"Od nje mi gore oči – žarulje sred rulje": Prelepa "Hana" je remek-delo srpske ljubavne poezije

Oskar Davičo je bio vodeća književna figura svoje generacije. Bio je jedan od najuspešnijih srpskih pisaca nadrealizma, ali i revolucionarni socijalista, aktivista, političar.

Prestižna NIN-ova nagrada dodeljena mu je tri puta - za dela "Beton i svici" (1956), "Gladi" (1963) i "Tajne" (1964).

Što se tiče Davičove ljubavne lirike, u njoj nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma, piše Prelepa poezija. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri.

Njegova pesma "Hana" predstavlja vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“.

Pročitajte "Hanu", upoznajte se sa ljubavnim protagonistima, i zaplovite u raskošno bogatstvo slika i smelost asocijacija...

Hana - Oskar Davičo

1.

Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,

zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,

kćer tužnoga trgovca, Jevreja udovca,

kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.

Probudila me k'o šumu blistavi kreket raketa

i sad slep sam za vas, zrikavi šatrovci.

Ljubav je tako sama i tako puna sveta.

Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi gore oči – žarulje sred rulje,

od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,

konopcem vodopada pužu sa njom jegulje

i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci.

O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio

sa ćoravom Ćorom u društvu Bogoslovca.

I ono što nisam pio, što nisam razbio,

plaćo sam od svoga detinjastog novca.

No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke

s kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomca

i nadima strojeve, oživljuje sanduke

i kida rešetke da čelom rušim dvorce,

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce

i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,

kad sam sunce i kosti, grobara i rovca

poslo u krčmu da piju devojačko vino.

2.

Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga

Između presečene narandže i sapuna

zavoleh je što je najljepša, zavoleo sam je stoga,

što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.

Hana sa zenicom od bibera , s pramenjem od vanilje

sa prstima kao cveće što u čiraku gore…

Ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,

taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.

Til ne znaš njene usne što se svlače; zube što škripe, sneg što vrije

tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana.

Njeh smeh me svog iscepa i smehom sve zašije

taj radosni bunar, ta životinja Hana,

kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče

i ljulja poljupcima bez severa i smera,

zagrljaji njeni u meni toče i izruče

sve što divljak ruča i matroz večera.

Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši i gleda iz peći,

Te kapke što se dižu: spore zavjese;oko što sine: beli badem oljušten,

njene zube krilate, zube od malih reči

i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.

3.

Hano, barko moja, zaplovimo put tropa

u prašume međ pume, zatigrimo se u leta

Neka ljubav u sunce tvog trbuha zakopa

moju snežnu planinu prstima suncokreta.

Nek korak te noge i ruke, naježen zaveslaj trireme

bes mora osedla ponovo i rastavi,

iskapi i progutaj, izabrana, vreme

što se ko beli medved međ zubima tvojim kravi,

da iz vrča rujna, sva biljna, sva bujna

šikneš i osvežiš jedra iznemogla.

O, biljko, ti svetiljko, burna i olujna,

ti si mi dah pronašla i srcem pomogla.

4.

Noć umorna od hoda, zmijanja smelosti

ne juri vetar, leptire šarene od pigmenta;

noću otvaram dlan od same sadašnjosti.

Na svakom prstu nosim plač pet kontinenata.

Ako sam danju jedro i neprestana jara,

noću sam umorno bilo, sustao sat u ruci.

Ako sam bela košuta i nebo puno prevara,

noću sam mače malo i flok savijen u luci.

Nosim žigove pošta, na telu profile marke,

na palcu južne zvezde, na srednjem kiše što liju

na malome barke što seku katarakte,

na kažiprstu bunu, na burmi Srbiju.

Ako sam danju iskra i naprat do grla suva,

noću se iz tog gneva po zemlji krv proleva;

ako sam selo što duva na boga što Srbiju čuva,

u snu sam zemlja što seva i psuje, plače i peva.

5.

Ti ne znaš da mrtvi pod belim kamenom,

kad naslonim glavu na sleđeno krilo,

grle pod mojim olujnim ramenom

sve što će biti i što je bilo.

Tad gorim i bledim, od lomače prsti mi vreli,

krvlju mi šume iskre, zabranjene knjige,

od vatre su mi život i smrt jednako zreli,

pod okom koluti, na ruci krug verige.

Šta znate o smrti vi večni mladići?

U mome mesu žive i ljube se preci.

Ako me ujedeš, kroz ujed će mi izići

mati moja tužna i svi tužni sveci.

