Pisac koji je postao vukodlak: Borio se s gusarima, učio srpski, srušio kralja i napisao remek-delo

Kao malteški vitez borio se protiv gusara, sa iluminatima organizovao Francusku revoluciju, proučavao je srpski jezik, oblačio se kao Turčin, a bio je prvi Poljak koji je leteo balonom, proputovao je Evropu, Aziju i Afriku, da bi život okončao kao vukodlak. Bilo je potrebno dva veka da stručnjaci sastave njegovo remek-delo u koje su se zaklinjali Luis Bunjuel, Martin Skorseze, Frensis Ford Kopola, Nil Gejmen i Salman Ruždi. A našao se i na poštanskim markama.

Malo je ljudi, čak i među ljubiteljima književnosti, čulo za grofa Jana Potockog. Ovo možda i ne bi trebalo da nas začudi, ako uzmemo u obzir da je njegovo jedino remek-delo, „Rukopis nađen u Saragosi", prvi put prevedeno na engleski jezik tek 1995. godine (u našoj zemlji jednu verziju romana objavila je Prosveta 1964. godine i Srpska književna zadruga 1988. godine, da bi tek Službeni glasnik, 2019. godine, objavio obe verzije), dakle gotovo sto osamdeset godina nakon što je delo završeno, piše portal Bookvar.

Za razliku od ostatka sveta, Potocki je u Poljskoj postao slavan još tokom života uživajući ugled nekoga koga bi danas zvali selebriti.

Svoj status slavne ličnosti Potocki duguje pre svega svom besmrtnom delu, zatim misterijama i intrigama koje su ga pratile tokom života, kao i neobičnim okolnostima pod kojima je okončao život.

„Rukopis nađen u Saragosi" je izuzetno neobično delo čije je priča isprepletena sa životom samog autora koji jedno drugom daju pogonskog gorivo za brojne spekulacije.

Potocki je rođen pod srećnom zvezdom. Došao je na svet u uglednoj aristokratskoj porodici koja je bila jedna od najbogatijih u Poljskoj. Njegovog deda-ujaka su zvali „kraljem Rutenije“ jer je posedovao na stotine gradova i sela koji su se prostirali na preko milion hektara zemlje.

Ovu privilegiju Potocki je znao da iskoristi. Putovao je širom sveta kako bi pronašao skrivena znanja (danas bi najverovatnije koristio Vikipediju).

Rođen je u oblasti koja danas pripada Ukrajini. Školovao se u Ženevi i Lozani gde je stekao široko obrazovanje o tadašnjem svetu. Odmah je razvio izuzetnu sposobnost za učenje jezika. Kažu da je tečno govorio čak osam jezika. Kako je sve pisao na francuskom postoji i legenda da poljski grof zapravo nije ni govorio poljski jezik.

Iz Švajcarske je otišao u Bečku vojnu inženjersku akademiju. Nakon toga je dve godine proveo u poljskoj vojsci, koju je napustio da bi se u službi Malteških vitezova borio protiv podlih arapskih gusara.

Nakon toga je odlučio da iskoristi porodično bogatstvo i da putuje širom sveta. Tokom tih putovanja pokazao je interesovanje za različite kulture.

U to doba je počeo da zapisuje svoje zabavne dogodovštine sa puta tako da je postao jedan od prvih modernih putopisaca.

Na putovanjima kroz severnu Afriku i Aziju prikupio je brojna istorijska, kulturna i lingvistička saznanja koja je posle publikovao i na taj način postavio temelje etnologije. Mnogi smatraju da je upravo Potocki osnivač etnologije.

Naročito je bio zainteresovan za izučavanje slovenskih jezika i društava. Ovo ga je nekoliko puta dovelo i u naše krajeve.

- Ne znamo ništa o istoriji Srba, koji se stane oko Dunava još od početka 9. veka, izuzev da je njima tada verovatno vladao izvesni Radoslav… Pošto sam lično osamdeset treće bio u Srbiji, slušao sam kako pevači pevaju o izvesnom Radoslavu, ali ne bih se usudio da tvrdim da je to taj isti. Ti pevači svirali su na žičanim instrumentima sa gudalom (odnosno guslama). Izvesno je da istorija svih tih naroda i dalje opstaje u njihovim romansama - piše Potocki.

U Maroku grof kreće u neuspešnu potragu za originalnim rukopisom „Arapskih noći". U Konstantinopolju upoznaje Osmana koji će mu postati lični sluga i koji će ga pratiti na svim putovanjima. Negde u to vreme grof Potocki počinje da nosi fes i orijentalnu odeću.

Osamdesetih godina osamnaestog veka obilazi salone i kafane predrevolucionarnog Pariza. Tamo se druži sa prosvetiteljima, masonima i bavarskim iluminatima, za koje mnogi teoretičari zavere tvrde i da su organizovali revoluciju.

