Preljuba, zločin, depresija: Iza klasika koje niste voleli da čitate u školi kriju se istinite priče

Obavezni spiskovi i čitanje preko leta zadavali su glavobolju generacijama đaka, ali neretko je razlog za to ležao u pogrešnom pristupu. Pravi knjigoljupci znaju da nijedna knjiga na spisku lektira ne može da bude dosadna, ako se predstavi na pravi način. Na primer, malo ko zna da nekoliko takvih remek-dela krije neke od neverovatnih priča iz stvarnog života. One nam opisuju preljube, rasizam, mentalna oboljenja, zločine – sve one teme koje su i danas i te kako relevantne.

Ove priče iz stvarnog života koje se kriju iza klasika koje ste mrzeli da čitate možda vas nateraju da ponovo razmotrite svoj odnos prema tom tekstu i otkrijete da se sa njima ipak možemo poistovetiti.

Preporučujemo

Foto: Unsplash/Anthony Tran

Samoubistvo jedne prijateljice ispirisalo nastanak „Ane Karenjine“

Kada je ruski pisac Lav Tolstoj prisustvovao autopsiji jedne od svojih prijateljica Ane Pirogove 1872. godine, jedva da je mogao da prepozna njeno krvavo i uništeno telo. Istraga o Aninoj smrti otkrila je da ju je ljubavnik ostavio kako bi se oženio sa drugom ženom. Slomljena Ana ostavila je oproštajno pismo za sobom i bacila se pod voz na moskovskoj Jasenski železničkoj stanici. Sećanja na Anino telo i okolnosti u vezi sa njenom smrću progonile su Tolstoja, čak i godinu dana kasnije, dok je pisao drugi roman. To ambiciozno delo o Petru Velikom ostavio je po strani kako bi napisao priču o uglednom plemiću koji stupa u preljubnički odnos sa arstokratkinjom, piše History Collection.

Kira Najtli kao Ana Karenjina / Printskrin: Youtube/Movieclips Trailers

Tolstojev roman pruža nam uvid u to kakvi su možda život i iskustva Ane Pirgove bili. U „Ani Karenjini“, on opisuje privlačnost između Karenjine i Vronskog više od godinu dana pre nego što se njih dvoje upuste u aferu. Pisac čitaocima ispostavlja sve Anine greške, ali nijednom ne donosi procenu njenog ponašanja, niti ga osuđuje. Ona je ljudsko biće i ima svojih mana, ali čitalac svejedno želi da ona doživi srećan kraj.

Na kraju je pravu i izmaštanu Anu sačekala ista sudbina. Nakon što se Karenjina odrekne svega kako bi živela sa Vronskim – svog uglednog braka, svog sina i svoje reputacije – njegova osećanja blede. Kada je njen ljubavnik odbaci, ona počini samoubistvo bacajući se pod voz kako bi izbegla poniženje i sramotu. U svom epskom delu o posledicama zloslutne ljubavi, Tolstoj je stvorio jedan od najnesavršenijih i najljudskijih junaka u celokupnoj ruskoj književnosti.

Džozef Heler je napisao „Kvaku 22“ kao terapiju za svoj posttraumatski stresni poremećaj

Iako postoje zapisi o simptomima posttraumatskog stresnog poremećaja još iz davnih vremena, medicinska zajednica nije priznala ovo stanje sve do sedamdesetih godina prošlog veka. S obzirom na to da se ono često javlja kod vojnika usled šoka od granata, borbenog umora i stresa nastalog u borbama, sve ovo mogu biti simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja. Naknadna istraživanja pokazala su da se ovo stanje takođe javlja i kod žrtvi zlostavljanja, seksualnih napada i drugih traumatičnih događaja. Otkad je Američko psihijatrijsko udruženje priznalo postojanje ovog stanja tokom osamdesetih godina, njegova definicija i opcije za lečenje stalno se unapređuju pomoću tekućih istraživanja.

Foto: Hans Vivek/Unsplash

Džozef Heler je tokom 1942. godine služio kao pilot u američkoj vojsci i bombradovao ciljeve širom Evrope. Vratio se sa simptomima koje mi danas prepoznajemo kod posttraumatskog stresnog poremećaja, kao što su nervozni tikovi, anksioznost i problemi sa spavanjem. Heler se do 1952. godine, dok je radio kao autor reklamnih tekstova, posvetio pisanju kao jednom od vidova terapije. Na kraju je imao i ideju za priču zasnovanu na svojim iskustvima iz Drugog svetskog rata. Tokom narednih osam godina, Heler je ono što je trebalo da bude novela razvio u roman.

„Kvaka 22“ je 1961. godine bila bestseler u Evropi, samo nekoliko meseci nakon objavljivanja. Na početku se knjiga nije toliko dobro prodavala na tlu Amerike, ali je ipak uspela da pronađe svoju publiku. Imajući u vidu da je objavljena u vreme trajanja Vijetnamskog rata, sarkazam i humor koji preovladavaju u knjizi našli su svoj put do pacifista i vojnika, a to čine i dan-danas. Sâm naslov je postao fraza koja opisuje nemoguć izbor između dve loše odluke, a ušla je čak i Američki rečnik engleskog jezika (American Heritage Dictionary).

