Diktator i njegove knjige: Staljin je posedovao oko 20.000 naslova i dnevno čitao i do 300 strana

Teško je išta pozitivno pronaći u ličnosti i životu čoveka za vreme čije vladavine je stradalo minimum 10 miliona ljudi. Ali ljudska bića nisu jednostavna, monstrumi sebe ne vide kao monstrume, a čak i takvi nekada mogu imati otvoren um i smisao za lepotu.

Nova knjiga istoričara Džefrija Robertsa bacila je tako još jedno svetlo na Josifa Staljina, otkrivajući da je jedan od najomraženijih političara u istoriji istovremeno bio i strastveni čitalac koji je sam sebi zadao cilj da dnevno pročita između 300 i 500 strana. Kada je 1953. godine preminuo od šloga u svojoj biblioteci, oko njega je pronađena gomila knjiga, svaka sa komentarima pažljivo ispisanim na marginama stranica.

Preporučujemo

Staljin sa Klimentom Vorošilovim. Foto: Everett / Profimedia

Dok je čitao, Staljin je dopisivao svoje komentare na tekst, menjajući crvene, plave i zelene olovke. Podvlačio je pasuse i rečenice koji su mu se dopadali ili koje je smatrao važnim. Ponekad bi poneseno beležio "da, da", "saglasan sam", "dobro je", "tačno", "tako je". Drugog puta bi svoje nezadovljstvo izrazio komentarima "haha", "gluposti", "koještarije", "ološ", "nitkovi", "odbij"...  Mnogo bi ga iritiralo kada bi u knjizi pronašao gramatičku ili grešku u kucanju, pa bi ih odmah ispravljao crvenom olovkom.

Tokom života izgradio je neverovatnu biblioteku koja je brojala oko 20.000 knjiga, ali je istovremeno čitao iz dela iz kolekcije svojih prijatelja. Sovjetski pesnik Demjan Bedni žalio se kako je lider SSSR-a isprljao svojim masnim prstima knjige koje mu je ovaj pozajmio.

Nakon što je Hruščov na opšte iznenađenje odbacio Staljina 1956. godine i označio ga odgovornim za masovna ubistva i deportacije, planovi da se biblioteka u njegovoj dači sačuva pali su u vodu. Kolekcija je uključivala i tomove o dečjoj psihologiji, sportu, religiji, sifilisu i hipnozi, ali i naslove velikana kakvi su Dostojevski ili Turgenjev. Knjige su razdeljene, te je postalo veoma teško napisati opširnu studiju o literaturi u kojoj je Staljin uživao. Istoričar Roberts priznaje da su mnogi akademici pre njega pokušali da sakupe ostatke ove zbirke, nadajući se da će im ona nešto više reći i o Staljinovoj prirodi, a možda i razloge zbog kojih je vladao sa tolikom surovošću.

Sve do sada ti pokušaji nisu urodili plodom, a čak i Roberts, koji je nedavno objavio knjigu "Staljinova biblioteka: Diktator i njegove knjige", priznaje izvesna ograničenja ove studije. Ipak, smatra da se neki zaključci mogu doneti.

Foto: Unsplash/Iñaki del Olmo

- Prateći način na koji je Staljin čitao knjige, možemo da na tren pogledamo svet kroz njegove oči. Ne možemo zaviriti u njegovu dušu, ali možemo pogledati kroz njegove naočare.

Sve u svemu, Staljin je cenio pisce, pa čak i na Sovjetskom kongresu pisca 1934. godine rekao kako su inženjeri potrebni da bi se izgradio socijalizam, ali država takođe mora da ima "inženjere ljudske duše, pisce-inženjere, koji grade ljudski duh". Insistirao je da članovi njegove porodice i kolege budu iskusni čitaoci. Svom usvojenom sinu dao je primerak "Robinzona Krusoa" uz pisanu napomenu da mu "želi da odraste i postane svestan, nepokolebljiv i neustrašiv boljševik". Svojoj ćerki dao je "Kratku istoriju Komunističke partije" i zapovedio joj da je pročita. Svetlana to nije učinila, jer joj je knjiga, prema njenim rečima, "bila toliko dosadna". Serđo Beria, sin Staljinovog šefa bezbednost Lavrentija Berije, tvrdio je da kada god bi Staljin otišao u kuću nekog sebi bliskog, umarširao bi u njihovu biblioteku i listao knjige, tražeći dokaze da su zaista pročitane.

Ipak, svoje misli o klasičnoj književnosti nije delio. Njegova ogromna kolekcija ruskih i svetskih klasika - autora kao što su Puškin, Gogolj, Čehov, Igo, Šekspir - izgubljena je nakon njegove smrti. Tek iz sećanja njegovih prijatelja saznajemo da je Staljin smatrao kako je, na primer, Dostojevski loše uticao na sovjetsku mladost.

Foto: Wikimedia/Unknown author

Preko dela koja su sačuvana saznajemo da je bio veoma zainteresovan za istoriju, preokupiran time da iz perioda carske Rusije izvuče što više lekcija i pouka i opsednut vladavinama Ivana Groznog i Katarine Velike. Pored toga, najveći broj dela čije je margine ispunio svojim primedbama odnose se na marksizam. Možda najvažnije tajna koju njegova osiromašena kolekcija otkriva jeste da je bio pun poštovanja i iskreno oduševljen delima Lenjina. U nedostatku toga, zadovoljio bi se knjigama koje su pisali politički protivnici. Kada bi ga iznervirao neki zaključak Trockog, na marginama bi napisao "budala!".

Staljin nije vodio dnevnik niti pisao memoare, tako da su i ovi usputni komentari od vrednosti istoričarima. Roberts ipak upozorava da se ne smemo previše zaneti time što je Staljin podvukao rečenicu koja se pripisuje Džingis Kanu "Smrt pobeđenog neprijatelja neophodna je zbog mira u glavi pobednika", ili pretpostaviti da je ispisao reč "učitelj" na naslovnici drame o Ivanu Groznom jer je smatrao ovog tiranina svojim uzorom.

Roberts je, zapravo, veoma sklon da oprosti Staljinu neke stvari.

Foto: Wikimedia/U.S. Signal Corps photo/public domain

- S obzirom na to koliko je zločina počinio kao sovjetski vladar, prirodno je zamisliti ga kao čudovište koje besno osuđuje svoje protivnike - počinje Roberts.

Umesto da učini baš to, on zaključuje da je Staljin bio "posvećeni idealist" i "ne psihopata, već emocionalno inteligentni i osećajni intelektualac".

Prema mišljenu Vitalija Šentalinskog, autora dela "KGB-ova književna arhiva", oko 1.500 pisaca nestalo je tokom Staljinovog terora. Njihovom mukom Roberts se u svojoj knjizi malo bavi. Tako da iako je njegova knjiga, u izdanju Univerziteta Jejl, fascinantna na momente, nije ipak uspela da prodre u prava osećanja ozloglašenog vođe Sovjetskog saveza.

(Telegraf.rs/Guardian)