"Rastasmo se k'o dva Albanca, dva Slovena": Desankina neobjavljena pesma govori o pobedi ljudskosti
Umilnog osmeha, brižna, empatična, visprena i samouverena, Desanka Maksimović će ostati večita enigma književnosti naših prostora. Prvenstveno upamćena po ljubavnim i rodoljubivim pesmama, njen bogat opus uključuje oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, kao i pripovedačke, romansijerske i putopisne proze.
Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu.
Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz poeziju posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.
Iz ovoga se vidi da se Desanka zalagala za pravdu. Radmila Milakara Petrović, pesnikinjina sestričina, jednom prilikom je rekla da je, za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu, Desanka branila narod i otvoreno se suprotstavaljala vlastima. Zato su je otpustili iz gimnazije u kojoj je predavala i oterali je u privremenu penziju. Tada je pravila krpene lutkice, šila kecelje, uređivala baštu i njoj je sve to bilo normalno.
- Malo protugujem, malo otplačem, a onda se vratim. Znate kako, tu svoju psihu zamišljam kao okruglu loptu – dok traje pritisak, ja patim – kad pritiska nestane, ja se vratim, oprostim, poverujem, ponadam se. Tako nekako! A tuga ostane, ali ona neka romantičarska tuga - izjavila je pesnikinja u intervjuu 1981. godine.
I zasita, pred kraj svog života, Desankina lirika je postala smirenija i tišeg duha. Preminula je 1995. u Beogradu, u 95. godini, a sahranjena u rodnoj Brankovini kod Valjeva.
Ovom prilikom prenosimo i njenu poslednju neobjavljenu pesmu:
Sad sam mirna
Sretoh prkosna momka narodnosti
koja naš rod ne voli i tlači,
koja se nasiljem ume da junači,
momka druge vere, krvi i kosti.
-
Ali ja brzo sve to premostih,
ljudskost je u meni oživela jače,
ne htedoh da ga sa zlim izjednačim,
lakše mi je kad oprostim.
-
Pružih mu ruku drugarski, vesela,
kao da je momak iz mojega sela,
unuk koje od poznatih mi žena.
-
Osmeh prijateljski bio je dosta ‒
kao nad ponorom uže visećeg mosta:
rastasmo se k'o dva Albanca, dva Slovena.
(Telegraf.rs)
Video: Ovo je kuća u kojoj je uhapšen Alija Balijagić
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Zeljko
Niko nas nije opisao bolje od Desanke, "u zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu..."
Podelite komentar
.
Nasa ikonica....
Podelite komentar
Lejla
Iste su godine svi bili rođeni, isto su im tekli školski dani, na iste svečanosti zajedno su vođeni...i svi umrli u istom danu...
Podelite komentar