"Posle detinjstva, to je kao sutradan posle praznika": Mudre reči "večitog dečaka" srpske literature

Printskrin: YouTube/rakovac1

- Posle detinjstva, to je kao sutradan posle praznika - rečenica je koju je napisao Miroslav Mika Antić, devetnaestogodišnjak, u Mokrinu, gde je i rođen. Preminuo je u Novom Sadu, na današnji dan 1986, u 54. godini.

Preporučujemo

Iako je tek bio izašao iz puberteta, njegova rečenica je puna sete, praznine, ukazujući na to kako je detinjstvo, zapravo, vrsta svečanosti, koje možemo da postanemo svesni samo kad prođe...

Verovatno je još u to vreme Antić počeo da smišlja svoju najpoznatiju zbirku pesama, "Plavi čuperak", koja će biti objavljena 14 godina kasnije. Antić je "Čuperkom" uneo novi život u dečju poeziju, baveći se centralnim temama, kao što su ljubav, pobuna i snovi.

Ovako je Mika o svojim počecima govorio Laslu Blaškoviću, priređivaču "Plavog čuperka":

- Kad sam bio dete, nisam ni mislio da ću jednoga dana postati pisac. Mnogo sam voleo harmoniku. Stalno sam mislio da će mi je kupiti.

Da se to ostvarilo, ja bih bio nekakav harmonikaš. Možda bih svirao na televiziji, a možda i na svadbama i u kafanama.

Međutim, ja sam stalno stajao ispred kafane, ispod prozora, i slušao kako svira harmonika.

Nikad mi nisu kupili harmoniku.

Jednom sam na poklon dobio usnu harmoniku, ali to nije - to!

Imao sam olovku i hartiju, pa sam pisao i crtao. I valjda sam tako, beležeći šta osećam, došao do toga da probam da to bude pesma ili priča - prisećao se Mika.

Ovom prilikom prenosimo i jednu od njegovih pesama iz zbirke "Plavi čuperak"...

Zagonetka - Mika Antić

Pogodi kako se raste.

Pogodi kako se lako

stigne do krova,

do laste,

oblaka punog kiše,

do neke zvezde daleke

i više

i još više

u čudne visine plave.

Pogodi da li kroz kragnu,

kroz nogavice,

rukave,

dok neka snaga u tebi

i neka lepota u tebi

pravo do sunca vodi?

Zažmuri pa pogodi.

A možda nije ni važno

da se unapred setiš.

Možda se najlepše raste

kad ništa ne primetiš.

Možda se najlepše biva

veći,

još veći,

najveći,

- ćuteći

sasvim ćuteći,

kroz neki tihi nemir

što se u tebi stvori,

pa gori,

beskrajno gori

i nikako da izgori.

I niko ne zna šta je.

A on traje i traje.

(Telegraf.rs)