Car ga je pomilovao pred sam čin streljanja: Zanimljive činjenice o Dostojevskom i "Zločinu i kazni"

Fjodor Dostojevski / Foto: Wikimedia/Unknown author

U romanu Fjodora Dostojevskog iz 1866. godine, bivši student Raskoljnikov planira i izvršava divljačko ubistvo da bi testirao sopstvenu teoriju o tome da je on sam izuzetan čovek.

Preporučujemo

Njegova posledična propast u krivicom ispunjenu patnju i duhovni nemir, navela je mnoge da smatraju Zločin i kaznu jednim od psihološki najdubljih dela fikcije, piše Mental Floss.

Dostojevski je odustao od vojne karijere

Otac budućeg pisca, penzionisani hirurg ozbiljnog i strogog karaktera, ugovorio je sinu obuku za karijeru vojnog inženjera. Međutim, Dostojevskog je oduvek privlačila gotska i romantična književnost, i čeznuo je da se oproba kao pisac. Iako je diplomirao na Vojnoinženjerskoj akademiji u Sankt Peterburgu 1834. i dostigao čin potporučnika, Dostojevski je napustio službu da bi se potpuno posvetio svom zanatu.

Njegovo rano delo je hvaljeno zbog psiholoških shvatanja

Dostojevski je 1846. objavio svoju prvu novelu „Bedni ljudi“. Ispričana kroz pisma koja siromašni službenik razmenjuje sa svojom ljubavlju, isto tako siromašnom devojkom koja je pristala da se uda za bogatu ništariju, priča opisuje težak psihološki teret siromaštva. Dostojevski je primerak dao prijatelju, koji ga je pokazao pesniku Nikolaju Nekrasovu. Obojica su bila zadivljena dubinom i emotivnom snagom knjige, i odmah su na nju skrenuli pažnju Visarionu Belinskom, glavnom ruskom književnom kritičaru. Belinski je proglasio Dostojevskog za narednog velikog ruskog talenta, prenosi Laguna.

Dostojevski je bio u zatvoru

U vreme kada je pisao „Bedne ljude“, Dostojevski je počeo da prisustvuje diskusijama sa drugim mladim intelektualcima o socijalizmu, politici i kmetstvu, ruskom sistemu u kom su seoski radnici bili pod vlašću bogatih zemljoposednika. Dostojevski i drugi članovi grupe su bili uhapšeni 1849. pod sumnjom za revolucionarne aktivnosti. Mesecima je bio u užasnom zatvoru, a zatim je bio izveden na javni trg na streljanje. U poslednjem trenutku, stiglo je pomilovanje od cara; čitava šarada je bila deo kazne. Ovo iskustvo je ostavilo dubokog traga na njemu, reafirmišući njegova duboko religiozna verovanja, i nadahnjujući ga za moralna pitanja koja postavlja u „Zločinu i kazni“.

Radnja romana „Zločin i kazna“ je originalno predstavljena iz prvog lica

Dostojevski je nameravao da „Zločin i kazna“ bude ispovest u prvom licu. Na kraju se ipak prebacio na sveznajući glas u trećem licu koji čitaoca uranja pravo u izmučenu psihu glavnog lika.

Glavni lik, Raskoljnikov, nije bio jedini koji je imao novčane probleme

Njegov tvorac, Dostojevski, borio se sa stalnom zavisnošću od kocke, zbog koje je često morao brzo da piše, kako bi otplatio svoje kockarske dugove. Nedugo po objavljivanju „Zločina i kazne“, Dostojevski je objavio i poluautobiografski kratki roman „Kockar“.

Raskoljnikov koristi sekiru – tradicionalno oružje ruskog seljaka

Više od veka pre nego što je Patrik Bejtmen postao „Američki psiho“, Raskoljnikov je pomoću sekire ubio zalagaoničarku Aljonu Ivanovnu, škrtu, ali bespomoćnu staricu, i njenu nesrećnu mlađu sestru Lizavetu Ivanovnu. Prema knjizi „Ikona i sekira: Interpretativna istorija ruske kulture“ Džejmsa Bilingtona, sekira predstavlja osnovno oruđe ruske civilizacije – sredstvo pomoću kojeg čovek osvaja šumu i koje je simbol fizičkog rada. Stoga, Raskoljnikova kasnije zbog izbora oružja ismevaju kmetovi kriminalci sa kojima služi kaznu za ubistvo u Sibiru. Pošto je Raskoljnikov školovani mislilac, oni mu govore:

- Ti si gospodin! Nije trebalo da ideš da radiš sa sekirom, to uopšte nije gospodski.

