Muharem Bazdulj o svetu u kome se više ne rađaju muškarci, snimku sa Handkeom i odbrani Balaševića

Muharem Bazdulj izadao je roman "Posljednji muškarac" 2019. godine. Ni ne sluteći da će ogromna promena zadesiti svet 2020, napisao je knjigu u kojoj iste godine počinje svojevrsna apokalipsa - muška deca prestala su da se rađaju. Svet se vrtoglavo prilagođava novoj stvarnosti (čije reakcije pisac tako duhovito zamišlja) sve dok doktorka Adamović, Sarajlijka sa adresom u Beču, ne doživi najveći šok u svojoj karijeri.

Sa piscem koji je nedavno dospeo u žižu javnosti zbog druženja sa Peterom Handkeom, i našao se na meti napada onih, kako je rekao, koji Handkea nikada nisu ni čitali, razgovarali smo o njegovim budućim planovima, romanu "Posljednji muškarac", viralnom snimku i NIN-ovoj nagradi.

• U Vašoj knjizi "Posljednji muškarac" dečaci prestaju da se rađaju 2020. godine, tj. svojevrsna apokalipsa tada počinje. Jeste li mogli da pretpostavite da će baš 2020. godine svet da se zaista drastično promeni, samo na drugi način?

- Ne, kad sam pisao imao sam ideju da izmestim radnju u budućnost, ali ne previše, kako bi se mogle prepoznati neke stvari iz sadašnjosti. U momentu kada sam ovu priču koncipirao u svojoj glavi, tako nešto mi nije padalo na pamet. Međutim, ta je knjiga izašla u oktobru 2019, a početak "apokalipse" počinje u oktobru 2020. I onda čim je u februaru, martu počelo da biva očigledno da će korona postati globalni problem, taj aspekt knjige mi je postao jako zanimljiv, iako ga nisam imao unapred u kalkulaciji. Ali, što bi se reklo, knjiga je pametnija od pisca. Iako mi to nije bila namera, očigledno je postojalo neko predosećanje promene koja dolazi.

• Zanimljivo je da su se neki detalji iz knjige bukvalno ostvarili u realnom svetu, na primer veliki protesti u Nemačkoj, sukobi sa policijom...

Vesti sa naslovne

- Nažalost, zbog korone"Posljednji muškarac", kao i većina drugih knjiga, nije imala onaj broj promocija koje bi imala u normalnim uslovima. Na jednoj od poslednjih, prošlog marta, čitaoci su  takođe primetili taj aspekt ispravnog prognoziranja. Na izvestan način to ima neki odjek u meni kao autoru, ali ja to nisam pisao kao vidovnjak, već kao pisac i važnije mi je ako ovaj roman izaziva neki vrstu estetske reakcije nego reakcije prepoznavanja.

• A šta Vas je podstaklo da napišete baš ovu priču?

Relativno je retka sitaucija da se tačno sećam trenutka kad mi je pala na pamet prva zamisao. Putovao sam za Sloveniju i čitao knjigu američkog biologa Karla Cimera o genetici, „She had her mother’s laugh“. On tu govori kako od roditelja ne nasleđujemo samo npr. boju očiju, već i način na koji se smejemo, neke gestikualcije itd. Na naučnopopularan način objašnjavao je kako različiti geni postoje za različite stvari i onda je onako, sasvim usput, spomenuo jednu vrstu vinskih mušica kod kojih postoji tendencija da u svakoj novoj generaciji izumire Y hromozom, ključni za muški pol. Sećam se tačno tog trenutka, nalik onom kada pogledate u nebo, pa kažete „kiša će“, kada sam pomislio da ako može da se desi kod vinskih mušica, može da se desi i kod ljudi. Naravno, nemam ja tu vrstu formalnog obrazovanja iz biologije, ali palo mi je na pamet da bi sa književnog aspekta ovo mogao da bude zaplet.

