Mnogi Srbi ne znaju kako glasi pravo ime Svetog Save

Naravno, pored ovakvog naslova svi će odmah reći - kako ne znaju, pa Rastko Nemanjić. Naročito se svi toga podsećaju na ovaj sveti i veliki praznik, Savindan, dan koji je je utkan u suštinu srpstva jer svetosavlje je od srpstva neodvojivo. Ili kako je Milovan Vitezović napisao: "Slaveći Svetog Savu slavimo sebe, stremimo najvišim vrednostima koje potvrđuju jedan narod. Sam spomen na Svetog Savu obaveza je naroda da sve što je izborio i sačuva. Ne zaboravljajući Svetog Savu i njegovo delo mi mislimo na budućnost naroda i naših pokolenja. Svaka pomisao na ovo delo završava se pitanjem: šta je to tako vredno što mi stvaramo i šta ćemo ostaviti?"

No, vratimo se na temu. Svi dobro znamo priču - Stefan Nemanja i njegova žena Ana imali su tri sina - Vukana, Stefana i Rastka. Ovog poslednjeg Stefan Nemanja dobio je u (tada) poznim godinama (imao je "čak" 42).

Trećem sinu dali su ime Rastislav, da bude lep, zdrav, krupan, snažan i dugovečan kao hrast (rast), piše Vanjka Ponjavić u "Istorijskoj čitanci".

Dakle, svetovno ime Svetog Save nije bilo Rastko, već Rastislav, a iako to možda nije izvorna etimologija imena, ne možemo da prenebregnemo prvu ideju koja nam na spomen ovog imena padne na pamet - onaj koji će odrasti slavno, da bude slavljen.

Kažu savremenici da je Rastko pored svojih roditelja živeo kao unuče pored bake i deke, okružen najvećom ljubavlju. U to vreme, Nemanja je sve češće otpasivao mač predajući ga starijim sinovima, a sam se više posvećivao knjigama i molitvama. Tako je i svoje dvostruko interesovanje preneo sinovima: starijima, u svoje mlađe doba, preneo je ljubav prema ratovanju i vojevanju a mlađem, u svojim poznijim godinama, ljubav prema knjizi i samovanju u molitvi i razmišljanju.

Rastko je od najranijih dana bio okružen učiteljima koji su stizali iz Carigrada, Soluna, Dubrovnika i Venecije. Pred malim princom se otvarao svet antičke Grčke, carigradske i rimske retorike i hrišćanskih žitija, sazdanih u debele knjige i svitke pergamenta. Vaspitavan je po carigradskim uzorima. Kada mu je bilo 15 godina, otac mu je dodelio Travuniju (današnju Hercegovinu) na upravu, u želji da mladi princ uz pomoć iskusnih velmoža nauči kako se zemljom upravlja. Kao princ od Onogošta (danas Nikšić), Rastko je sa ocem, braćom i stričevima učestvovao u pregovorima sa čuvenim krstaškim vojskovođom Fridrihom Barbarosom. Savremenici su zabeležili kako se mladi Rastko jedva uzdržavao a da ne prasne u smeh gledajući kako Barbarosa i njegovi riteri pored postavljenih zlatnih viljušaka i noževa, prstima i vojničkim bodežima komadaju pečenje ne brišući brade i brkove.

I dok su roditelji već razmišljali o njegovoj ženidbi, Rastko je u 17. godini bio čvrsto rešen da se posveti knjigama i manastirskom samovanju.

Bilo mu je 17 godina kad su ga roditelji pozvali u dvor, da mu saopšte svoju odluku. Slučaj je hteo da se u dvoru tada zatekne grupa svetogorskih kaluđera — Srba i Rusa. Priča o tajanstvenoj monaškoj republici na Atosu, koju je te večeri čuo na dvoru, samo je učvrstila Rastkovu želju da i sam postane monah. Nije mogao da računa na roditeljski blagoslov, jer, znao je da mu oni nikada ne bi odobrili odlazak u manastir, te se odlučio na beg. Izjutra je pošao sa vršnjacima i slugama u lov. U planini, neopaženo se iskrao od grupe i priključio se kaluđerima koji su ga po dogovoru čekali na određenom mestu. Dugo su ga tražili po planini, a onda se dosetili. Nemanja je odredio jednog vojvodu sa grupom najbržih konjanika da sustignu begunce i vrate ih natrag.

