„Ne umem, evo, da sastavim dve pametne reči“: Kako je Ivo Andrić savetovao mlade pisce

Kad Ivo Andrić savetuje mlade pisce on to čini bez maski i ulepšavanja, a književnost vidi kao „vesnika istine“. Da je dobro poznavao svoj ,,zanat“ jasno je, a čak ni njemu nije uvek polazilo za rukom da reči niže u priče. Nekad je pomišljao da nije za taj posao: „Kao da je neko drugi pod mojim imenom sve to napisao.“.

Stvaralački akt doživljavao je kao igru; ,,A u stvari je đavolski ozbiljna stvar; utoliko ozbiljnija ukoliko više liči na igru.“ Umeo je da kaže: „Ne umem, evo, da sastavim dve pametne reči.“ Nije mnogo priznavao književnu kritiku: „ne može pisac ići svuda, za svakim primerkom svoje knjige… i lično objašnjavati šta jeste, šta nije…“ Govorio je da su život i rad književnika puni paradoksa i da „samo mrtav pesnik dobiva svoj pravi i konačni lik“, piše portal Kultiviši se. 

Evo kako je čuda stvarao Ivo i kako da čuda stvaramo i mi.

„Od onog što nije bilo i što nikad neće biti prave vešti pisci najlepše priče o onom što jeste.“

„Kad mislim unazad, ja vidim da sam oduvek želeo da pišem i osećao potrebu za tim. Ta želja i ta potreba postojale su u meni pre nego što sam čestito umeo da pišem i znao o čemu bih mogao pisati…“

„Pravo govereći, ja sam uvek najviše želeo jedno: da sve što vidim mogu da opišem, i da sve što osetim umem da izrazim.“

„Kad sam prisiljen da kažem nešto o svom književnom ,,daru“ i pozivu, o svom ličnom razvitku i o ciljevima i rodovima svog života, ja govorim kao slepac o bojama i oblicima.“

„Najveći efekat postiže se u poeziji kad pesniku pođe za rukom da čitaoca iznenadi nečim poznatim.“

„Mrtav umetnik ima veliko preimućstvo nad živim, koje se sastoji u tome da mu ljudi bez kolebanja poklanjaju svoje poverenje. Od svih mogućih namera koje je on mogao da ima u svom radu ili u jednom od svojih dela ili u nekoj pojedinosti jednog dela, ljudi uzimaju uvek onu najbolju, najlpemenitiju i za njega najpovoljniju. Kod živog umetnika često je obrnut slučaj.“

„Postoji u meni jedna davnašnja, verovatno nasleđena, misao da u svakoj igri, kao i u svakoj umetnosti, čovek gubi sebe.“

„Reči su za pisca kao vatra i voda u onoj poslovici: dobre sluge, ali zli gospodari. One nas vode i pobeđuju za nas, ali nas s vremena na vreme izdaju i odaju. One su naša radost i naša slava; ali postaju naša muka i bruka kad god se desi (a dešava se!) da napišemo i potpišemo neke reči kao čekove bez pokrića.“

„Prva rečenica je tu, na hartiji, sama iz sebe nikla, jasna i neizmenljiva. Ali tu gde treba da dođe druga – beli se praznina. Ja stojim pred tom pustinjom, zbunjen i izgubljen. Kao da nikad niko pre mene nije pisao ovim jezikom, i sad ja treba da pokažem šta umem i mogu.“

„Pisac treba da piše i priča, ali ne da od svog života stvara priču. Oni koji to čine greše i prema sebi i prema čitaocima, a ponajviše prema istini.“

„Nikad piscu mala doza naivnosti nije bila suvišna ni štetna, dok ga preteran oprez, ,,ozbiljnost“, i knjiška celomudrenost često odvode na pogrešne puteve, u suvoću i jalovost. Jer, pisac nije advokat ni inženjer.“

„Na svakoj knjizi koja znači dobro umetničko delo moglo bi se napisati: Oteto od života, moga i vašega.“

„Mlad pisac. Njegov stil je sav od akrobatija i vatrometa. Teškoće i opasnosti kod ovakvih darovitih i razigranih stilista kriju se u tome što je njima lako sa uspehom izvesti i najsmeliji salto-mortale, a teško ili nemoguće uzdržati se i ne izvoditi ga kad mu nije vreme i gde mu nije mesto.“

„Kad isključim telefon, da bih mogao mirno da radim, ne osećam se sasvim dobro ni lagodno. Čini mi se da sam nešto propustio, da sam se o nekog ogrešio i da mir do kojeg sam tako došao nije prirodan, nije onaj pravi i zdravi mir koji je potreban za rad. Nešto slično kao kad uzmem prašak za spavanje pa spavam, ali znam da moj san nije ono što treba da je san u životu zdravog čoveka. Onda opet uključim telefon i, ometan, radim rastrgano i na prekide, ali bolje.“

„Kad čitam ili slušam o tome kako je neko svojoj umetnosti žrtvovao svoj mir, svoju sreću, ceo svoj život, meni to zvuči kao romantična priča bez svakog stvarnog osnova. Jer meni se uvek činilo obrnuto, da mene umetnost dariva i obogaćuje. Rad na umetnosti izgledao mi je uvek lakši , lepši od najlakše i najlepše igre; nikad se u meni nije javila pomisao da to ja njemu nešto žrtvujem.“

„Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje.“

„Na kraju, svaki stil je dobar i svaka svaka forma prihvatljiva, ako su u službi nečeg što nije samo stil ni samo forma.“

(Telegraf.rs)