- Možda sam mislio da će od toga biti priča, da neću imati materijala za roman. Onda sam u idućim nedeljama relativno intenzivno o tom razmišljao. To je, barem kod mene, onaj deo procesa stvaranja kada još nisi počeo aktivno da pišeš, ali stvaraš konstrukciju u glavi. Nekada je to najuzbudljivije.

- Još pre toga dobio sam dvomesečnu stipendiju Grada Beča da boravim tamo u jednom apartmanu u muzejskom kvartu. Shvatio sam da ako želim da zaplet izmestim iz lokalnog okvira, moram ga smestiti u neki veliki evropski grad, te mi se i to učinilo kao znak. Biću u Beču dva meseca, te kada budem pisao tu „prvu ruku“, videću kako zaista izgleda neki stan ili kafana koje moji likovi posećuju. Tako se i ispostavilo. Bilo mi je jako inspirativno da se ujutru probudim, doručkujem, popijem kafu i onda hodam po gradu. Dođem do ugla neke ulice i pomislim „ovde će se ona sresti s prijateljicom iz Estonije“, stigem do kafane i kažem „ovde će otići na ručak s bivšim mužem“ i tako dalje. Njena ordinacija je veoma blizu stana u kom sam živeo.

- Za ta dva meseca nisam uspeo da napišem knjigu, ali napravio sam kostur. U Beogradu sam nastavio da intenzivno radim na njoj.

• Je li Vam bilo relativno lako da napišete ovu knjigu? U poglavljima u kojima zamišljate kako na novonastalu situaciju reaguju religijski, politički krugovi, intelektualci, društvene mreže, umetnici, mediji... Vi se tim stvarima bavite svakodnevno.

- Kad sam počeo da pravim kostur knjige shvatio sam da želim da imam dve paralelne radnje, jednu koja će pratiti glavnu junakinju i zaplet, a drugu koja slika atmosferu tog sveta. Ljosa piše takve knjige, on to zove princip spojenih sudova. I onda kada čitalac čita jedna poglavlja, jedva čeka da se vrati na ona druga i obrnuto. Bilo mi je važno da su oba toka uzbudljiva. A kao autor sam ona poglavlja koja se tiču slikanja javne i društvene atmosfere možda i lakše napisao. Bilo mi je zabavno, u jednim sam pratio naraciju, u drugim se samo igrao i zamišljao kako bi ko reagovao u ovoj situaciji.

• Prestanak rađanja dece sada je česta tema u umetnosti, možda su najpoznatiji primeri serija „Sluškinjina priča“ i knjiga po kojoj je nastala. Zbog čega mislite da je to sada toliko aktuelno pitanje?

- Pogledajte globalne događaje koji su imali uticaj na ceo svet. Imali smo 1989. rušenje Berlinskog zida, potom 2001. rušenje Kula bliznakinja. Dalje, kao da je postojala neka strašna apokalištička atmosfera koja je pratila događaje 2008. i pad Berze... Ljudi su imali razna osećanja propasti, ali delovalo je kao da te emocije nisu dobile svoje prava uobličenja. Čini mi se da su umetnici, koji imaju drugačije „antene“ od drugih ljudi, prepoznali to kao mogućnost da se prikaže, da opet upotrebim taj izraz, apokalipsa.

- S jedne strane, demografski pad jeste odlika ovog, da kažem, razvijenog sveta  – sve se manje dece rađa, a ljudi  duže žive. U skladu s tim je i pokušaj umetnosti da se trendovi koji postoje u skici dovedu do svoje krajnje kosnsekvence... Rekao bih da su razni umetnici primetili početak određenog trenda i onda pokušali da ga u mašti razviju.

• Rekli se da ste, dok ste pisali priču doktorke Adamović, tumarali po Beču. Kada ste odučili da glavnoj junakinji „Posljednjeg muškarca“ ne date ime već samo prezime koje je vezuje za prvog muškarca?