Lik Raskoljnikova iz „Zločina i kazne“ Fjodora Dostojevskog zasnovan je prema francuskom ubici Pjeru Fransoi Leseneru

Pisac Pjer Fransoa Lesener ubio je 1830. godine transvestita i njegovu majku u onome što će se ispostaviti da je bilo najpoznatije ubistvo tokom devetnaestog veka. Tvrdio je da je umetnik koji se borio protiv društvene nepravde, ali je na kraju ipak priznao da je ubistva počinio iz protesta. Država je čak dala posebnu dozvolu da ga intervjuišu u zatvorskoj ćeliji. Fascinirana javnost upijala je sve informacije o ubici, a on ih je zabavljao, zbog čega se njegovo suđenje na kraju pretvorilo u svojevrsnu novinarsku konferenciju. Porota ga je optužila krivim po svim tačkama optužnice, a 1836. godine pogubljen je na giljotini.

Raskoljnikov i Marmeladov, rad Mihaila Petroviča Kloda (1874) / Foto: Wikipedia/Michail Petrovich Klodt

Nakon skoro trideset godina kasnije, Fjodor Dostojevski pisao je svoj roman „Zločin i kazna“. Ovaj romanopisac želeo je da njegova knjiga istražuje psihološke uticaje nakon počinjenih zločina, ali i posledice koje zatim uslede.

Bili su to događaji koje je Dostojevski veoma dobro poznavao. Nakon što je tokom 1849. godine osuđen na smrt zbog kršenja propisa u vezi sa cenzurom, proveo je u zatvoru osam meseci iščekujući smrt. Dok je na vešalima čekao svoje pogubljenje, car je objavio da je kaznu Dostojevskog preinačio u kaznu teškog fizičkog rada.

Iz sopstvenog iskustva, Dostojevski je tvrdio da je čekanje na izvršenje kazne mnogo gore od same kazne. Dok je pisao zaplet „Zločina i kazne“, Dostojevski je saznao za detalje Lesenerovog slučaja, a iskoristio je i sudske zapise kako bi napisao određene delove u romanu. Raskoljnikov je za ubistvo Aljone Ivanove i njene sestre Lizavete upotrebio sekiru, baš kao što je Lesener usmrtio svoje žrtve. Raskoljnikov opravdava svoje postupke time što kaže da su ubistva ispravna, jer će na taj način poboljšati društvo, a ovo je neverovatno slično Lesenerovim komentarima koje je izrekao tokom suđenja.

Kratka priča „Žuti tapet“ Šarlot Perkins Gilman kritikovala je lekarsku profesiju u 19. veku 

U 19. veku, doktori nisu razumeli mentalne bolesti, a pogotovo je to bio slučaj sa ženama. Ograničene na kućne uslove, od žena se očekivalo da nađu zadovoljstvo u braku i majčinstvu, a imale su male šanse da se bave poslovima koji ih interesuju ili da imaju lične ambicije. Neke žene su našle sreću u tome da budu domaćice; a one koje nisu, često su patile od simptoma depresije, anksioznosti i pojačanih emocionalnih stanja. Ukoliko je dijagnoza bila histerija, čime bi se pokrili svi simptomi kada su žene bile u pitanju, većina lekara je preporučivala „mirovanje“, što je u praksi značilo da su im ograničene dnevne aktivnosti, koje su takođe podrazumevale vrlo malo intelektualnih i kreativnih radnji.

Šarlot Perkins Gilman / Foto: Frances Benjamin Johnston

Američka autorka Šarlot Perkins Gilman bila je među ženama koje su osećale da ih preplavljuje pritisak zbog očekivanja da budu domaćice. Sklona depresiji tokom celog života, udaja 1884. godine i odmah nakon toga rođenje ćerke, samo su pogoršali njeno stanje. Lekar joj je prepisao mirovanje, zabranivši joj da ikada više piše. Nakon nekoliko meseci, depresija koja je opsedala Gilmanovu dovela ju je i do misli o samoubistvu. Zanemarujući preporuke svog doktora, ona je ponovo počela da piše, a njena depresija je popustila. Kao odgovor na neuspešno medicinsko lečenje, Gilmanova je iskoristila svoje iskustvo sa mentalnom bolešću kao inspiraciju za kratku priču „Žuti tapet“.

Pripovedačica, koja ima sve simptome depresije, izolovana je u spavaćoj sobi na spratu kuće, u kojoj je fascinira oštećenost žutih tapetâ. Bez ikakvog kontakta sa spoljašnjim svetom, ona polako tone u ludilo. Opisujući mentalno pogoršanje ove žene koje se dešava tokom prepisanog mirovanja, Gilmanova kritikuje devetaestovekovnu lekarsku profesiju i lečenje ženskih mentalnih problema. Gilmanova je poslala primerak svoje priče doktoru koji joj je preporučio mirovanje kako bi ga uverila u to da korsiti pogrešne metode; on joj nikada nije odgovorio.

(Telegraf.rs)