Vojvoda pohita što brže može i preko Soluna dođe u Svetu goru. Tu doznade da se Rastko krije u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon. Narodna poslovica kaže da "sila boga ne moli". Toga su bili svesni i Rastko i stari iguman. Obećavši vojvodi polazak sledećeg jutra, Rastko se, mimo manastirske propise, zamonaši te noći, postriže se i obuče duhovničko odelo. Izjutra, pred vojvodom više nije bio princ Rastko već monah Sava, božji čovek prema kome se nisu mogli primenjivati ovozemaljski zakoni.

Letopisi i žitija beleže da su na dvoru Stefana Nemanje potom nosili crninu u znak žalosti za izgubljenim sinom. Ipak, roditeljska ljubav pobeđuje sve. Nemanja je sinu redovno slao novac nebi li mu u manastiru bilo udobnije a Rastko je taj novac isto tako, ne žaleći, delio siromasima i poklanjao svetogorskim manastirima. Pred kraj života i Nemanja i njegova žena Ana su se zamonašili. Nemanja je umro kao Simeon u Hilandaru a Ana kao Anastasija u manastiru svete Bogorodice kod Kuršumlije.

MONAH SAVA

Nije dugo prošlo od Rastkovog dolaska u manastir Sveti Pantelejmon, a po Svetoj Gori se rasčuje da je sin srpskog vladara došao da živi kao kaluđer, i svako je želeo da ga vidi, i ne samo to, kaluđeru princu, koji ima bogata oca, valja radi dobra svih manastira biti i na usluzi. Tako je razmišljao i protat (administrativni starešina) svih svetogorskih manastira, te mladog monaha Savu premesti u najveći grčki manastir Vatoped i proizvede ga u jeromonaha. Savi, međutim, nije bilo do politike i političkih igara svetogorske uprave. Želeo je da ostvari svoj san. Izmolio je svog igumana da mu dozvoli da obiđe sve manastire i isposnice na Svetoj Gori. Na put je pošao bos. Kad se vratio u manastir, zamolio je igumana da mu dozvoli da i on ispašta u samoći kao što ispaštaju isposnici. Nije dobio dozvolu, ali je nastavio da i dalje ide bos, da se lako odeva kako leti tako i zimi, da jede samo hleb i pije samo vodu a sedmično da uzima po kašiku ulja i vina, da u svojoj ćeliji čita molitve svake noći do iza ponoći a nedeljom do izlaska sunca. . . Koža na tabanima mu je, pričalo se, tako odebljala da je mogao ići i po trnju i po najoštrijem kamenju. Svojom upornošću u molitvama i odricanju od svakog uživanja, postao je ugled svim svetogorskim monasima.

ZIDANJE HILANDARA

Pošto je 1196. godine predao vlast svome sinu Stefanu, stari Nemanja se zamonaši u manastiru Studenici i kao monah Simeon dođe u Svetu goru u Vitoped jer tada u Svetoj gori nije bilo ni jednog srpskog manastira. Sa sinom Savom obišao je sve svetogorske manastire bogato ih darujući. Jedne noći, kaže predanje, Savi je došao u san neki čovek i posavetovao ga da u Svegoj Gori sazida sa ocem srpski manastir. Taj san, otac i sin su protumačili kao anđeosku poruku, te od cara Aleksija III Anđela zatraže dozvolu da obnove stari porušeni manastir Hilandar. Car im ispuni želju, pokloni ruševinu manastira i zemlju i pridoda još jedan grči manastir Zig.

Tom prilikom car je potpisao hrisovulju kojom manastir Hilandar sa posedom oglašava kao manastir prvog reda — carsku zadužbinu — u nasleđe njihovim potomcima. Uz pomoć brata (odnosno sina) župana Stefana Nemanjića, Sava i Simeon obnove Hilandar, ograde ga gradom, ozidaju gradske kule i mnoge ćelije a u manastirskom gradu i carsku kulu kao carski dom. Kupovnnom zemljišta i starih manastirskih crkava u okolini, posedu Hilandara pridodaju četrnaest manastira i zemlje dovoljno za bratstvo od 200 kaluđera. Stari Simeon nije dugo živeo u svojoj svetogorskoj zadužbini. Umro je osam meseci po useljenju u Hilandar.