Raskoljnikov je podeljen imenom „raskol“, što znači cepanje ili podela

Odnosi se na razdor koji se desio u Ruskoj pravoslavnoj crkvi u 17. veku. Dostojevski je bio revnostan hrišćanin koji se potrudio da ostavi tragove pravoslavnih simbola u svom delu; ime „Raskoljnikov“ je prikladan izbor za podeljenu ličnost koja se ispoljavala ili kao preosetljivi intelektualac ili kao manijak sa sekirom.

Raskoljnikov i Marmeladov, rad Mihaila Petroviča Kloda (1874) / Foto: Wikipedia/Michail Petrovich Klodt

Raskoljnikov je kontradikcija moralnih i nemoralnih pobuda

Sposoban i za darežljivost i heroizam, Raskoljnikov podleže sopstvenoj ideologiji. On postaje zatrovan utiskom da može da počini ubistvo bez moralne kazne jer će mu finansijska sredstva koja bi time dobio omogućiti da upotrebi svoje superiorne talente u korist čovečanstva – tako opravdavajući svoj nasilni zločin. Ipak, na suđenju isplivaju detalji o tome kako je pružio veliku pomoć kolegi studentu obolelom od tuberkuloze. Kada je student umro, Raskoljnikov je pomogao mladićevom siromašnom ocu, a kada je i ovaj umro, platio je njegovu sahranu.

Raskoljnikov dobija blagu kaznu

U ranom 19. veku, bilo je tipično telesno kažnjavanje (poput šibanja granama) za ozbiljne zločine, ali dok je Dostojevski napisao „Zločin i kaznu“, pokret ka reformi je uzimao maha. Progon u Sibir na određeni broj godina, ponekad uz osudu na težak rad, postao je uobičajena kazna za ubistvo s predumišljajem. Relativno blaga kazna od osam godina Raskoljnikovu je možda dodeljena zbog dobrih osobina koje su isplivale tokom suđenja. Raskoljnikovu pomažu i drugi faktori: dobrovoljno je priznao, „nije imao koristi od onoga što je ukrao“ i presuđeno je da je bio u „nenormalnom mentalnom stanju“ kada je počinio zločin.

Kritike su bile pomešane

„Zločin i kazna“ se prvo pojavio u vidu nastavaka u časopisu i odmah je privukao pažnju šire publike. Međutim, nisu svi bili oduševljeni; među onima kojima se nije svideo su bili politički radikalni studenti, koji su se osećali kao da im je roman pripisao ubilačke sklonosti. Jedan kritičar je postavio retoričko pitanje:

- Da li je ikada postojao slučaj da je student počinio ubistvo radi pljačke?

Napravljeno je više od 25 filmova „Zločina i kazne“...

Nemi film „Raskoljnikov“ iz 1923. nemačkog režisera Roberta Vinea (koji je režirao i ekspresionističko remek-delo „Kabinet doktora Kaligarija“) debitovao je kao jedna od prvih filmskih adaptacija romana. Usledilo je još mnogo drugih filmskih i televizijskih verzija, uključujući američku, japansku, finsku, indijsku, sovjetsku i britansku produkciju.

...ali nijedan nije uradio Alfred Hičkok

To nije bilo zbog toga što je Hičkok mislio da je roman ispod njegovog nivoa. Kao što je Džonatan Kou napisao za „Gardijan“, filmadžija Fransoa Trufo je jednom pitao Hičkoka zašto nikada nije napravio filmsku verziju „Zločina i kazne“. „U romanu Dostojevskog ima mnogo, mnogo reči i svaka od njih ima svoju funkciju“, odgovorio je Hičkok. „Da se to stvarno prenese kinematografski, zamenjujući jezik kamere i pisanu reč, film bi morao da traje 6 do 10 sati. Inače ne bi ništa valjalo.“

(Telegraf.rs)