Ostajali su u kafani do zore: Ko su bili boemi i postoje li i danas?

Trenutak iz kafane „Bitolj“. Foto: privatna arhiva, Aleksandar i Jelena Milenković

Đura Jakšić, Radoje Domanović, Stevan Sremac, Milovan Glišić, Bora Stanković, Vasko Popa, Tin Ujević, Slobodan Aligrudić, Zoran Radmilović, Bata Stojković... samo su pojedine ličnosti koje su rado svraćale u kafane širom Srbije i Jugoslavije, nekadašnja popularna stecišta književnika i umetnika.

Preporučujemo

Savu, Mlavu i Moravu

Prelazeći ja,

Tebe sam se zaželeo

I lakoga sna.

Natoči mi čašu vina

Iz podruma svog;

Poljubi me, zagrli me,

Pomog’o ti Bog!

Tako je svoje besane noći Đura Jakšić pretakao u poeziju. I nije bio jedini... U kafanama, naročito skadarlijskim, družili su se, smejali, pili, pevali, dobijali inspiraciju i stvarali poznati pisci. Pojam "boem" je zbog njih danas zbog romansiran, mističan, a mnogi se pitaju da li takve ličnosti i dalje postoje...

Iza većini nejasnog pojma boemije oduvek su se skrivali (i još uvek to čine) mnogi beznačajni kafanski slučajevi, valjda stoga jer biti boem lepše zvuči nego biti pijanac. Boemija je, ipak, mnogo više od kafane i pića, ali dobro ide i uz jedno i drugo, piše Kultiviši se.

Svaki oblik pobune je izraz nekog nezadovoljstva i potrebe za promenom, ili barem trenutnom alternativom; svaki pobunjenik, bio on bučan ili neprimetan (jer ima i unutrašnjih pobuna koje su nekada veće i uzvišenije od onih nametljivih) jeste pobunjenik protiv konformizma i rušilac tabua, onaj koji odbija da prihvati da je ono zatečeno ujedno i najviše što se od čoveka i društva može očekivati.

Danas su Monmartr i Skadarlija postali sve ono što u boemskom duhu nisu smele. Ipak, uprkos raširenom verovanju, boemi se nisu ni izgubili ni promenili, možda ih ima manje, možda se teže prepoznaju i manje ističu ali, pošto je prava boemija duhovni princip pobune i slobode, i nje će biti sve dok bude bilo neslobodnog sveta, lažnog morala i kukavičluka običnog čoveka – kao potreba da se sve to prevaziđe.

Dakle, boemija je opiranje buržoaskim vrednostima, a te vrednosti poseduju jedan šablon po kom se formiraju, iako su vremenom postale nelako uočljive – zato što su se odomaćile i postale prihvaćene kao jedine moguće.

Buržuj, građanin, a u današnjim kategorijama i svaki proleter, običan radnik, nezaposlena i zaposlena obrazovana populacija, kao i prost seljak imaju nešto zajedničko – ostvaren ili neostvaren san o sigurnosti i izvesnosti. Nekada je on pripadao samo buržoaziji, a danas svima onima koji su se protiv nje borili i iz njenog raslojavanja nastali.

Skadarlija pred doček Srpske Nove godine / Foto: Tanjug/Filip Krajinčanić

San o izvesnosti podrazumeva žrtvovanje dosadnog danas sigurnom sutra, potrebu za domom, za vernim životnim partnerom, pouzdanim izvorom prihoda i stalnu opsednutost sticanjem, tako da se rad i njegov smisao sagledavaju samo kroz prizmu dobitka u materijalnom smislu.

Boem, sa druge strane, predstavlja alternativu ovakvom sistemu vrednosti, a njegov prvi zadatak jeste da te vrednosti uoči i doživi kao relativne, a ne propisane i date, ma koliko da su one gotovo svačiji san, uteha i strah.

Učmaloj pariskoj svakodnevici Romi iz Češke, (Bohemie – na latinskom) bili su trn u oku i inspiracija, kako za koga.

