Njihova pojava ledi krv u žilama: 10 najvećih negativaca u književnosti

Gospođa Denvers u filmu "Rebeka" (1940) / Printskrin: YouTube/Movieclips

Zlo je jedna od glavnih tema u književnosti, odmah iza ljubavi, smrti, lepote, prijateljstva i sudbine. Razlog za to je što nas zlo, baš kao i smrt, dočeka nespremne. Pre ili kasnije, svako od nas će se susresti sa nečim zlim, ali ključna stvar je to što ne možemo da predvidimo kada i kako, piše Publishers Weekly.

Preporučujemo

Mnogi od nas su se susreli sa zlikovcima u stvarnom životu, pa znamo da zlo ne dolazi samo u obliku đavola. Ono što je najgore od svega, jeste to što se zlo pojavljuje u ljudskom obliku, a maska koju nam prvo prikaže često je sasvim obična, a ponekad i simpatična. Zlo zna kako da vam uđe pod kožu, pa će učiniti sve da vas pridobije.

Ovih 10 zlikovaca iz knjiga će nas naučiti mnogo toga o namerama i metodologiji zla.

U svakoj od ovih različitih knjiga, zlo koristi iste trikove: zavođenje, manipulaciju, tračeve, laži, i koristi se našom dobrotom. Ono što je najstrašnije od svega, jeste to što ni samo zlo ne zna razloge zbog kojih čini loše stvari. Na kraju, možda je bezobzirnost ono što nas najviše plaši kod zla. A ako ne uspemo da razumemo zlo, to je zato što ni ono samo sebe ne razume...

1. Gospodin Hajd iz romana Roberta Luisa Stivnesona „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“

U ovoj knjizi, zlo je spojilo okrutnost i ljubaznost. Robert Luis Stivenson tačno je znao kako se zlo vezuje za svoje žrtve. Šta ljude tera da ostanu u vezama koje loše utiču na njih? Odgovor je – zlo koje menja svoje lice – manipulacija je prikrivena komplimentima, a svađe lažnim obećanjima, prenosi Laguna.

Najbolnija stvar kod zla jeste to što u nama budi dve vrste totalno suprotnih osećanja. Kako Džekil kaže: „Često sebi kažem da, ako bi se dobro i zlo moglo podeliti u dva različita identiteta, u životu ne bi bilo patnje.“ Zlo je jeziva stvar, jer ga u isto vreme i volimo i mrzimo i dajemo mu bezbroj šansi da se iskupi.

2. Patrik Bejtman iz romana Breta Istona Elisa „Američki psiho“

Zlo je pojava bez emocija, kojem je konstantno dosadno. Patrik Bejtman, koji sebe smatra modernim serijskim ubicom, nema nikakvu ličnost: „Pravi ja ne postoji, već samo entitet, puka iluzija.“ Bejtmanova glavna emocija je dosada, pošto je „ravnodušan prema umetnosti, originalosti, pa čak i zadovoljstvu.“ Brendirana garderoba mu je dosadila, isto kao i odsečeni delovi tela, ali ne može da prestane da ih sakuplja.

Zlo se ponaša kao glavni junak nekog filma. Bejtman je poznat po grandioznosti, a Elis nam svojim filmskim stilom pisanja u trećem licu, opisuje scenu sa helikopterima i pištoljima, u kojoj možemo da vidimo kako zlo ima nerealnu sliku o sebi. Pošto ne oseća empatiju, zlo sebe vidi kao zvezdu akcionog filma. Zlo ne može da saoseća sa drugima, zato što smatra da je sasvim normalno ono što radi. Zlo ne misli da su ljudi iskreni kada kažu da osećaju bol, već smatra da se svi pretvaraju, isto kao i samo zlo.

