"Ne smemo dozvoliti da nam ovo zatvaranje slomi dušu"

Aleksa Šantić je pensik 19. i 20.veka. Njegova poezija puna je snažnih emocija, bola, prkosa za svoj narod, socijalno i nacionalno obespravljenog, ali i ljubavne tuge.

Takvu jednu pesmu, govori nam i glumac Hadži Nenad Maričuć.

• Ljubav. Šta je za Vas ova reč?

- Ljubav je dan sa porodicom, roditeljima, prijateljima... Ljubav je Bog...

• Ljubav prema glumi prenosite i na svoje studente. Na šta ste najponosniji kada to nešto prepoznate kod njih?

- Ponosan sam kada vidim da, nakon fakulteta biraju onaj pravi put, kada vidim da su postali ljudi koji vole svoj život i svet oko sebe.

Njihov odnos prema glumi uvek je u skladu sa vremenom u kojem žive. Ono ih određuje u velikoj meri. Ne smeta mi baš ništa u njihovom odnosu prema pozorištu. Ponekad ih prekorevam da ne slušaju narodnjake, iako oni sami, kako vreme odmiče, postaju svesni koliko se kroz studiranje menjaju i u kakav svet su se otisnuli.

Na početku je, razume se, najteže. Studentu nije lako da osvesti sebe u tom carstvu pozorišnih iluzija. Počinje se bukvalno od prvih koraka, uči da hoda, da pomera ruke, a kada poput lutke koju pokreće neka viša sila oživi, sve postaje drugačije.

• S obzirom da ste se nalazili i sa jedne i sa druge strane katedre, koja je razlika?

- Kao pedagog, učestvujem u stvaranju svih njihovih zadataka, ali sada na potpuno drugačiji način. Sa druge strane ogledala. Ponekad vam oni ukazuju poverenje kao kakvom vraču ili druidu koji pomalo poznaje i neke nebeske zakone i koji će rešiti sve njihove muke. Čini mi se da to zaista, nekada, baš tako funkcioniše. Svaka nova uloga je potraga za nekom novom tajnom.

• Deo ste glumačke ekipe koja je kod nas sinhronizovala animirani film “Duša”, koji je nominovan za Oskara u čak dve kategorije. Kako je biti deo takvog projekta i šta ste iz rada na njemu poneli sa sobom?

-  Kada pomislim na taj film “Duša “, koji bi uskoro trebalo da bude viđen u našim bioskopima, nešto i u mojoj duši zatreperi. Taj film je posebna zvezda na filmskom nebu. Ideja koju nosi sa sobom je najuzvišenija. Pogledajte oko sebe i videćete... život.

• Stalni ste član Narodnog pozorišta. Koliku odgovornost nosi “članska karta” ovakvog ansambla?

- Kada takvo pozorište postane vaša kuća, živite za nju. Svi ljudi u njoj su vaša porodica. Velika porodica.

• Kako ste se borili, i nažalost kako se i dalje borite sa merama uvedenim zbog pandemije?

- Borim se odgovornošću prema sebi i svojim bližnjima. I iznad svega vedrim duhom i druženjem. Ne smemo dozvoliti da nam ovo zatvaranje slomi dušu. Čuvajmo svoje živote, ali i svoje odnose.

• Da li ima nešto što biste rekli ovom prilikom svojoj publici, što do sada niste imali priliku?

- U njima je sreća. Sloboda je radost. Radujte se!

(Telegraf.rs/PR)