"Rastasmo se k'o dva Albanca, dva Slovena": Desankina neobjavljena pesma govori o pobedi ljudskosti

Desanka Maksimović / Foto: Wikimedia/Војин Тодић

Umilnog osmeha, brižna, empatična, visprena i samouverena, Desanka Maksimović će ostati večita enigma književnosti naših prostora. Prvenstveno upamćena po ljubavnim i rodoljubivim pesmama, njen bogat opus uključuje oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, kao i pripovedačke, romansijerske i putopisne proze.

Preporučujemo

Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu.

Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz poeziju posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.

Foto: Wikimedia/B.Milakara

Iz ovoga se vidi da se Desanka zalagala za pravdu. Radmila Milakara Petrović, pesnikinjina sestričina, jednom prilikom je rekla da je, za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu, Desanka branila narod i otvoreno se suprotstavaljala vlastima. Zato su je otpustili iz gimnazije u kojoj je predavala i oterali je u privremenu penziju. Tada je pravila krpene lutkice, šila kecelje, uređivala baštu i njoj je sve to bilo normalno.

- Malo protugujem, malo otplačem, a onda se vratim. Znate kako, tu svoju psihu zamišljam kao okruglu loptu – dok traje pritisak, ja patim – kad pritiska nestane, ja se vratim, oprostim, poverujem, ponadam se. Tako nekako! A tuga ostane, ali ona neka romantičarska tuga - izjavila je pesnikinja u intervjuu 1981. godine.

I zasita, pred kraj svog života, Desankina lirika je postala smirenija i tišeg duha. Preminula je 1995. u Beogradu, u 95. godini, a sahranjena u rodnoj Brankovini kod Valjeva.

Ovom prilikom prenosimo i njenu poslednju neobjavljenu pesmu:

Sad sam mirna

Sretoh prkosna momka narodnosti

koja naš rod ne voli i tlači,

koja se nasiljem ume da junači,

momka druge vere, krvi i kosti.

-

Ali ja brzo sve to premostih,

ljudskost je u meni oživela jače,

ne htedoh da ga sa zlim izjednačim,

lakše mi je kad oprostim.

-

Pružih mu ruku drugarski, vesela,

kao da je momak iz mojega sela,

unuk koje od poznatih mi žena.

-

Osmeh prijateljski bio je dosta ‒

kao nad ponorom uže visećeg mosta:

rastasmo se k'o dva Albanca, dva Slovena.

(Telegraf.rs)