3. Gospođa Denvers iz romana Dafne di Morije „Rebeka“

Zlo voli da se igra sa stavovima i moralnim načelima ljudi. Ako ste dobili utisak da Manderlej liči na ukletu kuću, to je zato što kućna pomoćnica, gospođa Denvers, može da šeta kroz zidove. Kao sveprisutni duh, Denversova sve posmatra i osluškuje. Na sve moguće načine, malo po malo, želi da slomi glavnu junakinju, sve dok se gospođa De Vinter toliko ne pogubi i ne počne da prihvata najopasnije savete.

Zlo kolonizuje ljude. Dafne Di Morije opisuje lik gospođe Denvers kao žene bledog lica poput kostura, odevene u crno, čime autorka želi da objasni da sluškinja više ne liči na staru sebe. Kako se radnja odvija, Denversova nije samo lutka kroz koju progovara duh vlasnice Rebeke. Denversova priča kao zaslepljeni zaluđenik: „Naravno da je gospođa De Vinter ljubomorna na Rebeku. I ja sam bila, kao svako ko ju je poznavao.“

4. Gospođa Hevišam iz romana Čarlsa Dikensa „Velika očekivanja“

Zlo voli da glumi žrtvu. Kada Pipu slome srce, on uči iz toga, kako bi postao bolji čovek. Kada gospođu Hevišam ostave pred oltarom, ona to koristi kao izgovor da postane „bogata, namrgođena gospođa“, koja prestaje da održava kuću i ličnu higijenu. Gospođa Hevišam, jedna od književnih junakinja koja najviše mrzi muškarce, zaklela se da nikada više neće biti ni u kakvom odnosu sa njima, te usvaja Estelu kako bi od nje stvorila ženu koja će nemilosrdno slamati muška srca. Jadni Pip i Estela samo su kolateralna šteta, u ratu koji nema veze sa njima. Ali kako jednog takvog pustinjaka kao što je gospođa Hevišam možete da naterate da vidi vašu bolu, ako ta ista osoba ne skida svoju bednu venčanicu i više od deset godina nije videla svetlost dana?

Zašto nam je toliko teško da okrivimo zlo za sva njegova nedela? Zato što zlo zna kako savršeno da glumi žrtvu i kako da izazove naše sažaljenje.

5. Tom Ripli iz romana Patriše Hajsmit „Talentovani gospodin Ripli“

Zlo želi dobar status, makar po cenu krađe ili pretvaranja da ga ima. Na početku knjige, Ripli živi u Njujorku, ali mu je „dosadno, dosadno, dođavola, koliko mu je dosadno“, jer „nema motivaciju, zbog toga što nema novca“, i priča sa „glupim ljudima, kako ne bi bio usamljen i kako bi mu možda neko ponudio nešto što će mu olakšati situaciju“. Kada mu se ukaže prilika da ode u Italiju po Dikija Grinlifa, sina bogataša, Ripli shvata da je ono što mu je sve vreme nedostajalo bila njegova ličnost. Prvo je pomno izučavao Grinlifovo ponašanje, interesovanja, želje i prošlost, a zatim počeo da koristi njegovo ime, nosi njegovu odeću i troši njegov novac, ubijajući (ili pokušajući da ubije) svakoga ko bi počeo da naslućuje istinu.

Ripli je odličan primer toga kako zlo uzima od ljudi ono od čega će imati koristi. A Patriša Hajsmit nam pokazuje da će zlo radije ubiti osobu nego priznati svoje grehe i suočiti se sa istinom.

6. Jago iz Šekspirove drame „Otelo“

Zlo sve radi iz zabave.  Ljudi se vekovima pitaju zašto se Jago mešao u odnos Otela i Dezdemone. To nije radio zbog osvete (kao Hamlet) ili nekih visokih ambicija (kao Magbet). Ja se slažem sa Kolridžom koji je smatrao da Jago nije imao konkretan motiv, već mu je bilo zanimljivo da drugima nanosi zlo. Njemu se dopada sam proces uništavanja, i to više nego sam ishod. Možda vid sadističke zabave čini da mu ne bude dosadno, ili mu možda daje kratkotrajan osećaj nadmoći, kao posle konzumiranja nakrotika.

