Težak život srpskog Homera: Sa 8 je oslepeo, bio bogat, pa prosjak, ali njegove pesme žive i danas

Filip Višnjić / Foto: Wikimedia/Josif Danilovac

Prvi srpski ustanak, koji je Leopold Ranke nazvao "srpskom revolucijom", dao je, pored junaka i vojskovođa, ličnosti nesumnjive snage i veličine u sferama duhovnosti: filologa i preporoditelja nove srpske književnosti, Vuka Karadžića, državnika i memoaristu protu Matiju Nenadovića, pesnika Filipa Višnjića. Od svih pevača od kojih je Vuk zapisivao pesme najveću slavu u potomstvu s pravom je izborio Višnjić - on je pesnik ustanka, navodi se u knjizi "100 znamenitih Srba".

Preporučujemo

S guslama u rukama, Višnjić je putovao po čitavom Bosanskom pašaluku, pa i dalje, sve do Skadra. Po selima i na manastirskim saborima pevao je Srbima, a prolazeći kroz gradove pevao je na dvorovima turskih prvaka. Dve publike tražile su različite pesme tako da je Višnjić imao dva različita repertoara, jedan za svoje hrišćanske, a drugi za muslimanske slušaoce.  No, do te slave dovela ga je vrlo teška sudbina.

Filip Višnjić / Foto: Wikimedia/Ванилица

Poticao je iz bogate porodice Vilića iz sela Gornja Trnova kod Ugljevika. Porodica ovog slepog pesnika bila je da dobrom glasu - pričalo se da su zasadili prvi vinograd u tom kraju, a imala je i naročite povlastice, zajemčene carskim pismima. Ipak, Filipov otac Stojan je rano umro, a njegova majka Marija, koju su zvali Višnja, ubrzo se preudala u selo Međaše i četvorogodišnjeg sina odvela sa sobom. Po njenom nadimku - Višnja - Filip će dobiti prezime.

To preseljenje verovatno mu je spasilo život. Kada mu je bilo 20, Viliće je zadesila nesreća. Svrativši njihovoj kući, nasilnici turske nacionalnosti silovali su jednu ženu iz porodice, Đurđiju. Da se osvete za nanetu štetu, Vilići su jednog Turčina posekli, a drugog obesili pred kućom. Nasilje se nastavilo i ubrzo je proodica kažnjena. Svi odrasli muškarci, tri strica i jedan stričević, bili su odvedeni u Zvornik i ubijeni. Priča se da čak nisu dobili ni odobrenje da se pre smrti odrešeni pričeste, već ih je iguman manastira Svete Trojice pričestio u lancima. Porodici su oduzeli carsko pravo i ime Vilića se skoro zatrlo.

 

 

 

View this post on Instagram

A post shared by Мисли великих Срба 🇷🇸 (@misli_velikih_srba)

Filip, naravno, već dugo nije bio u njihovoj kući. Ipak, život ga u novom domu nije mazio. U osmoj godini preležao je boginje koje su mu ostavile ožiljke na licu i oduzele vid. Ubrzo nakon toga, osetio je dar za pesmu i počeo da prepeva one koje je naučio od drugih.

Na starome ognjištu više nije bilo hleba za Filipa, a ni na novom, jer mu je tih godina umrla i majka. Naučivši da svira u gusle, mladić je napustio Međaše, potucajući se drumovima i pesmom proseći hranu. Putovao je godinama, obišavši Bosanski pašaluk, Hercegovinu, a stigao je čak do Skadra. U selima i oko manastira pevao je hrišćanskoj raji, a svraćao je i na dvorove muslimanskih prvaka koji su ga primali s poštovanjem.

Do ustanka za oslobođenje Srbije, Višnjić je pevao obično pesme o minuloj slavi i starim junacima. Ustanak u Šumadiji doneo mu je nove uzore, heroje koji su ponovili dela predaka. Duša guslada to je prepoznala. Iako slep, Višnjić je prešao u Srbiju 1809. odine i obišao ceo zapadni deo. Putovao je sa ustaničkom vojskom i izdržao opsadu u Loznici, išao za čuvenim junacima i pevao o njihovim podvizima i bojevima.

Karađorđe i Prvi srpski ustanak / Ilustracija: Nikola Jovanović Foto: Wikimedia Commons/Zoupan

Pored toga što je bio redaktor starih pesama, Filip Višnjić je bio i tvorac novih pesama, od kojih su najpoznatije "Smrt Кraljevića Marka", dve pesme o Svetom Savi, hajdučka pesma o megdanu Baje Pivljanina i bega Ljubovića, 13 pesama o Prvom srpskom ustanku, 13 pesama „iz Кarađorđina vremena“, koje zajedno s još nekoliko manje značajnih pesama od drugih pevača, čine poslednji, ustanički ciklus srpskog narodnog eposa.

Za njegove pesme govorilo se da su "smilje i bosilje za grobove palih vitezova", a sam početak klasične "Početak bune protiv dahija" dovoljan je dokaz za to.

Bože mili! Čuda velikoga!

Kad se ćaše po zemlji Srbiji,

Po Srbiji zemlji da prevrne

I da druga postane sudija,

Tu knezovi nisu radi kavzi,;

Nit’ su radi Turci izjelice,

Al’ je rada sirotinja raja,

Koja globa davati ne može,

Ni trpiti Turskoga zuluma;

I radi su Božji ugodnici,;

Jer je krvca iz zemlje provrela,

Zeman doš’o valja vojevati,

Za krst časni krvcu proljevati,

Svaki svoje da pokaje stare.

Nebom sveci staše vojevati;

I prilike različne metati

Viš’ Srbije po nebu vedrome;

‘Vaku prvu priliku vrgoše:

Od Tripuna do svetoga Đurđa

Svaku noćcu mesec se vataše,;

Da se Srblji na oružje dižu,

Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.

Drugu sveci vrgoše priliku:

Od Đurđeva do Dmitrova dana

Sve barjaci krvavi idoše;

Viš’ Srbije na nebu vedrome,

Da se Srblji na oružje dižu,

Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.

Treću sveci vrgoše priliku:

Grom zagrmi na svetoga Savu;

Usred zime, kad mu vreme nije,

Sinu munja na časne verige,

Potrese se zemlja od istoka,

Da se Srblji na oružje dižu,

Al’ se Srblji dignut’ ne smjedoše.;

A četvrtu vrgoše priliku:

Viš’ Srbije na nebu vedrome

Uvati se sunce u proljeće,

U proljeće na svetog Tripuna,

Jedan danak tri puta se vata,;

A tri puta igra na istoku.

Višnjić je bio oženjen Nastom, devojkom iz dobre kuće. Imali su šestoro dece, ali samo su dvoje preživeli detinjstvo. Sa porodicom je 1813. prešao u Srem, putovao po Sremu, Slavoniji i Bačkoj i svuda bio lepo dočekivan. Godine 1815. pevao je Vuku Karadžiću u manastiru Šišatovcu svoje divne pesme, a iduće se godine poznao i sa znamenitim mitropolitom Stratimirovićem u Kulpinu.

Preminuo je u selu Grk, današnje Višnjićevo.

(Telegraf.rs)