HILANDAR — PRVI SRPSKI UNIVERZITET

U Hilandaru je Sava okupio mnogo pobožnih i u bogoslovskoj nauci učenih ljudi, da se brinu o duhovnoj nastavi te Hilandar uskoro postade svojevrsna duhovna akademija za sve one koji su želeli da dobiju više bogoslovskog obrazovanja. U manastiru su se obrela i dva izuzetno obrazovana učitelja — solunski arhiepiskop Konstantim Mesopotamit i Jevstahije Kataflores, koji je jedno vreme bio profesor carskog univerziteta u Carigadu. Kataflores je predavao retoriku, muzičke zakone ritma i harmonije, etimologiju reči i helensku istoriju civilizacije. Bio je najčuveniji komentator Ilijade i Odiseje, Pindarovih oda i Božićne himne Jovana Damaskina.

Sava je u Hilandaru napisao pravila po kojima se moraju vladati kaluđeri i ta su pravila poznata kao Karejski i Hilandarskn tipici. Ovo su ujedno i prva književna dela stvorena perom jednog srpskog pisca. Sve dotadašnje knjige pisane crkvenoslovenskim jezikom i ćirilicom, bile su prevodi sa nekog od klasičnih antičkih jezika (grčkog, latinskog ili hebrejskog). U Svetoj Gori, Sava je napisao i Žitije svetoga Simeona Nemanje.

MIRENJE BRAĆE

Tek što je sahranio oca i predao se uređenju manastirskog života, Savi u Hilapdar stiže pismo i molba od brata Stefana, da odmah doputuje u Srbiju.

Nezadovoljan očevom poslednjom željom da Stefan bude naslednik prestola, stariji brat Vukan je krenuo da vojskom ostvari svoje pravo starijeg.

Iako se borba braće završila na bojnom polju između Bugara i Mađara u korist Stefana, zemlja je ostala ratnim sukobom opustošena, narod osiromašen a braća zavađena. Stefan je molio Savu da dođe i donese telo mrtvoga oca, ne bi li se nad očevim moštima sa bratom izmirio. Sava požuri te krene u Srbiju i ponese očevo telo, koje je potom sahranjeno u Studenici. Pošlo mu je za rukom da izmiri Stefana i Vukana, te Stevan, u znak izmirenja, počne zidati crkvu u Žiči. Kako je Sava već u Svetoj Gori postao arhimandrit, to je Stefan računao da ga zadrži u Studenici kao Starešinu. Iako Sava nije imao ni najmanju želju da ostane u Srbiji, neke druge okolnosti ga zadržaše.

SLUČAJ SA BUGARSKIM VLASTELINOM STREZOM

Odmah po izmirenju braće, Vukan naprasno umre te se Sava postara da Vukanova deca ostanu u Zeti kao upravitelji. Usled ratnih razaranja, Srbija beše dosta osiromašila te se Sava predade uređenju državne ekonomije i pomoći osiromašenim seljacima, udovicama, ratnoj siročadi i bolesnima. U Studenici je osnovao i prvu bolnicu u Srbiji u kojoj su bolesnici lečeni prema medicinskim učenjima antičkih lekara Hipokrata i Avicene. Bolnica u Studenici je bila zaista bolnica u kojoj su oboleli lečeni za razliku od evropskih bolnica koje su bile mesta u kojima su umirali neizlečivi bolesnici.

U to vreme, na srpske zemlje napada bugarski vlastelin Strez i Sava ode napadaču da ga nagovori da odustane od rata. Ne uspevši da ubedi nasilnika lepim, Sava mu na rastanku reče: — "I mi imamo konja i junaka, a Bog će videti ko je kriv: mi ili ti". Te noći Strez umre, a u obe vojske, i srpskoj i bugarskoj, pronese se glas Savinoj čudotvornoj moći.

NA RASKRŠĆU ISTOKA I ZAPADA

Osvajanjem Carigada i stvaranjem Latinskog carstva i priznavanjem papskog primata od strane bugarskog cara i crkve, Srbija se našla u katoličkom okruženju. Veliki župan Stefan Nemanjić je u ovakvoj situaciji morao da učini ono što je učinio: oterao je ženu Grkinju i oženio se Anom Dandolo i obećao da će u Srbiji uvesti katoličanstvo pod uslovom da mu papa pošalje kraljevsku krunu. Stefan je računao da će time steći papsku zaštitu od krstaša i susednih katoličkih i pokatoličenih zemalja. Pred ovakvim zahtevom, papa nije imao kud te je ispunio zahtev srpskog župana.