Ti nomadi slobodnog duha, Bohemljani ili Boemi kako su ih Francuzi nazivali jer su dolazili iz Češke, predstavljali su sve ono što je suprotnost buržoaskom načinu života, a oni kojima se taj način nije dopadao poistovetili su sebe sa njima – odbacili šablone i norme, prigrlili tabue i nekonvencionalnost i stvorili pokret koji je bio nužni ventil za svakoga ko se gušio u represivnosti buržoaskog uštogljenog morala.

Skadarlija / Foto: Tanjug/Filip Krajinčanić

Mesto okupljanja boema postali su pariski kafei, najpre oni u centru grada, u Latinskoj četvrti, a kasnije na Monmartru i Monparnasu. Iz više razloga kafei (ili kafane) bili su idealno mesto za boeme. Najpre, tu su se oko okruglih stolova mogli okupljati i razmenjivati ideje i posmatrati sa podsmehom buržuje tokom dana, a noću se prepušati telesnim zadovoljstvima, društvu žena i pića.

Život u komuni

Najčešći slučaj bio je da boemi prihvate komunalni životni stil, imajući zajedničke sobe za spavanje, radeći tokom dana u bibliotekama, kafanama, na ulici. Mahom bi sve što poseduju mogli da smeste u velike džepove svojih kaputa, težeći na taj način slobodi po Diogenovom receptu.

Uz to je išao i prezir prema moralnim načelima građanstva i jedan jedini strah – da se ne robuje nijednoj predrasudi. U svojoj težnji da šokiraju buržoaziju na neki su način zavisili od nje jer je sam sistem vrednosti koji su prezirali ujedno određivao i njihov, kao antiideal kome je moralo u svakom momentu da se kontrira. To je vodilo i boemskom odbacivanju braka, stalnih veza, i druženju sa kurtizanama i grizetama (koje su smatrane ženskom boemijom).

Noćna druženja su, naravno, uvek bila podsticana i velikim količinama alkohola i, neretko, droga.

Monmartr, restoran koji je svakodnevno posećivala pevačica Dalida / Foto: Dušan Veselinović/Telegraf.rs

Dok se sve što običan građanin radi moglo posmatrati iz perspektive koristi i dobiti, boemi su težili beskorisnosti. Rad od kojeg nisu bežali bio je rad na polju umetnosti, ali u očima buržoazije taj rad je bio beskoristan, a boemi su smatrani besposličarima. Uostalom, ni sami nisu preterano bežali od toga – ideal svrsishodnosti bio im je sve samo ne privlačan, živelo se za trenutak i trenutno zadovoljstvo sa bezbrižnim pogledom u neizvesno sutra. To je bio njihov vid podrivanja buržoaskog sistema vrednosti.

Boemi između zadovoljstva tela i duha

Svakodnevni život boema mogao bi se podeliti u dve vrste zadovoljstava: po danu oni su težili zadovoljstvima intelekta i srca, po noći, zadovoljstvu tela. Sanjajući o stvaranju remek dela, svako u svojoj grani umetnosti, boemi su po nekim izvorima bili čak i ranoranioci, stvaraoci koji jure za jutarnjom muzom i koji ostatak dana provode radeći na svojim delima.

Nije bila retka situacija da nekolicina njih, koji su delili sobu, rade u istoj prostoriji i da zatim taj rad nastavljaju gde stignu: na trgovima, u kafanama, nasred ulice.

Noću, pak, prepuštali bi se zadovoljstvima tela i ponosno izjavljivali da nikada ne zaspu nad knjigom i da nikada ne večeravaju na istom mestu. Tražilo se društvo žena, alkohola i ponekad hašiša, a lumpovalo se do kasnih noćnih sati. Verovali su u donžuanstvo, hvalili se svojim trijumfima i iskreno odbijali da sudeluju u svakoj aktivnosti koja im nije činila zadovoljstvo.

