Neobjavljena pesma Desanke Maksimović šalje jaku poruku i dan danas. Naročito danas

Desanka Maksimović / Foto: Wikimedia/B.Milakara

Desanka Maksimović, (1898-1993), bila je pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Bila je i pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno i prevodilac.

Preporučujemo

Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: "Predosećanje", "Strepnja", "Prolećna pesma", "Opomena", "Na buri", "Tražim pomilovanje" i "Pokošena livada", navodi portal Rasen.rs.

Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama "Krvava bajka".

Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.

Njeni stihovi obeležili odrastanje generacija

Desanka Maksimović važi za najvoljeniju Srpkinju, sa razlogom. Dobrotu i mudrost isijavale su njene oči, a prelepi stihovi obeležili su odrastanje mnogih.

Nije se mnogo vezivala za materijalne stvari. Volela je sitne stvari, volela je da ide peške, u taksi je nije bilo moguće uterati. Uvek je pisala na kolenima, tako što stavi jastuče na krilo, pa na njega pisaću mašinu. Nikad za radnim stolom. Ta pisaća mašina jedna je od glavnih uspomena porodice. Čuva se u kutiji, sklonjena od pogleda i prašine. Retko se pokazuje gostima.

Nije imala dece, ali je njena porodica bila velika, imala je mnogo sestara i braće i uvek je sve poštovala. Ko nije čitao Desinu poeziju, nije svestan da je bila izuzetno prirodan čovek i nije mnogo pridavala važnost formalnostima. Prema sebi je bila više nego stroga, a prema drugima blaga.

Foto: Wikimedia/B.Milakara

Desanka je radila od šest sati ujutru. Nije znala za umor. Bila je veoma skromna, nije volela velike proslave, iako je povoda bilo mnogo – od jubileja koje je doživela, do brojnih nagrada koje je primila.

Nisam naivna, znam da zlo postoji

- Nisam uzalud napisala knjigu "Tražim pomilovanje", koja je, naravno, prvo optužba – ne mogu tražiti pomilovanje od nekoga čije mane ne znam. Eto, ne omrznem ljude. Nisam naivna, znam da zlo postoji, to sam znala i s osamnaest godina, ali nije kriv onaj pojedinac. Ili ga je majka rodila takvim, pa nije kriv, ili ga je društvo stvorilo, pa je celokupno društvo za to krivo. A ima jedno strašno pravilo – "da volimo više one kojima dobro činimo, nego one koji nam dobro čine!

Jedna od njenih rodoljubivih pesama nikada nije objavljena. Zbog pesme "U ropstvu", kao i zbog još nekih, bila je i zatvarana.

U ropstvu

Nekad smo svi znali jasno,

od najnepismenijeg seljaka

pa do gospode i dece njine,

šta je rodoljubivo i časno,

i šta treba da čine

potomci negdanjih junaka.

Ne mogu da poznam narod

čije su pevali vrline

pesnici od Branka do sada.

Srpsko stado malo

sve do poslednjeg runa

razbilo se i ošugalo.

Postali smo zemlja

robova i potkazivača

i stokatnih zelenaša.

Pune su nam ulice sada

poštovanih zlikovaca,

a zatvori nevinih robijaša.

Na leđima kao da grbu

nosim od bola i stida,

i ulicama kad idem,

kao da mi blato baca

pogled oholih stranaca

u lice, i svakog dana

veo mi se po veo skida

sa rugoba naših rana.

"Draga Desanka, moraš, konačno, shvatiti, da nisi stonoga"

Dok je trajao književni karavan po Hercegovini, Gustav Krklec sazna da je Desanka Maksimović opet slomila nogu i da se nalazi u Igalu na lečenju. Predloži književnoj bratiji da Desanki pošalju telegram: "Draga Desanka, moraš, konačno, shvatiti, da nisi stonoga."

Od mnogobrojnih anegdota, Rada Milakara-Petrović ispričala je jednu s kajmakom:

– Par sati sedi Desa ovde sa jednim pesnikom koji joj čita svoje pesme. Čita i čita… A ona posle kaže:

- Teško je reći nadarenom čoveku da mora da se obrazuje, da bi sve to što piše bilo i lepo, ali ovo kilo kajmaka sam zaslužila pošteno! - misleći na dar koji je dobila od pesnika.

(Telegraf.rs)