- Nisam siguran da mi je u prvi mah to bila namera. Hteo sam da je vežem za profesiju. Od Kamijeve „Kuge“, i pre i nakon toga, imate razne doktore. Ali retko gde imate tu ideju da je profesija izjednačena sa karakterom. Vrlo često postoji tendencija da tim ljudima naglasimo zvanje... Nećemo uvek reći „profesor Lompar“ ili „inženjer taj i taj“, ali Kon je uvek „doktor Kon“. I tako, kada sam u glavi zamislio nju, u jednom momentu sam shvatio da odustajanjem od imena pravim neki dodatni simbolički poetencijal, da ona može da se profiliše kao lik i bez prvog imena, da joj prezime daje dovoljnu identifikaciju.

• Mnogo ste stvarnih ličnosti spomenuli u knjizi i pretpostavili njihove reakcije. Bilo je tu, svakako, i izmišljenih pisaca, aktivista, teoretičara... Neke od tih ljudi sam guglala da se uverim u njihovo nepostojanje... Koliko se u njima krije pravi Muharem Bazdulj?

- Da, među izmišljenima je svakako onaj koji je pisao „Manifest pravog muškarca“... Kao autoru mi, verujte, prija ta ideja da ste Vi kao čitalac neka od tih imena tražili, jer to pokazuje da su Vam delovali realno...

- To nije neka moderna književna tehnika, i u „Ratu i miru“ imate realnog Napoleona i generala Kutuzova, a fiktivnog Andreja Bolkonskog... a fiktivni Andrej je realniji jer su čitaoci čuli za Napoleona i Kutuzova. Ja sam te neke likove učinio realističnijim tim što drugi likovi nose imena stvarnih ljudi...

• Je li se negde Vaše mišljenje o svim tim temama krije u izjavama i spisima „nepostojećih“ pisaca?

-Možda je koristan odgovor naslov moje druge knjige „Kvadratni koren iz života“. Kada bi iz svih tih mišljenja, njihovog zbira izvukli kvadratni koren, možda biste našli moje... Mislim da je jedna od grešaka koje pojedini pisci prave to pto sebe projektuju samo u jedan lik, pa je onda taj lik najlepši, najpametniji. Meni, kao čitaocu sa određenim iskustvom, čini se to dosta očiglednim... Međutim, ako razne procente sebe smestite u različite likove, onda svi likovi deliju življe. Svi su oni napravljeni od nekih mojih stavova, ali koliko sam ja procenata ostavio sebe u doktorki Adamović, a koliko u njenom sinu, ili drugarici, to je druga priča...

• Samo ste kolega njenom bivšem mužu...

- E, da,da, to ste se dobro setili (smeh).

• Naročito su interesanti delovi kada se bavite teorijom roda, feminizma i kulturnim ratovima koji sada bujaju u Americi...

- Svakom ko išta zna, jasno je da je kroz veći deo istorije homosapijensa postojala jasna diskriminacija žena koja se ispoljavala u svim sferama društva. U jednom trenutku je to počelo da se menja.... Uvek kada razmišljam na tom nivou, trudim se da promišljam na dva kanala. Koliko god mi se čini da je u dnevnim manifestacijama to preterano, istorijski gledano, ta preteranost je logična... Druga krajnost je predugo trajala.

- Jedna od hipotetičkih stvari koje sam pokušao da postavim, muškarce je stavila u objektivno infereornu poziciju. Pokušao sam da zamislim kako bi se to u praksi odvijalo. Roman je zahvalna forma, čak i kada se igrate tih pseudoesejističkih delova, zato što se osvrće na jedan fiktivan svet, nemate odgovornost spram stvarnom. Sigurno da sada treba da pišem esej koji treba da se odnosi na stvare događaje, ne bih imao tu vrstu razigranosti, jer bi mi se činilo da je odgovornost prevelika.

- Ipak, čini mi se da je trenutno klatno otišlo makar malo previše u jednom pravcu i da smo možda postigli neke nove standarde....