Rugajući se dobrim osobinama i ne videći smisao života, zlo ima dosta slobodnog vremena, koje popunjava čineći besmislene prevare. Bilo bi sjajno kad bi zlo u slobodno vreme igralo Monopol, ali zašto bi se zadovoljilo nečim tako sitnim kada može da glumi boga i igra se ljudskim životima?

7. Grof Drakula iz knjige Brema Stokera „Drakula“

Zlo ne podnosi samoću, već vreba usamljene duše. U knjizi Brema Stokera, samci su odlični mamci za vampire. Minu, na primer, napada Drakula zbog toga što nije htela da ide u lov na vampire, već je ostala sama kod kuće. U Drakulinom vokabularu, biti sam i biti u opasnosti znači jedno isto, stoga se svi čuvaju tako što su jako oprezni: „Ne smemo biti sami, jer kad smo sami, uznemireni smo i puni strahova.“

Lakše je naneti zlo onima koji su sami i nemaju podršku. Drakulin strah od samoće nam daje uvid u strah samog zla. U dubini duše, zlo je parazit, ume da pronađe naše najslabije tačke i uhvati se za njih kao pijavica.

8. Don Huan iz drame Tirsoa de Moline „Seviljski zavodnik i kameni gost“

Zlo je impulsivni laskavac. Voli da osvaja i čini grandiozne gestove. Tizbe mu kaže: „Oh, kako mi lepo laskate!“, a Don Huan, koji se davi, skuplja snage i nastavlja: „Dok sam živ, vaš sam rob.“ „Ne morate da me mučite, dovoljan je vaš pogled da me ubije.“ Mi ovo smatramo otrcanim forama, ali kod ove devojke iz skromne porodice, ove reči bude želju da se brine o nekome, a ta želja joj se čini kao ljubav. Tizbea prihvata Don Huana, koji će je lagati, varati i ukaljati čast. Na kraju shvata da je ona kriva za to, jer je htela da se brine o njemu.

Zašto verujemo zlu? Jer nam, na samom početku, zlo pokaže svoju pažljivu stranu. Shvati za čim žudimo, a zatim to koristi. Zavlači nas i vara, kao pravi manipulator.

9. Kruela de Vil iz knjige za decu „101 dalmatinac“ autorke Dodi Smit

Zlo je površno. Modni zločini Kruele de Vil su još izraženiji u romanu Dodi Smit, iz 1956. godine. Kruela sanja da upari kaput napravljen od pseće kože sa jednobojnim, crnim odelom. Kako kaže: „Savršeno bi se slagao sa mojim automobilom, i mojom crno-belom kosom“. Ovo je dobar primer koliko je zlo površno, jer pada na modne dodatke i predmete koji predstavljaju statusni simbol. Dobijamo utisak da Kruela kod ljudi i životinja vidi samo njihovu cenu. Čak govori da bi udavila svoju prelepu persijsku mačku „da nije toliko dragocena“.

Zlo posmatra živa bića kao predmete koji imaju svoju cenu, a pogotovo one koji padnu na njegovu manipulaciju.

10. Lucifer iz prvog dela Danteove „Božanstvene komedije“

Danteov Lucifer je čist primer svih do sad pomenutih osobina. Lucifer je usamljen i prazan: „Nekada savršeno biće (jedno od najsavršenijih božanskih stvorenja) sada je potpuno prazno i ne liči više na sebe“. Prekriven je ledom, ali je sam kriv za povrede koje je zadobio. Maše krilima, praveći tako hladan vetar koji ledi deveti krug pakla.

Zašto ne može da prestane da maše krilima? Možda zato što se neprestano priseća trenutka kada je pokušao da uzleti prema raju i zaposedne tron iznad zvezda i Boga. Kako god bilo, Đavo prolazi kroz istu agoniju kao i tri grešnika koja drži u ustima. On nije svemoćna zver iz pakla, već još jedna žrtva svog mučenja.

Čini se da ni zlo nije lišeno patnje…

(Telegraf.rs)