Naravno, Sava ovakav postupak svoga brata nije mogao da odobri i posle deset godina provedenih u Srbiji, ponovo se obreo u Svetoj Gori, u Hilandaru. Međutim, u Hilandar nije otišao da tamo skrštenih ruku meditira, već da se pripremi za nešto što bi moglo da učini preokret u Srbiji, u glavi svog očajnog brata Stefana pa i šire, što bi izazvalo drugačije reagovanje na silom pokatoličenom Balkanu. Znao je Sava da Srbiju pred Mađarskom neće spasiti papska kruna, zar papsku krunu nisu imali i hrvatski kraljevi pred kojom se mađarske vojske nisu zaustavile. Spas za Srbiju je video u jačanju pravoslavlja na Balkanu, u vraćanju pravoslavlja u Bugarskoj i porobljenim grčkim zemljama.

SAMOSTALNOST SRPSKE CRKVE

Još samo pre deset godina, svaka pomisao da bi Carigrad dozvolio osamostaljivanje nacionalnih crkava, bila je jeres koju bi carigradski patrijarh najoštrije anatemisao. Sada, kada je Vizantija stešnjena na uzani prostor u Maloj Aziji između krstaša i muhamedanaca, ni car ni patrijarh nisu u prilici da ne ispune želju bilo kojem pravoslavnom savezniku.

Sava se stoga 1219. godine obreo na dvoru cara Teodora Laskarisa i patrijarha Manojla u Nikeji. Sava im objasni kako je Srbima teško i opasno da preko latinskih zemalja dolaze čak u Nikeju radi postavljanja episkopa, već da bi trebalo da oni za Srbiju postave arhiepiskopa koji će taj posao ubuduće raditi umesto njih. Međutim, i za postavljanje nekog budućeg arhiepiskopa problem je isti, pa bi car trebalo da ovlasti srpske episkope da sami biraju arhiepiskopa.

Prvi predlog i car i patrijarh prihvatiše bez dvoumljenja. Međutim, kod drugog predloga, Savi je trebalo još dosta argumenata i dokazivanja. I car i patrijarh su znali šta to znači. Ipak, pošli su od stare mudrosti da nije dobro od prijatelja napraviti neprijatelja, jer Srbija ako postane katolička, samo će im biti neprijatelj više.

Car je stavio svoj potpis na "gramatu" kojom se odobrava da srpski episkopi mogu birati arhiepiskopa u njegovo ime. Za prvog arhiepiskopa srpske crkve, imenovan je Sava.

U SRBIJI KRALJ SA DVE KRUNE I SUVLADAROM

Sa carskom gramatom i arhiepiskopskom palicom, na putu za Srbiju, Sava svrati u Svetu Goru. Još jednom je obišao sve svetogorske manastire i u svakom obavio službu, proizvodeći uz to mlade kaluđere i učenike u sveštenike i đakone. Iz Svete gore u Srbiju povede nekoliko najboljih učenika u nameri da ih posveti za episkope. U dogovoru sa bratom Stefanom i vlastelom, po dolasku u Srbiju, podeli zemlju na dvanaest eparhija i u svakoj ustanovi sedište episkoda. Za sedište arhiepiskopa odredi manastir Žiču.

Za sve episkope po eparhijama i protopope po protopijama, dade da se prepišu knjige crkvenih zakona i službi. Novi crkveni zakoni su regulisali i hrišćanskoj srkvi prilagodili mnoge narodne običaje koji su do tada upražnjavani kao ostaci stare slovenske religije. Zabranio je prinošenje krvne žrtve u crkvi i dotadašnje svetkovine pored crkve uputio u porodične domove čime je ozakonjen i hrišćanski oblikovan narodni običaj slave, nazvan tada krsnim imenom ili krsnom slavom.

Uoči Spasovdana 1220. godine. sazva u Žiči sabor i tu, u prisustvu svih srpskih episkopa i vlastele venča svog brata Stefana kraljevskom krunom. Tako Stefan, od tada nazvan i Prvovenčani, postade kralj sa dve krune dobijene od pape iz Rima i od svoje, samostalne Srpske crkve.