6.

U ovoj višnjevoj noći ja ljubim u senci busena

i kažem kamenu svakom, uzalud me mrtvi pohode

kada iz žila želim da klijam produžena

s dojkama do krova i do kljuna rode.

O ja ću, i ja ću, da se na proplanku

kao sve žene iz saksije, suknje raširim

i da se pretvorim u trudnu pospanku

beskrajnu kvočku, da za dan ispilim

stotine petorki, košnice vesele,

južnjake, severce, štenad, strane obe,

čitave države, đavole, anđele,

tri sveta da isteram iz svoje utrobe,

da dišu i jedu crni hleb sa solju,

da piju ovu vodu, da drhte tu od strasti,

da prime našu radost i nose nevolju

onih što će pasti jer umeju rasti

iz sebe, iz sveta, oblaka i ptice

mamuznuti suncem i džarnuti svodom,

te hitre milosnice, male veverice

ti ljudi sa tvrdim, neumornim hodom.

7.

Toliko sam video zala, puški i vešala

i glava kad padaju s panja,

da me iz tog kala, sivog ogledala,

smrt gleda i svud proganja;

crna se s tla diže i hladna gamiže

po svetu u mom detetu,

živi mi dlan liže i dahom sažiže

pesme i breskve u cvetu.

Urlam i alačem i vrištim i plačem,

čovek s poslednjom tugom.

Ja, Bol sa Bračem iz sebe pretačem,

iz duge rane pod dugom.

Glava mi visi od sela na Tisi

do ljudi bez imena,

ljubavi, i ti si po srcu, po sisi

bodežom istim bodena.

O, kad bi iz rane, kosti prekrhane,

iz grudi ljudi, žena,

mogla da kane kap vatre, da plane

šuma, ta kosa zelena,

da iz leda noći, na dnu nemoći,

istopi brdo snage,

i vrč natoči ko sunce kad skoči

iz vlage na oči blage,

i strgne lance, slomi katance,

i vrati igru u stado,

i sve prognance, robove, znance

poljubi meko i mlado.

I svakog što čuje digne ko oluje,

povede sve mahale,

da na lance što žulje i mrak što nas kuje

ko živi plamen navale.

I svakog koji vidi

kako život bridi zovne i povede

da zbaci okove i otpočne nove

dane da živi bez bede.

8.

Masakri, masakri,

nigde lišća slave,

nigde polja časti.

Bolova poplave

i ruke krvave

u blatu nam dave svet strasti.

Logori bez kraja,

udarci bez duše,

provale, o, provale…

Bodu nas u grlo,

iz zasede ruše

i pale nas tihe i male.

Sa groblja na groblje

gone nas urote,

zastave i trube.

Nedelja kolje

ponedeljke, subote,

šest dana što rade i ljube.

Koji dan da radi

i ljubi i dalje,

kada ih crn ubica

sa psovkom u trbuh

majci mrtvoj šalje,

međ crve svih majki bez lica?

Poznajem sve suze

i bol kojim zima

pušta krv dolina,

kad prebitim danima,

štektavim noćima

kao psi bežimo od psina.

Kad ludilo šiklja,

kuga svakidašnja,

iz zemlje čoveka…

Vešala u grlu,

pod rebrima plašnja

i urlik, i prsti pendreka,

i juriš kroz maglu

od tuge do tuče,

od smaka do smaka.

O, ko nas za noge

i za ruke vuče

kroz žile usirenog mraka

Masakri, masakri,

nigde polja časti,

nigde živa brata.

U lepljivo blato

mrtvi ćemo pasti

sa čioda ratnih karata.

9.

Ja nisam od ića, od kolenovića

što bez straha ležu, ustaju veseli.

Ja sam od onih crnih nikovića

što su krv pljuvali i mnogo voleli.

Mnogo su voleli moji žedni starci,

i sa dna lomača i s vrha vešala.

I kad bi im usne razneli udarci,

njihova su usta udar opraštala.

Svoga su se smeha, ljubavi libili,

bežeći od sunca, noći i sela.

I pred svakom senkom u zemlju se krili

i imali mala i zgrčena tela,

pa su svaku nadu tužno promašili

i sve što su hteli voda je odnela.

10.

Nisam od kraljića, carskih carevića

što lov lovuju, biju i lumpuju.

Ja sam od onih za koje se priča

da uvek rade i da uvek snuju.

Ja sam od gorkih nigdenikovića

što žita oru i kopaju rude.