- Zanemarimo na tren rod. Kad je pre stotinu i više godina Agata Kristi napisala knjigu „10 malih crnaca“, ta reč „nigger“ bila je lišena bagaža koji danas nosi. Jasno mi je da bi postojao problem da neki savremeni, živi pisac koristi tu reč kao da je ona neutralna, ali mi nije jasno da se danas toj knjizi menja naslov. Koliko god on bio politički nekorektan, taj naslov čuva uspomenu na neko vreme. Da se pitam, uvek bih te knjige objavljivao pod pravim naslovom, ali bih stavio fusnostu, predgovor ili pogovor sa objašnjenjem o duhu vremena.

- Slično tom je i pitanje cigareta u vizuelnoj umetnosti. Nekada je to bilo kul, pa se pozitivni likovi u vesternima pojavljuju sa cigaretama. Sigurno je to delovalo pozitivno na mlade ljude da puše. Čuveni, a možda i najveći američki slikar Džekson Polok stalno je pušio. Poštanska marka sa njegovim likom, bazirana na stvarnoj fotografiji, u jednom trenu fotošopirana i ta cigareta je izbačena. Uvek bih rekao da je odnos prema duvanu bio drugačiji pre 50 godina i ne bih cenzurisao to.

- Isto tako, odnos prema ženama je vekovima bio takav i takav, ali ne mislim da ćemo postići neku korist time što ćemo glumiti da nije bilo tako. Treba da usvajamo pozitivne promene, ali ne da farbamo prošlost, već tako što ćemo da je usvajamo onakvu kakva je bila uz kontekstualizaiju i objašnjenje.

• Zanimljiv mi je bio deo u kome pominjete milenijalce i kako su to ime dobili. Sali Runi, koju takođe spominjete u svom romanu, smatra se prvom velikom spisateljicom ove generacije. Kakvo je Vaše mišljenje o njoj?

- Mala digresija… Danas je u najvećem delu savremenog sveta nepristojno identifikovati se kao nacionalista, ako želiš da istakneš da je tvoja nacija superiornija od drugih. Međutim, potpuno je normalizovana ideja raznih generacija da su bolje od drugih… Taj prezir prema pojmu “milenijalci” najviše sam sretao ko ljudi koji su rođeni 1960-ih godina. Imam jednog prijatelja, profesora fakulteta, koji je na takvo ponašanje svojih studenata potpuno alrergičan.

Ja sam se kao tinejdžer i u ranim 20-im više družio sa ljudima starijim od sebe. Onda kad sam prebacio 35 počeo sam da se družim sa mlađim ljudima. Čini mi se da je podela ljudi na generacije jednako pogrešna kao podela na naciju ili religiju.

- A što se tiče Sali Runi, mislim da je ona odličan pisac. Ona je 1991. godište, ako se ne varam. Kada sam uzeo u ruke njen roman “Conversations with Friends”, imao sam blagu predrasudu, jer obično mi se ne sviđa ono što voli masa. Međutim, knjiga mi se jako dopala. Možda zato što kod Sali Runi ne postoji generacijska segregacija, ona te ljude ne odbacuje, čak su joj zanimljivi jer su drugačiji. Ako ti nije zanimljiv neko ko je drugačiji od tebe, ti si sam sebe zatvorio…

• Bili ste u centru pažnje medija nedavno zbog snimka na kome pevate “Romanuju” sa nobelovcem Peterom Handkeom i rediteljem Emirom Kusturicom. Spomenuli ste kako Vam je jedan snimak, koji je napravio potpunu pometnju na Balkanu, postao zanimljiv kao fenomen. Planirate li da ga na neki način uključite u svoja dela?

- Čak su se i neki ljudi koje poznajem, s kojima se družim, neću reći naljutili na mene, ali zapitali kako ja mogu da te osobe doživljavam pozitivno. Ja sam o obojici pisao u zadnjih 15 ili 20 godina, međutim ti moji tekstovi, što bi mene kao pisca možda trebalo da više frustrira, privukli su manje pažnje nego jedan snimak koji je poluslučajno nastao i još slučajnije postao javno dobro.