Nikada i nigde nije zvanično napisano niti ugovoreno da Srbija ima dva vladara, ali je sve do Savine smrti u Srbiji tako bilo. Stefan, a kasnije i njegovi sinovi, vladali su srpskom zemljom i narodom po zemaljskim zakonima a Sava srpskom crkvom po crkvenim zakonima. Iako je u pravoslavlju pravilo da svetovni vladar upravlja i crkvom, Stefan i njegovi sinovi za Savina života se nisu mešali u crkvene poslove. Te poslove je obavljao Sava, pomažući pri tome mudrim savetima a često i kao diplomata svome bratu, odnosno sinovcima. Odmah po krunisanju Stefana Prvovenčanog, Sava je izvršio prvu kanonsku vizitaciju po celoj državi (obilazak svih manastira i crkava). Pri tom, kao iskusan i obrazovan čovek, svuda je davao savete i upute, kako o crkvenim poslovima tako i o upravljanju zemljom pa čak i o tome kako se sadi voće ili tka platno.

STEFANOVI SINOVI

Stefan Prvovenčani je imao tri sina: Radoslava, Vladislava i Uroša. Radoslav je bio oženjen vizantijskom, Vladislav bugarskom, a Uroš francuskom princezom (iz dinastije Anžua koja je vlalala nekim jadranskim primorskim oblastima).

Pet godina pred smrt, Stefan Prvovenčani se zakaluđerio pod monaškim imenom Simon. Sava tad 1223. godine kruniše Radoslava za kralja. Šest godina kasnije, kad je u jednom ratnom sukobu između Vizantije i Bugarske, Bugarska izašla kao pobednik, Radoslav se nije mogao više održati na vlasti. Prednost je dobio zet bugarskog cara, mlađi brat Vladislav. Sava je Žiči, 1234. godine krunisao i trećeg po redu srpskog kralja.

Najmlađi brat Uroš, došao je na srpski presto posle Savine smrt odmah pošto je umro Vladislavljev tast — bugarski car Jovan Asen I. Sva tri brata, prilikom krunisanja ispred svog ličnog imena, uzimali su i zajedničko ime Stefan. Taj običaj su zadržali i svi kasniji vladari dinastije Nemanjića.

SAVINA HODOČAŠĆA

Na prvo veliko putovanje — hodočašće u svetu zemlju Palestinu Sava je krenuo 1229. godine. Ponet davnašnjom željom da poseti Isusov grob u Jerusalimu, Sava se u Starom Gradu (Budvi) ukrca na brod. Stigavši u Jerusalim, posetio je Hristov grob i sastao se sa jerusalimskim patrijarhom Atanasijem I koji mu je dao blagoslov. Time je, za samostalnost Srpske crkve, pored carigradske, dobio saglasnost i od jerusalimske patrijaršije. Putovanjem kroz Palestinu, obišao je većinu hrišćanskih svetinja i biblijskih gradova: Vitlejem, Sveti Sion, Getsimaniju i Goru Jeleonsku.

U povratku za domovinu, posetio je Jordan i Nazaret, nikejskog cara Jovana III Vataca, Svetu Goru i solunskog cara Teodora Anđela.

Po povratku u Srbiju, krenuo je u drugu kanonsku vizitaciju "deleći svuda savete za bogougodan i čestit život." Ovo Savino putovanje i pouke koje je davao ljudima, sačuvali su se u srpskom narodu kroz razne priče i predanja do današnjeg dana.

Posle smene na srpskom prestolu i krunisanja kralja Stefana Vladislava, Sava je smenjenog kralja Radoslava zamonašio, a sam je krenuo na drugo hodočašće u Svetu zemlju. Za razliku od prvog putovanja, ovo je imalo diplomatski, državnički, verski i medicinski karakter.

Od Žiče do Starog Grada (iako u već poznim godinama), putovao je na konju. Tu se ukrcao na brod, pa odatle morskim putem nastavio do Brindizija (u južnoj Italiji), Akra i Aleksandrije, uz Nil do Velikog Vavilona (Kaira), pa preko Sinaja, Palestine i Sirije do ušća Tigra i Eufrata. U povratku svraća u Jerusalim i Antiohiju gde posećuje antiohionskog patrijarha i nastavlja preko Nikeje i Carigrada, obalom Crnog mora do Nesebara i Trnova u Bugarskoj gde završava hodočašće i zivotni put.

Sava je umro u Trnovu, na dvoru bugarskog cara Asena II 12. januara 1236.

(Telegraf.rs/Riznica srpska/ Vanjka Ponjavić | Istorijska čitanka SVETI SAVA)