Ja sam od onih prkosnih mladića

što nemaju hleba, a slobodu žude.

Bez igde ikog usred sveta bela,

u vučjoj jami, na podu bez priča,

praznih ruku i zborana čela,

ja tražim čoveka i jaka i smela,

druga, kog ne plaši mrak krvoprolića

ni užas smrti, za velika dela.

11.

Pod runom bonace medvedi od leda

po dnu love ostvom školjke i škrgavce.

I čitave lađe, jarboli, bez reda

plove im kroz glave s posadom naglavce.

Zeleni mlaz riba i senke goveda

prošli su ko jeza kroz alge i prstavce.

Iz srca dubokog i budnog medveda

krupne surle plime idu u sve pravce.

I nose na čelu lavlji lik gubavca,

krv i gnev sa lica bolesna i bleda,

vreli kaput dana za mraz goluždravca,

starog pasoglavca, zubatog grbavca

što zna kako grozno dno mora izgleda

kada gladna vesla grize gladna beda.

12.

Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate,

odrpane prevrate i ljute koprive.

Živeću ko pećine, ko zveri što pate,

ko svi čije su oči uvek žalostive,

jer ne znaju još sve, šta ljubav može znati,

a žele sve spoznati, grliti grljive

golje, što sakati, zebu golovrati

i znaju žar dati za snove nasrtljive,

da u miru umru, iz petnih žila da žive

i pevaju pesme kao grom grlate,

do kapi da iskape devojke pohotljive,

do kraja da sagore usnice mesnate:

da se ne povrate iz koščatih daljina

na zemlju, ko zločinci, na mesto zločina.

13.

Još laju pred kapijom. Pre istoka

– ja ko puna kučka nad nemirom –

prosuću se s krvlju iz debelog boka

licem u lice sa gladnim svemirom.

Pazite mi sunce kada se okreće

s čašom u oku od pijanki razbitom,

da na vinograde ne padne uveče

kao kamen mlinski nad zgrčenim žitom.

Čuvajte mi zemlju, da se ne umori,

tu nabreklu zemlju, što je tako sočna

da na njoj do kraja ne može da gori

ni ljubav, ni život, ni noć bespomoćna.

Bez dna je ta čaša, duplja krvoločna,

bez dna je taj trbuh pun dima i žara,

strast nedogrela i kost crvotočna,

utvara, prevara i smrt užasno stara.

O, ne želim ništa; upij me do kraja,

usiši me celu, u sebe unesi

takvu punu gline, gustih zagrljaja,

kao zoru golu, golu me obesi

za usne, za uši, za ruke što znaju

gde vrištim ljubeći pre no mi smrt priđe,

gde šapućem luda ko dojke što ti daju

da piješ tu tamu s bradavice riđe.

14.

Brojim i gledam zadnje prste zori,

tople kike sunca u inju jaruga,

petla koji od svetla misli da sav gori

kao mrak i suza u snu moga druga,

dok ko gladne zebre, bol mog ljubavnika

juri stope moje kroz puste savane

i grli kolonu golih prognanika,

moje crne rane muvama pljuvane.

Uzalud, ja tečem niz vodu nizvodno.

Ruke su mi tužne ko žene kad pobace.

O, kako bi htele te ruke da se bace,

krišom od goniča, po Srbiji podno,

da ljubav tešku prospem na mrtvace

kad ne smem na pijace i na selo rodno.

15.

Izlaze iz mene crna pokolenja…

Ne rađaj lance na rukama roblju,

oči mutne, što će od samog rođenja

igrati žmurke na slepome groblju.

O, nigde osmeha za moj osmeh – dete,

i nigde igre za to igralište.

Iz te zemlje rastu kletve i osvete,

za mrtve oči i prazno ratište.

16.

Ja ne čujem sunce, njegov biljni savet,

ja ne slušam vetar, kišovite reči,

više ne znam šta ću, kad ću, gde ću leći,

šta sam kad ustajem: jutro ili avet.

Alge zamršene, mrsili vas vali,

s vama se igraju ribe i ostrige,

a moje su kose zamrsile brige

i uzdasi ljudi što su umirali.

Oči izgrebene slanim noktom suza,

kaljugom poruge, tugom pepeljuge,

ja ne vidim više raskorake duge

od mrkih hračaka, beočuga uza.

Kako svoju javu, ljubav vrtoglavu

gvožđu bure dati da je dnu povrati?

O, neću u vodu svoju vatru slati

niz glavu u Savu, morem zaboravu.

(Telegraf.rs)