- Po mom mišljenju to je više ilustracija epohe u kojoj odavno postoji poslovica “Slika vredi više od 1.000 reči”, ali nikada to nije bilo tako plastično. Vi možete kroz tekstove knjige, intevjue, eseje da jednu vrstu svoje vrednosne paradigme predstavljate mesecima i godinama, a opet da neki mali vizuelni sadržaj postigne mnogo veći uticaj.

- Jasno mi je da neki video može da lakše pogleda 100.000 ljudi nego što neki tekst može da pročita 10.000 ljudi, ali kada te da spoznaja udari u glavu, onda je to malo drugačije.

• Je li se sada smirila bura?

- Rekao bih da jeste. I to je karakteristika našeg naroda, svakog čuda tri dana dosta. Većina tih, uslovno rečeno, skandala ili viralnih artefakata nema preteran rok trajanja, ali to je dosta.

• Kada ste za “Nedeljnik” pisali taj članak o druženju sa Peterom Handekeom, već ste znali za taj snimak. Da li biste ga napisali na isti način i da niste?

Mislim da da, zašto ne bih? Žanrovski je to reportaža, selekcija materijala je već odbrana. Uz to, najveći deo nije “jedan na jedan” već tu postoje neki svedoci. Ne bih ništa prećutkivao, već bi to ostalo tako. Ta tekst nije najvećim delom reakcija na snimak. On je na određen način već bio naručen, ja sam tek sutradan postao svestan da je video postao toliko poznat. Ali sadržaj teksta svakako nema veze sa tim.

• Pretpošle godine takođe ste bili u centru medija, zbog bojkota NIN-ove nagrade. Jeste li se u međuvremenu predomislili ili šta bi trebalo da se desi da promenite mišljenje povodom ovog pitanja?

- Bilo je nekoliko nas u jezgru toga, koji se inače družimo i koji smo imali neku vrstu podozrivosti i sumnjičavosti o načinu na koji se ta nagrada dodeljuje. Mogli smo kroz individualne bojkote da skrećemo pažnju na to, ali učinilo nam se da javni efekat tog bojkota može da se iskaže kroz kolektivnu akciju. U tom smislu smo imali  ideju da napravimo proglas i pozovemo određene ljude koji imaju određenu težunu.

- Desilo se da su se neki ljudi već predomislili, ali ja nemam tu ni želju, ni potrebu da se predomišljam. Bez ikakve „lisica i kiselo grožđe“ pozicije, mislim da je toj nagradi, čak i da sada dođe najobjektivniji žiri, uveliko načinjena nepovratna šteta. To se u poslednje vreme kod različitih pisaca pokazalo i na primeru tiraža. Imali smo pretprošle godine jednog laureata sa veoma opskurnim izdavačem, koji je malo primeraka prodao, pa su ljudi mislili da je to do izdavača. Međutim, ove godine imamo možda ne samo najvećeg izdavača, već i medijski najprisutnijeg pisca uopšte, ali po onome što do mene dolazi, ta prodaja nije ni blizu kakva je nekada bila. Bojim se da je NIN-ova nagrada izgubila tu svoju najvažniju ulogu, da bude lupa koji Sunčeve zrake fokusira i zapali slamu koja će raspiriti Olimpijsku baklju.

- Najveći deo ljudi u ovom društvu književnost ne zanima. Jednom je malom delu ona vokacija, a imate i onu sivu zonu koju književnost interesuje ne zbog same sebe, već zbog svojih društvenih posledica. Tu sivu zonu je NIN-ova nagrada dosada budila. Ona je bila taj fokus, ta lupa. Meni se čini da ona to više nije. Je li to posledica jedne vrste zaista ideološkog nasilja gde su se neke knjige izbacivale ne zato što su loše kao knjge, već zato što su autori žiriju bili antipatični ili je kontest izdavanja bio žiriju antipatičan, to je sada prevelika tema.

- Rekao bih da je možda poslednji put kada je NIN-ova nagrada bila relevantna onda kada je Velikić dobio nagradu za „Islednika“.

