Jedna od najpoznatijih književnih prevara ikad: Čitaoci su lili suze, a onda saznali istinu o "Fragmentima"

Niko ne zna tačnu formulu za pisanje uspešne knjige. Treba li je preplaviti opisima ili biti štedljiv? Da li je tajna u brutalno iskrenom izražavanju, kratkim rečenicama ili bizarnom zapletu? Odgovor nam je oduvek bio van domašaja, ali ono u čemu se svi slažu jeste da u pisanje treba uložiti mnogo sati vrednog rada.

Pa, recimo da su u tome skoro svi saglasni. S vremena na vreme, pojavi se prevarant sa snovima o slavi i dobrom šemom, koji uspešno nasamari i čitaoce i kritičare. I dok mnogi još uvek veruju da se poštenje na kraju ipak isplati, to sigurno nije bio slučaj sa pojedinim književnim varalicama.

Preporučujemo

Memoarska knjiga „Fragmenti“ Binjamina Vilkomirskog tako je donela priču o piščevom detinjstvu, provedenom u nacističkim koncentracionim logorima Majdanek i Aušvic. Objavljena je 1995. godine u Nemačkoj, i odmah je izazvala pravu senzaciju. Ubrzo zatim, prevedena je na 12 jezika i objavljena u Sjedinjenim Državama i Britaniji. Osvojila je Nacionalnu jevrejsku književnu nagradu u Americi, književnu nagradu britanskog magazina Džuiš kvoterli i nagradu udruženja žrtava holokausta u Francuskoj.

„Fragmenti“ govore o dečaku koji je gubi celu porodicu u masakru u letonskom gradu Rigi, a zatim biva odveden u logore smrti u Poljskoj. On nekako uspeva da preživi užasne uslove života u logoru, a po završetku rata odlazi u sirotište u Švajcarskoj odakle ga usvaja jedan švajcarski bračni par.

Knjiga je 1995. predstavljala senzaciju, prodaja je išla odlično, a čitaoci i recenzenti bili su oduševljeni i ganuti. Vilkomirski je putovao svetom i prepričavao svoju životnu priču uplakanoj publici i novinarima. Međutim, jednog dana je na red da intervjuiše pisca došao mladi švajcarski Jevrejin Danijel Gancfrid.

Gancfrid je prethodno zapisivao očeva sećanja na Aušvic, i kada je čuo priču Vilkomirskog, učinilo mu se da tu nešto nije u redu. Bacio se na istraživanje i uskoro otkrio da je Vilkomirski zapravo rođen u jednom selu u blizini švajcarske prestonice, Berna. Majka mu je bila neudata pa je odlučila da dečaka smesti u sirotište, odakle je usvojen i odveden u Cirih.

Tako se otkrilo da Vilkomirski nije ni Letonac, ni Jevrejin. I samo piščevo ime bilo je izmišljeno. Binjamin Vilkomirski je zapravo bio Bruno Deseker i nikada nije bio u koncentracionom logoru. Gancfridov ekspoze objavljen je u švajcarskoj štampi i doveo je do piščevog kraha. Deseker je odbijao da odgovori na optužbe, a njegova knjiga je ubrzo u očima čitalačke javnosti postala ono što je u stvari oduvek i bila – obična fikcija.

(Telegraf.rs/Laguna/10bestenliste)