Tin Ujević, najveći hrvatski pesnik dvadesetog veka, dugo je godina tokom međuratnog perioda boemski živeo u Beogradu, ne izbijajući iz kafana, posebno iz „Moskve“ i Skadarlije. Foto: Wikipedia/Kaiser87

Boemski stil odevanja i njegov uticaj

Siromašni kakvi su bili, što iz nužde što iz osećaja slobode, bradati i dugokosi boemi Pariza stvorili su novi stil odevanja. Kombinovali bi odevne predmete i boje koje ne idu jedne sa drugima, nosili staru odeću (u principu sve što bi uspeli da pronađu), pohabane cipele i od svoje nemaštine stvorili svoj stil koji je istovremeno predstavljao i bunt, kao što će biti i način odevanja pankera stotinak godina kasnije.

Ovako odeveni, a često vodeći i golišave modele sa sobom, naručivali bi jednu šoljicu kafe u skupim restoranima i ispijali je čitavog dana provocirajući i vlasnike i goste.

Iako su boemski pokret stvorili pisci, slikari, glumci, novinari vremenom je on postao privlačan i široj populaciji predstavljajući način života koji odoleva propisanim normama.

Ubrzo su počeli da mu pristupaju i novi članovi, mahom studenti i usto neretko iz imućnih buržoaskih porodica. Oni bi, privučeni slobodom i autentičnošću boema, napuštali porodične poslove, programirane karijere i pristupali otpadničkim grupama buntovnika.

Pol Verlen i Artur Rembo sede prvi sleva / Foto: Wikimedia/Henri Fantin-Latour

Naizgled, boemi su se, kao i dendiji u Londonu,  predstavljali nezainteresovanim za politiku izjavljujući kako oni nisu ni protivnici zakona niti njegovi branitelji. Međutim, nisu mogli ostati po strani – težnja za slobodom u životu i izražavanju i prezir prema buržoaziji  vukli su za sobom i snove o političkim slobodama pa su neki od najglasnijih vođa revolucije iz 1848. poticali iz redova boema. Među njima su bila i imena Šarla Bodlera i Gistava Kurbea.

Osim pomenutih, boemima su pripadali i gotovo svi uspešni umetnici Pariza tog vremena, slikari impresionisti, kompozitori poput Kloda Debisija, pesnici simbolizma, među njima i Pol Verlen koga je nekim drugim putem poveo Artur Rembo, vunderkind koji je uspeo da sablazni i same, nesablažnjive boeme.

Pol Verlen / Foto: Wikimedia/Otto Wegener (1849-1922)

Sudbina boemskog pokreta

Sudbina boemskog pokreta bila je slična sudbini svakog drugog alternativnog kretanja. Kao po nekom dijalektičkom zakonu, takvi pokreti najpre nastaju kao izraz bunta i neprihvatanja dominantnog načina življenja i nisu prihvaćeni od strane glavnih tokova kulture.

Posmatraju se sa prezirom i gađenjem, ali i sa malom dozom straha jer ipak uzurpiraju vrednosti koje se nisu dovodile u pitanje, pa se ne mogu smatrati ni sasvim bezazlenim.

Kafana "Bitolj" / Foto: Privatna arhiva

Posle nekog vremena oni postaju šik, stvar pomodarstva i prilaze im ljudi koji sa njima nemaju suštinske, iskrene veze, nego samo idu za modom i zauzimaju svoju pozu. Na kraju bivaju prihvaćeni kao bitan deo kulturnog nasleđa, uklopljeni u društveni sistem i u tom prihvatanju oni nestaju u istoriji.

Iako se većina istoričara kulture slaže da je istinski boemski pokret nestao sa početkom Prvog svetskog rata, širom Evrope i Amerike i dalje je bilo ljudi koji su usamljeno, ali odlučno odbacivali propisane formule za život. Duboko zašavši u dvadeseti vek, pokreti poput bitnika, hipika i pankera u mnogo su čemu naličili nekadašnjim boemima i na kraju podelili njihovu sudbinu gubljenja u mejnstrim kuilturi.

(Telegraf.rs)