Topalovići su grobari svih generacija: O čemu zapravo govori klasik "Maratonci trče počasni krug"?

Foto: Promo

Maratonci trče počasni krug je verovatno najpoznatije ostvarenje srpske kinematografije. Jedan od najuspešnijih domaćih dramaturga modernog doba, Dušan Kovačević, napisao je ovaj komad u svojoj dvadeset četvrtoj godini, dok je još uvek bio student.

Preporučujemo

Desetak godina kasnije, njegova drama je ekranizovana, pa je tako od jedne amaterske pozorišne predstave nastao film, koji mnoštvo generacija gotovo zna napamet, piše Kultiviši se.

Komad je u početku bio zamišljen kao ozbiljna kritika društva kroz tragediju, ali je na Kovačevićevo iznenađenje publika dramu prihvatila kao izuzetno duhovitu, verovatno ne shvatajući njeno pravo značenje.

Mnogobrojne društvene teme, komični citati i dijalozi ove drame svakodnevno su prepričavani u današnjem društvu. Možemo čak reći da su postali vrsta modernih poslovica.

Svi znamo fabulu, ali nismo svesni njene minornosti u odnosu na značajno dublji sloj skrivenog kazivanja.

Smatra se da je Kovačevića za pisanje "Maratonaca" podstaklo ukidanje stipendije za njegove studije, iz njemu nepoznatih razloga. Plašeći se za finansijsku izvesnost nastavka njegovog obrazovanja, obračunao se sa tadašnjom vlašću koju je u svom delu predstavio kao pogrebno preduzeće.

Nakon Pantelijine smrti, kroz čiji je lik predstavljen i sam Tito, preduzeće (država) se raspada tako što naslednici pokušavaju da rasparčaju imovinu. Pantelija im, u stvari, nije ostavio ništa. Na taj način, Kovačević dvadeset godina ranije predviđa neodrživost jugoslovenske državne zajednice.

Na vlasti su grobari, koji sahranjuju talente, veštinu, mladost i, uopšte, sve što vredi u zemlji. Svojom pokvarenošću, nesposobnošću, halapljivošću, teraju sebi suprotne iz zemlje ili u zemlju kako bi dobili veću moć.

Topalovići su grobari svih generacija

Interesantan je način na koji je Kovačević predstavio smrt. U delu umire/strada gotovo svaki lik koji se pojavljuje, osim porodice Topalović. Oni žive dugo, čak i preko sto pedeset godina, i niko ih ne može zaustaviti.

Na kraju filma ostaju živi sa iskazanom namerom da počine još neko nedelo. Jasno je šta je Kovačević hteo da prikaže sa ovim – takvi ljudi ne umiru, nepobedivi su.

Celokupna poruka drame promakla je oštroj cenzuri jugoslovenske kinematografije. Oni doduše jesu dugo odlagali projekciju, verovatno sumnjajući da čitavo delo mora biti alegorija. Ali su na kraju izbacili samo pojedine manje bitne scene (erotske), koje nisu dublje menjale smisao.

Dušan Kovačević je svoju poruku odlično sakrio, tako što ju je vremenski smestio u doba Kraljevine Jugoslavije (scenom iz Marsejskog atentata na početku), što je dobro zamazalo oči cenzorima.

Genijalnost Dušana Kovačevića se ogleda u tome što je uspeo da nasmeje čitavu naciju, dok je u isto vreme oštro kritikovao vlast. Njegova četrdeset godina stara tragikomedija je i danas jednako smešna i žalosna istovremeno, jer su njene teme neprolazne kao i stanje u balkanskim državama.

(Telegraf.rs)