Julca je 25 godina odbijala prosce i čekala Lazu Kostića: Oženio ju je pod starost, sanjajući Lenku

Foto: Wikipedia/prelepapoezija.com/srpski-pesnici-2/laza-kostic/

Veliki pesnik romantizma Laza Kostić, čija je ljubav prema Lenki Duđerski dala jednu od najlepših i najpoznatijih pesama srpske poezije, oženio se Julijanom Palanački kada je njemu bilo 54, a njoj 46 godina.

Preporučujemo

Nikakav paralelizam između Lenke i Julce nije moguće uspostaviti, a da ne naškodi i ne naudi dobroj zeni običnih osobina, piše istoričar književnosti Milan Kašanin.

Lenka Dunđerska / Izvor: Wikipedia

Julca je bila "do dirljivosti dobra i predobra žena", ali nije mogla da "nadomesti" Lenku i njeno užasno odsustvo. Ta dobrodušna Somborka mogla je da ga pobedi samo "čistim i u potpunosti njemu posvećenim životom", ali u njihovoj kasnoj vezi, prirodno, nije moglo biti mnogo "misterije".

Julijana je svoga raspuštenog genija prvi put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta začarana devojka više ništa nije videla do njega, iako ga je srela 25 godina pre njihovog venčanja. Dotle je energično odbijala prosce, kao Penelopa, koji su jurišali i na miraz, i na kapiju njenog bogatog, prebogatog doma, a nikome nije govorila koga to ona čeka.

Genij joj je konačno došao u kuću, pod starost, a to njena majka, razumljivo, ni najmanje nije volela: njena jedinica udala se za "starca" (iako ni njena kćer, svakako, nije bila baš u prvoj mladosti), boema, kockara koji je rasuo veliko bogatstvo. Ušunjao se porebarke u kuću svoje žene, a imanjem i velikim bogatstvom gospodarila je njegova tašta od čijeg jezika je odmah pobegao u manastir Krušedol, i vratio se u Sombor i u ženinu kuću tek kad joj je majka umrla.

Kostić je poštovao i voleo tu svoju ženicu, ali među njima u tim godinama nije bilo burnog organskog jedinstva. Godinama on uopšte nije osećao da se ta "otmena, bogata, lepa i čestita somborska devojka" smrtno i odavno zaljubila u njega, pa su na to morali da ga upozore rođaci brižni zbog njegove sudbine, poznanici i prijatelji. Zapravo je njega oženila starost, i to ne govori dobro o odluci genija da se tako oženi i skrasi.

Smerna Julijana (pisao joj je pisma koja je počinjao ovako: "M.d. J", "Moja draga Julo"), bila je presrećna što je uopšte dočekala svoga genija, što ga je mogla nazvati svojim, i mirno je umrla u Beču, 1909. godine.

Laza Kostić / Foto: tesla.org

Iduće godine već, i njen Laza je zamenio prolazni i propadljivi svet nepropadljivim, i takođe u Beču (kao da je Beč grad smrti za Kostiće i Dunđerske!). Otišao je L. K. zauvek tamo "gde svih vremena razlike ćute", piše Kašanin.

Dok je Julijana ležala smrtno bolesna, mrtva Lenka "odlučuje" da u snu posećuje velikog pisca kao da je živa, a on - suštinski više ne razlikujući san od jave i živeći ostatke svoga tragičnog života bez nje, u "beznjenici" - zapisuje odmah posle buđenja svoje snove u dnevnik koji drži pod ključem. Pisao ga je na blistavom francuskom jeziku, da ga ne bi dešifrovali ukućani ili nepozvani — pre svih, naravno, tašta i Julca.

-Nikakav hrišćanin, sav paganinon, zamišlja raj ne kao bestelesni svet duhova, nego kao čulan svet, kao nastavak ovozemaljskog života u kome ga čeka ljubav - piše Milan Kašanin o Kostiću.

Laza Kostić preminuo je pre tačno 110 godina, 26. novembra.

(Telegraf.rs)