Ćerka dr Laze govorila sa suzama u očima na promociji knjige: Dve srpske države su tugovale za njim

"Dnevnik ratnog hirurga", doktora Miodraga Lazića, heroja devedesetih godina na bojištu Republike Srpske i direktora niškog Urgentnog centra koji je izgubio bitku sa korona virusom, sada je među najpopularnijim knjigama u Srbiji. Na promociji drugog izdanja knjige u Nišu govorila je njegova ćerka.

Nina Vujošević sa ponosom i suzama u očima govorila je o tome kako joj je drago što je njen otac stekao takvu slavu u narodu. Odmalena je znala koliko je njen otac bio popularan u Republici Srpskoj, gde se kao lekar dobrovoljac borio ne puškom, već baterijskom lampom, skalpelom i ostalim hirurškim priborom...

- Drago mi je i znači mi da se čuje o toj knjizi, da se čuje o stradanju srpskog naroda, da se čuje o njegovoj žrtvi iz prve ruke. Nisam iskreno očekivala da će ljudi da se odazovu u ovolikom broju, tako da sam trenutno vrlo emotivna - kazala je Nina.

Osetila je, dodaje, da je sav srpski narod u svetu žalio zajedno sa porodicom, prijateljima, kolegama.

- Od najranijeg detinjstva, od 2000. godine, išli smo redovno, svake godine u Republiku Srpsku i tamo stvarno jeste kao što su ga opisivali po novinama - legenda, ikona. Čitala sam u novinama da je najoplakivaniji i najpoštovaniji čovek uz patrijarha Pavla u novijoj srpskoj istoriji, verovatno je doprinela tome i ova cela situacija, vanredno stanje, borba protiv korona virusa, ali nisam očekivala baš toliku tugu. Dve države celog srpskog naroda i srpski narod celog sveta je žalio za njim, nisam to očekivala, ali mi je drago, naravno. Ceo svet, Srbi širom sveta jesu tugovali sa nama, sa prijateljima, sa kolegama i drago mi je što je dobio slavu koju zaslužuje - rekla je Lazićeva ćerka Nina Vujošević.

Doktor Miodrag Lazić bio je pravi tihi heroj. Srbi sa leve obale Drine znali su to da cene, jer su na svojoj koži osetili strahote rata.

On je u svom ratnom dnevniku, po kom je snimljen i dokumentarni film RTRS-a, opisao borbe za proboj posavskog koridora, nazvanog "put života", u junu 1992. godine, čime je omogućeno snabdevanje Banjaluke i zapadnog dela Republike Srpske hranom i lekovima.

Opisao je i borbu za spasavanje života ranjenih civila i vojnika na sarajevskom ratištu, gde je kao ratni hirurg proveo četiri godine.

Često je radio u mraku, sa petrolejskom lampom. Prihvatao je mlade ranjenike, nedužne civile, decu, pa i neprijateljske vojnike kojima je jednako predano pružao pomoć.

U Nišu je bio direktor Urgentnog centra, savremene bolnice za hitno zbrinjavanje pacijenata za kakvu se godinama i zalagao. Kada je počela epidemikja korona virusa nije se predao, do kraja je ostao veran svom pozivu, spasavanju ljudskih života, sve dok i sam nije oboleo.

Po sopstvenoj želji sahranjen je uz pesmu "Marš na Drinu", a tek nakon njegove smrti čitava Srbija saznala je za njegovo herojsko delo. Njegovo ime sve češće se spominje, a lik sve više viđa na muralima.

Svojim ratnim podvigom očito se nije hvalio, bile su mu dovoljne ikone koje stoje u njegovom domu, darovi svih onih čije živote je spasao na frontu.

Na promociji je bio i ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin.

(M. Beljan/ D.K.)