Kada smo već kod teorija zavere postoje jasni pokazatelji da je i sam Potocki bio učesnik nekoliko zavera kao i da je tokom ovog perioda verovatno postao član masonske lože.

Pre nego što se vratio u Poljsku putuje u Španiju gde je, po predanju, upoznao Goju. Istina je da nema istorijskih dokaza ovog susreta, ali postoji portret Potockog izrađen u gvašu na pergamentu koji se pripisuje Gojinoj ruci. Mada nije poznato da je slikar ikada koristio ovu tehniku, legenda ostaje da živi.

Nakon povrataka u otadžbinu Potocki osniva izdavačku kuću i otvara prvu javnu i besplatnu čitaonicu u Poljskoj.

Iako je, u službi ruskog cara Aleksandra, prešao pustinju Gobi i vodio ekspedicije kroz Mongoliju i Kinu, Potocki je u domovini postao poznat i slavan po najmarginalnijem podvigu.

U pitanju je njegov let balonom. Potocki je o balonima punjenim vrelim vazduhom prvi put čuo u Parizu. Nekoliko meseci kasnije u Konstantiopolju se upoznao sa francuskim letačima. Oni su tamo izazvali negodovanje lokalnog življa koji su leteće kerefeke držali za svetogrđe. U Parizu je, sa druge strane, letenje prihvaćeno kao trijumf prosvećenosti, čovekove slobode, hrabrosti i odvažnosti. Čak su i junaci Sirana de Beržeraka leteli balonom na Mesec.

Kada je u februaru 1789. godine Žan-Pjer Blanšar stigao u Varšavu da prikaže balon i padobran koji je izumeo bilo je neizbežno da se tu pojavi Jan Potocki. Smeli grof je godinu dana pomagao Blanšaru u ovom poduhvatu. Kruna njihove saradnje bio je let koji su izveli Blanšar, Potocki, sluga Osman i grofov psić Lulu.

Potocki je postao prvi Poljak koji je leteo balonom i time stekao besmrtnu slavu među svojim zemljacima.

Između istraživanja Kavkaza i učenja tajnog jezika čerkeških vođa, naš grof je nekako našao vremena da se dva puta oženi i da iz ovih brakova ima petoro dece.

Drugi brak je sklopio sa princezom Julijom Lubomirskom. Njena majka je, godinu dana nakon venčanja, osnovala destileriju Lancut vodke. Ova destilerija i danas radi, što pokazuje da je vodka trajnija od ljubavi jer su se oba braka našeg grofa završila tragično i pod optužbama za incest.

Nakon drugog razvoda Potocki se povlači u svoj zamak gde polako pada u melanholiju, mi bi danas rekli u depresiju, i gde polako počinje da gubi zdrav razum. Njegovi brakovi su se raspali. Isto kao i snovi o univerzalnom društvu koje je sanjao za braćom iluminatima, a tu je i neuspeh Francuske revolucije i dolazak Napoleona na vlast. Zdravlje mu se takođe pogoršalo, a pomračen umu otvorio je prostora za morbidne fantazije koje, sa sada dovršenim „Rukopisom nađenim u Saragosi", nema gde da izbaci na papir.

Godinu dana nakon što je dovršio svoje najslavnije delo, prestao je i sa „vežbom“ koju je svakodnevno radio. Vežba se sastojala od dodirivanja srebrne kutije za šećer koju mu je poklonila majka. Verujući da je postao vukodlak (ili vampir), Potocki je pokušavao da savlada svoj prirodni, vukodlački, otpor prema srebru. Na kraju je iskoristio srebrnu dršku te kutije kako bi od nje napravio metak. Metak je prvo dao svešteniku da ga blagoslovi, da bi ga potom ispalio u svoju glavu.

Neki misle da je ovaj čin poruka koju je grof Potocki poslao svom mladom prijatelju Stanislavu Holonjevskom koji je došao neposredno nakon samoubistva i video beživotno telo. Holonjevski je ispričao da je u sobi zatekao i neke knjige i papre, ali ne i zapis koji bi objasnio razloge samoubistva. Takođe je video i komad papira, ostavljen na vidnom mestu, na kome je bilo nacrtano „nekoliko divlje fantastičnih karikatura, nedavno nacrtanih veštom rukom“. I ti crteži su netragom nestali.

Ostaje pitanje da li je Potocki zaista bio na pragu da postane vukodlak ili je u pitanju samo klinička likantropija??? Ovo je pitanje na koje verovatno nikada nećemo dobiti odgovor. Izvesno je da je ova jedinstvena ličnost iza sebe ostavila veličanstveno književno delo čija je sadržina, kao i istorija, neobična poput života njenog tvorca.

(Milan Aranđelović/Bookvar)