"Umetnici nisu dužni da besplatno animiraju narod"

Milica Vučković naša je slikarka rođena 1989.godine u Beogradu. Od završetka osnovnih studija 2012. svake godine organizuje samostalnu izložbu, pored učešća na kolektivnim izložbama, jer, kako je navela u intervjuu za Brainz TV, veruje da umetnik ne treba da dosadi ljudima, a opet treba da postoji na sceni. Pored slikarstva bavi se i pisanjem. Dobitnica je nagrade za kratku priču pod nazivom “Jedu ljudi i bez nogu“.

Autorka je zbirke „Roj“ i romana „Boldvin“.

• Kao neko ko je kroz slikarstvo i pisanu reč svoj život posvetio kulturi, šta sama ta reč "Kultura" predstavlja za tebe?

- Iskreno, ne bih rekla da sam svoj život posvetila kulturi. Pre bih rekla da sam ga posvetila životu, da gledam, vidim, osetim, naučim nešto, pokušam da razumem, a ne samo da živim napamet. A kultura, kultura ze mene predstavlja neke okvire i kriterijume koji nisu niski, kultura predstavlja traganje, ali ne i lutanje, lepo ponašanje, kritičko mišljenje, entuzijazam i volju za napretkom.

• Svet oko nas je tvoja inspiracija i svojim radom podsećaš na probleme koje ne smemo da zaboravimo. A šta je za tebe ono lepo u njemu što takođe ne bi smeli da zaboravimo?

Nažalost, krivo mi je ako moj rad samo na to ukazuje. Trudim se upravo suprotno – da ukažem na to da i u najgorim okolnostima postoji razlog da se radujemo životu. Da prestanemo da budemo zamerljivi prema njemu. Ne smemo da zaboravimo da je život poklon, ne smemo da zaboravimo da volimo jedni druge. Za mene ne postoji ništa dalje i smislenije od toga.

• Kada se u poznijim godinama osvrneš na svoj rad, šta bi želela da zatekneš?

Uh. Ne znam. Zaista ne znam. Sumnjam da će mi to što sam radila biti dovoljno dobro, možda ću ga smatrati nedovoljnim, možda pretencioznim možda, glupim. Nadam se samo da ću u tome videti neku svoju iskrenu (tadašnju) nameru.

• Kako se osećaš znajući da svojim delima pred publiku izlaziš ogoljena? Da li imaš strah da te neće razumeti ili da će te razumeti pogrešno?

Nemam strah – to je neminovnost. Ljudi se i u elementarnoj komunikaciji ne razumeju, na to smo osuđeni i treba se čim pre pomiriti sa time.

• Koliko misliš da novčana nadoknada igra ulogu kod današnjih umetnika?

Veliku, kao i u svakom poslu, osim što ljudi misle da je egzotično živeti kao umetnik, da su umetnici nužno askete i da im ne smeta ako nemaju da jedu, plate račune i grejanje. To doba je prošlo, i umetnici zaslužuju da pristojno žive. Zato mislim da knjige u Srbiji treba više da koštaju, da ljudi napokon krenu da plaćaju dizajnere, slikare, filmove i predstave koje online gledaju za džabe. Umetnici nisu dužni da besplatno animiraju narod.

• Koji savet bi dala mladim ljudima koji polako gaze u ovaj "svet"?

Rekla bih im – nemojte previše da očekujete, ali zaletite se iz sve snage, glavom u zid ako treba. Šalim se, ne verujem da bih im išta rekla, jer ne volim da delim poučke, kao što ne volim isti da mi bivaju udeljeni.

(Telegraf.rs)