"Zagor: Dugo putovanje": Ožiljak sramote na licu Amerike

Foto: Serdjo Boneli/slideshare.net

Naročito ako je okružena faktorom neprijateljstva, najveća opasnost po jednu naciju je razjedinjenost, nesloga. Upravo je taj demon nasrnuo na narod Čirokija kada je u toku zlatne groznice u Džordžiji, netrpeljivost prema njima dostigla krajnju granicu, piše Strip Blog.

Preporučujemo

Istorijska podloga

Kao najrazvijeniji narod Severne Amerike, Čirokiji su razvili kulturu koja je mogla da postane simbioza dva sveta – bele i domorodačke Amerike. To ih nije spaslo od pogroma i nasilja „civilizovanijih“ suseda.

Kao američki starosedeoci, Čirokiji su prvi shvatili da kao sredstvo borbe za opstanak strele i tomahavci nisu najsrećnije rešenje, pa se okrenuli se jedinoj alternativi – napretku civilizacije. Da bi se istakao nivo koji su dostigli u izuzetno kratkom vremenskom periodu, nije najbitnije spomenuti kako su uspešno koristili točak i obrađivali velike površine zemlje, već to da su imali svoj alfabet sačinjen od 86 znakova kojim su štampali novine i knjige. Bibliju su preveli 1824. godine.

Imali su sopstveni parlament po ugledu na američki, svoje zakone i svog predsednika. Tri godine po prevođenju Biblije, konstituisali su sopstvenu teritoriju između Tenesija, Džordžije, Alabame i Severne Karoline. Iako je savezna vlada dokument kojim su Čirokiji uspostavili svoje granice proglasila ništavim, najveća nevolja snašla je ovaj miroljubivi narod kad je 1830. na njihovoj teritoriji pronađeno zlato.

Predsednik Džekson, zakleti neprijatelj domorodaca, podržao je niz diskriminišućih zakona uprkos protivljenju dela javnosti koji je u Čirokijima video nešto više od pukog divljeg plemena čiji se progon može opravdati prosperitetom. Nasilno premeštanje bilo je neminovno, pa kao opravdanje dolazi prodaja zemlje jednog od poglavica, Džona Ridža, Vašingtonu. Struja koju je Ridž predstavljao činila je tek oko deset odsto od ukupne populacije; deset odsto onih koji su prodali zemlju svojih očeva za sitniš i osudili svoje sunarodnike na marš u toku kog će umirati u hodu.

Narativ stripa

Priča započinje u Vašingtonu, prestonici SAD. Satko, pripadnik naroda Čiroki koji je stekao visoko obrazovanje i postao advokat, vodi Zagora na audijenciju u Belu kuću, kod predsednika SAD lično.

Predsednik Džekson se oseća obaveznim da primi šumskog čoveka u neobičnom kostimu - zbog događaja iz prošlosti koji uključuju granatiranje Vašingtona i profesora Helingena. Upravo taj dug koji SAD imaju prema Zagoru je karta na koju Satko igra u pokušaju da se od predsednika izdejstvuju pogodnosti za Čirokije koji su pred progonom sa svoje zemlje. Međutim, sastanak ne prolazi dobro i u sukobu dve snažne ličnosti Zagor fizički nasrće na Džeksona. Predsednik odlučuje da ne sankcioniše Duha sa sekirom, ali dug prema njemu je poništen.

Foto: Serdjo Boneli/slideshare.net

Poraženi, Zagor i Satko se nalaze sa Čikom i još jednim starim poznanikom i prijateljem Indijanaca, novinarom Tarnerom koji serijalom članaka osuđuje tretman Čirokija. Upravo će Tarnerova sudbina biti razlog zbog kog će se Zagor uputiti u Džordžiju.

Paralelno sa dešavanjima u Vašingtonu, koja sa sobom nose dah političkog trilera, radnja prati mladog poručnika Normana, zaduženog za raseljavanje Čirokija. Tek pristigao sa fakulteta, otkriće grižu savesti i pogled mlade Skvo koju tera da sa starim i bolesnim ocem napusti dom i krene u nepoznato.

Glavni antagonisti ovog grafičkog romana su pripadnici Nacionalne garde Džordžije, organizacije koja je zaista postojala i koja je progonila Indijance, naročito za vreme zlatne groznice.

Scenario

Buratini je na ovoj priči iskoristio sve svoje scenarističke adute. U rukama je imao odličnu ideju i uspeo je da je realizuje tako da mnogi Dugo putovanje uvrštavaju u najbolje priče o Zagoru. Uspeo je da na verodostojan način prikaže motivacije likova, njihove dileme, strahove, nadanja, ljubavi i mržnje. Dočarao je tragediju progona, tragediju celog jednog naroda čije su kosti rasute duž celog puta kojim su pošli od svojih domova na dodeljenu bezvrednu zemlju.

Ipak, Buratinijev scenario pati od klasičnog bonelijevskog suzdržavanja i ublažavanja slike. Na svu sreću, nema previše Čikovih gegova, jer za njih stvarno i nema mesta kod ovako ozbiljne teme, ali fali nijansa oštrine u jeziku i situacijama.

Foto: Shutterstock

Takođe, scenarista ispoljava jednu od svojih glavnih mana. Prilikom vođenja Zagora ka vrhu zapleta, Buratini mu uopšte ne postavlja izazove. Uvek će se desiti upravo ono što scenariju odgovara i glavni junak gotovo nikad ne nailazi na poteškoće koje rešava uz pomoć svojih sposobnosti. Sve se jednostavno desi.

Crtež

Kjarola je sigurno jedan od najkritikovanijih Zagorovih crtača. Retki su čitaoci koji imaju reči hvale za njega i koji ga željno čekaju u nekoj novoj priči. Prilikom crtanja ove epizode držao se svog klasičnog stila. Prljav, sa veoma čudnom dinamikom i izrazima lica. Nedosledan prilikom detalja i čini se konstantno nestrpljivim.

Istorijske ličnosti

Iako se nikako ne može reći da je istorijska tačnost jedna od odlika Zagorovog sveta, progon Čirokija poznat kao Put suza zaista se dogodio. Tako, bilo je neizbežno uključiti pojedine likove koji su zaista postojali i bili svedoci zločina. Na prvom mestu treba spomenuti Sekvoju, tvorca alfabeta Čirokija. Zatim Džona Rosa, predsednika Čiroki nacije, školovanog čoveka koji je imao belog oca i naravno Endrua Džeksona, tada aktuelnog predsednika SAD.

Dugo putovanje je drugi broj Zagor Maksi edicije. Originalno u Italiji je objavljen 2001. godine, dok ga hrvatski Ludens izdaje 2005.

(Telegraf.rs)