• Još jedno pitanje vezano za Vaše pisanje, veliki odjek imao je Vaš tekst „Velikosrpskog hegemonizma treba da se čuvaju samo Srbi“, čiji je povod bio napad albanskih političara na Đorđa Balaševića, na dan njegove smrti.

- Pišem mnogo za razne medije i taj tekst je izvorno izašao na portalu Kulturog centra Novog Sada. Napisao sam ga veoma brzo i u jednoj vrsti emotivne reakcije. Spadam u generaciju ljudi koja je odrastala uz pesme Đorđa Balaševića i kojoj su se važne stvari dešavale uz njegove pesme. Činilo mi se da je u nekom smislu, za razliku od nekih drugih estradnih umetnika, on politički zaista neupitan, neko ko ničim nije podržavao ovu retrogradnu politiku.

- Onda su krenuli, najviše iz Prištine, a potom i iz Sarajeva, da preko Tvitera prave Balaševića nekavim nacionalistom. Stvarali su simplifikacije, ne ulazeći u njegove stavove kakvi su bili 1980-ih, da kažu da su u vreme kada Balašević piše „Ne lomite mi bagrenje“ Albanci u Jugoslaviji kao crnci u Južnoj Africi. Prisetio sam se, a onda i podsetio, da je u to vreme predsednik predsedništva, prvi čovek cele SFRJ, bio Sinan Hasani, Albanac. Našao sam zatim još nekoliko primera na kojima se pokušava falsifikovati prošlost, na tragu nekih stereotipa koji su o Srbima stvoreni 1990-ih.

- Svaki čovek koji piše zna da mu svakih tekst ne može biti jednako dobar. Tim tekstom, kada sam ga završio, jesam bio zadovoljan i mislio da je on dobro ispao, efektan i dobro sastavljen. No, iskren da budem, nisam očekivao da će imati tu vrstu efekta, jer on zaista jeste eksplodirao. Imao je nenormalnu čitanost. To ujedno i ukazuje da vrlo iracionalne stvari navedu ljude da se u nešto investiraju.

- Možda sve to poentira nešto što je pesnik Oktavio Paz davno rekao – u književnosti je najvažnije preporuka od usta do usta. Ti možeš da napišeš u novinama šta god, ali ljudi često ne veruju u to. Ali ako kažeš ljudima oko sebe „ova knjiga je super“, to je ono što vredi. Pretpostavljam da slično funckioniše i taj šer na društvenim mrežama.

- Kada vratim film, među tekstovima koje sam napisao u zadnje dve, tri godine, taj spada u nekih top pet zbog kojih su me ljudi zaustavljali na ulici da mi čestitaju.

• Ko prvi čita Vaše knjige, pre urednika i izdavača?

Imam  fokus grupu, razne ljude iz raznih faza mog života koji su ušli u krug poverenja. Moji prijatelji i prijateljice koji nisu nužno vezani za književnost, ali jesu zainteresovani. Uvek imam tri, četiri osobe kojima pošaljem skice pre nego uredniku ili izdavaču, jer tuđe oči to bolje nekada vide nego autorove. Oni se ne ustručavaju da mi kažu nešto neprijatno, a to je važno kada radite ovako nešto. Ne čuvaju se da mi se ne zamere. Ja sam nekim drugim ljudima taj prvi čitalac i naučio sam da je vrlo korisno kada ti neko kaže šta ne valja.

• Pišete li nešto sada?

- Pa da, zbog korone počeo sam da radim na više stvari paralelno. Imam tri spisa koji su u nekoj polovičnoj fazi. Jedan je roman, drugi knjiga priča, treći putopisna knjiga... Ne mogu da prognoziram šta ću od toga prvo završiti. Ali ideja mi jeste da nešto završim u naredna dva meseca, na vreme za Sajam knjiga, ako bi ovaj kraj pandemije potrajao. Neke moje stare knjige su bile rasprodane, pa sam iskoristio ovo vreme da ih ponovo izdam.

Knjigu "Posljednji muškarac" možete kupiti u knjižarama Vulkan ili poručiti na njihovom sajtu.

(Telegraf.rs)