Milica Perović ima veoma zapažen profil na instagramu, te se neretko može čuti da je nazivaju influenserom. Uz osmeh i prijatan ton kojim komunicira sa svojim pratiocima odaje utisak kao da joj kroz život sve teče “kao med i mleko”. Ali kako zapravo izgleda život iza kulisa storija? Da li ova društvena mreža pomaže ili odmaže kulturi?
Milica je podelila svoja razmišljanja o ovoj temi sa nama.
- Koliko ti se promenio pogled na Instagram od momenta kada si objavljivala svoje prve fotografije pa do danas?
- Za 180 stepeni. Na početku nisam imala razvijenu svest o tome. Sada gledam da balansiram. Sa jedne strane želim ljudima dati realan prikaz svoje svakodnevnice, u smislu: Ja sam kao i svaka mama, zaposlena žena, iste bitke bijemo, nema privilegija, iako određen broj ljudi zna moje ime. Nije mi strano ribanje šporeta, masna punđa, beba kojoj izbijaju zubići, pisanje dok se igram sa kockama, itd... Shvatate poentu. Sa druge strane, ono što prikazujem na mrežama je otprilike 20%, jer mi je intima užasno važna stvar. Moja poruka onima koji me prate je: Bijemo iste bitke i može se. Možemo. Ako samo jedna osoba bude inspirisana i ako samo jedna žena pomisli: “Uh, dobro je, ne brljavim samo ja.”, misija uspešna.
- Da li sebe smatraš “Influenserom”?
- Ja jesam influenser, ali je tu konotacija vrlo važna. Da li utičem na ljude? Čime? Samo bivstvovanjem? Ne. Ima tu i po koje veštine i po koje poruke koju im upućujem. Nije dovoljno doći i reći: “Ej, ja došla. Pratite me, jer sam ja - ja. Kraj priče.”
- Šta je za tebe “Kultura”?
- Sve ono što nas inspiriše, što nam olakšava hod kroz život, što nas uči, što nije degradirajuće i ono što nas čini boljim ljudima. Žanr nije važan.
- Da li misliš da Instagram “ubija” kulturu u našoj zemlji?
Mislim da pojedini profili nisu predstavnici kulture, ali to nikako ne važi za sve, jer ima toliko onih koji je nadograđuju i promovišu. Uostalom, ako nosimo dobru osnovu od kuće, nema tog Instagram profila koji može narušiti osećaj i težnju za kulturom i shvatanje šta ona stvarno jeste. Svi imaju opciju “otpratiti”. Pitanje je ko je kako koristi. Odgovornost je u nama samima.
- Da li si Mikinu pesmu “Kroj” posvetila nekome?
- Jesam. Devetnaestogodišnjoj Milici koja je sedela za svojim pisaćim stolom, posmatrajući decu iz komšiluka i slušajući koke i prasiće koje ima komšija pored. Ovom izvedbom sam napravila paralelu da je podsetim gde je bila tad, gde sad i da, iako stvari ne idu uvek kako je ona planirala (Hah, šipak, skoro nikad ne ide kako ona vrlo bitno isplanira.), to ne znači da ishod nije dobar. Naprotiv. Vrlo često život ima mnogo bolje planove i mnogo više zna. Devetnaestogodišnja Miličice, napredovala si i koračaš.
- Kada bi ti sada prišao neki mladi umetnik i rekao da ne može da se snađe u ovom vremenu, šta bi mu rekla?
- Rekla bih mu da se niko nikada nije rodio baš u vremenu u kom se rodio, a da za to ne postoji debeo razlog. Nema tu neke tehničke greške. Iako ponekad nemamo takav utisak, rodimo se u savršenom trenutku za naše biće. Rekla bih mu da istražuje opcije baš u ovom vremenu, da se ne osvrće nazad i da se zapita šta to život hoće da ga nauči, pa ga je ćušnuo ovde baš sad.
Video: Govorimo poezijom: Čovek zapravo samo pokušava da obuzda život - Milica Vučković
(Telegraf.rs)
Video: Gužve na hrvatsko-srpskoj granici: Kilometarske kolone
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
N20U
Vrlo vrlo lepo! Eh kada bismo imali jos ovakvih stvari i prica
Podelite komentar