zbog nje same. Zbog njenog humora i hrabrosti sa kojom se uhvatila ukoštac sa životom čiji je tok retko menjala; zbog njene potpune nezainteresovanosti da se stopi sa belačkom ili buržoaskom kulturom, i zbog njene predane posvećenosti sopstvenoj kulturi, što je inspiracija za svakog od nas.“ Danas se knjiga prodaje u stotinama hiljada primeraka godišnje, uz verne poštovaoce poput Toni Morison, Zejdi Smit i reperke Kardi Bi.

„Proces“ – Franc Kafka (1925)

Franc Kafka se našao u žarištu verovatno najpoznatije izdaje u istoriji književnosti. Na samrtničkoj postelji, u nemogućnosti da progovori ili guta, naterao je svog najboljeg prijatelja Maksa Broda da mu obeća da će spaliti sva njegova neobjavljena dela, među kojima su se nalazili „Proces“, „Amerika“ i „Zamak“.

Foto: Laguna

Uprkos tome što je za života objavio popriličan broj dela – uključujući i njegovo najpoznatije, „Preobražaj“ – Kafka nikada nije uspeo da se izbori sa demonima koji su ga sputavali, večno preispitujući sopstveni rad. Njegova dela mu nisu donela slavu, nagrade, pa ni priznanja. Kada je umro 1924. godine, bio je siguran da se postarao da će svoja dela poneti sa sobom u grob. Brod nije ispoštovao dogovor, te je 1925. godine objavio „Proces“ – mračnu, paranoičnu priču koja će postati jedno od piščevih najpoznatijih dela.

Franc Kafka (1910) / Foto: Wikimedia/Zdroj

Uslediće i preostala dela, što će učvrstiti Kafkino nasleđe i uzdignuti ga do književne legende kao najmračnijeg autora savremene književnosti. Ili, kako je V. H. Oden lepo to sročio: „Kafka je Dante dvadesetog veka“. Kako bi Kafka podneo stečenu slavu, nikada nećemo znati.

„Pesme“ – Džon Kits (1795-1821)

Uprkos reputaciji kao jednog od najsjajnijih pesnika, ne samo romantičarskog pravca, već svih vremena, Džon Kits je umro sa manje godina nego što ih je Kurt Kobejn imao – i to užasnom smrću (od tuberkuloze), u siromaštvu i bolu, sa samo 25 godina.

Džon Kits / Autor: William Hilton

Nikada nije dostigao uspeh svojih savremenika, Persija Šelija i Bajrona, koji su Kitsovu poeziju prozvali „poezijom jednog popišanka“ i poredili je sa „intelektualnim onanisanjem... nešto nalik zadovoljstvu koje italijanski violinista dnevno dobija od prolaznika u ulici Druri Lejn“. Ni kritika nije bila nimalo blaža, zbog čega je Kits uronio dublje u patnju zbog neostvarenih snova. „Iza sebe nisam ostavio nijedno bezvremeno delo, ništa zbog čega bi moji prijatelji bili ponosni kada me se budu prisećali“, napisao je u pismu prijatelju pre smrti.

Grob Džona Kitsa / Foto: Piero Montesacro/Wikipedia

Kao poslednji pozdrav svetu koji ga nikada nije zavoleo, Kits je zamolio prijatelje da se postaraju da na njegovoj nadgrobnoj ploči ne stoji njegovo ime, već sledeće reči: „Ovde leži onaj čije je ime ispisano u vodi“. Prijatelji su verno poslušali, dodavši i: „[napustio nas je] ogorčenog srca od zlih moći svojih neprijatelja“. Ipak, Kits se sada poslednji smeje, makar to bilo i iz njegovog „skromnog groba“.

Trilogija „Milenijum“ – Stig Lašon (2005-2007)

Godine 2004, ne mnogo nakon što je izdavaču predao rukopis za prva tri dela trilogije „Milenijum“, Stig Lašon je penjući se na 197 stepenika do svog stana doživeo ozbiljan srčani udar (govorilo se da mu se dijeta sastojala od cigareta, brze hrane i neverovatnih količina kafe). „Dođavola, samo mi je 50 godina“, zapanjeno je izjavio svom prijatelju na samrtničkoj postelji.

Da je samo znao da će njegov serijal trilera – o podvizima istraživačkog novinara Mikaela Blumkvista i njegove pomoćnice prekrivene tetovažama Lizbet Salander – postati jedan od najprodavanijih serijala u istoriji, po kojima će biti snimljena tri filma koja će zaraditi preko 30 miliona funti...

Niti će ikad saznati – s obzirom na to da nije ostavio za sobom testament – da će njegova smrt pokrenuti dugogodišnji pravni postupak za prava na njegovu zaostavštinu između njegove porodice i partnerke Eve Gabrielson sa kojom je proveo 32 godine života. Zbog toga što švedski pravosudni sistem ne priznaje vanbračne zajednice, bogatstvo je potpalo pod ruke njegovog oca i brata. U međuvremenu, Gabrielsonova nastavlja svoju borbu.

„Pesme“ – Emili Dikinson (1830-1886)

Emili Dikinskon se smatra jednom od emotivno najrečitijih pesnikinja u američkoj književnosti. Ipak, njen život je prekriven velom misterije. Priča se da je živela životom monahinje, nešto kao devetnaestovekovna verzija savremene ljubiteljke mačaka koja je nosila samo belu odeću, volela cveće više od ljudi i imala par prijatelja pored sestre i bolešljive majke, o kojoj su brinule sve do njene smrti 1882. godine. Jednom prilikom je odbila poziv prijatelja sledećim rečima: „Draga, toliko sam staromodna da će tvoji ostali prijatelji zagledati.“ Seljani mestašca u Novoj Engleskoj gde je živela, zvali su je „Legenda“.

Emili Dikinson / Izvor: Wikipedia

Ono što sigurno znamo, jeste to da kada je bila sama – nezaustavljivo je pisala – poeziju o strasti, prirodi, usamljenosti, avanturma i smrti. Tek nakon njene smrti 1886. godine, sestra Lavinija je pronašla pesme koje je pisala za života (skoro 1800 pesama) u fiokama komode, koje je potom objavila. Njena poezija nije prestala da se objavljuje još od 1890. godine.

(Telegraf.rs)