"Od Beograda nikad neće biti Pariz, ni od Dežulovića Andrić": Dejan Stojiljković odgovorio kolegi

Dejan Stojiljković, Boris Dežulović / Foto: Milena Đorđević, Printskrin:Youtube/Sajam Knjige

Beograd se sam ubio, nije ga ubio nijedan nesretnik s Kosova ili iz Krajine, Beograd je ubio Momo Kapor, ubili su ga prvosveštenici njegova asfalta, kojekakvi Minimaksi, Bore Đorđevići i sličan, vrlo gradski otpad, izjavio je pisac Boris Dežulović i podigao pravu buru na Balkanu.

Preporučujemo

Hrvatski pisac, novinar i kolumnista napao je frontmena Riblje čobre, u intervjuu povodom dobre prodaje i reizdanja svoje knjige "Jebo sad hiljadu dinara". Pričajući o svojoj knjizi, Dežulović je u razgovoru za "Nedeljnik" pomenuo i grad čiji je nekad bio stanovnik - Beograd, karakterišući ga kao “kasabu”, odnosno “Dubai za siromašne i Jagodinu za bogate“.

Izjavu svog kolege prokomentarisao je i naš poznati pisac Dejan Stojiljković, podsetivši ga na sve velike autore koji su u svojim delima videli Beograd kao ono što on jeste.

Dejan Stojiljković / Foto: ATA Images

- O Beogradu je napisana jedna od najlepših pesama na srpskom jeziku "Lament nad Beogradom". Andrić je dosta lepo pisao o Beogradu, naročito u svojim pripovetkama. Besmrtni Duško Radović, moj Nišlija, razumeo je odlično Beograd i Beograđane. I Momo Kapor, koga Dežulović uzaludno satanizuje. Od savremenih pisaca tu su Vlada Pištalo, Goran Petrović, Igor Marojević... Beograd je i onaj Beograd u stripovima Alekse Gajića. Samo nije ono što je u izlivu ničim izazvane frustracije o njemu rekao Boris Dežulović. Ali i to je ok. Jasno je da Beograd nikada neće biti Njujork ili Pariz, shvatili smo Dežulovićevu poruku. Isto kao što od Dežulovića nikad neće biti Andrić ili Crnjanski. Samo - nije mi jasno zašto su mu za to krivi Beograd i Beograđani? - rekao je Stojiljković

Ovo je možda dobar trenutak da se svi podsetimo te prelep pesme Crnjanskog, "Lament nad Beogradom".

JAN MAJEN i moj Srem,

Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,

priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem

i ležim, hladan, kao na pepelu klada.

Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,

nego neka čudovišta, polipi, delfini,

što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,

i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“

A viču i rusko „ničevo“ –

i špansko „nada“.

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,

Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i naš Hvar,

Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,

priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.

Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.

Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,

već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,

što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.

Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ dere.

Drugi mi šapće: „Cadavere!“

Treći: „Leš, leš, leš.“

Ti, međutim, širiš, kao labud krila,

Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet,

mladost, ljubav, gondole, i, na nebu, Mljetci,

priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,

u društvu maski, koje je po mene došlo.

Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,

nego neke ruševine, aveti, i stećci,

što ostaju za nama na zemlji, i u travi.

Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“

A viču i francusko „tout passe“.

I naše „prošlo“.

Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,

Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

LIŽBUA i moj put,

i svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,

priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut

i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.

Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,

nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,

što mi kažu da nisu zveri, da nisu krivi,

da im život baš ništa nije dao,

pa šapću „não, não, não“

i naše „ne, ne“.

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,

uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

FINISTÈRE i njen stas,

brak, poljupci, bura što je tako silna bila,

priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,

dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.

Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,

nego neki kormoran, divljih i crnih krila,

što viče: zrak svake sreće tone u Okean.

Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.

Pa krešti njino „ombre, ombre“ –

i naš „grob“ i „mrak“.

Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,

Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski, i hrt,

sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,

priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt

jednog po jednog glumca našeg pozorišta.

Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više

nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,

što šapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:

da ne ostaju, ni Ming, ni jang, ni jin,

ni Tao, trešnje, ni mandarin.

Niko i ništa.

Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,

to ime će biti poslednji šapat moj.

(Telegraf.rs)