Ubistvo, pedofilija i verovanje u vile: 7 šokantnih činjenica o slavnim piscima

Foto: Pixabay, Wikipedia/Wikimedia Commons/John & Charles Watkins/Hulton Archive/Scewing, Foto: Lewis Carroll /National Portrait Gallery London

Slavni pisci su večiti izvor fascinacije i intriga. Oni otvaraju umove svojoj publici, kreirajući likove i svetove koje primamo u svoja srca, zbog čega se osećamo kao da ih poznajemo. Pa ipak, književnici za svoju publiku ostaju daleke i nepristupačne figure.

Preporučujemo

Kada pokušamo da istražimo kakvi su ovi pisci zaista, šokantne istine mogu izaći na videlo, piše List Verse.

Vilijam S. Barouz je ubio svoju suprugu

Vilijam S. Barouz / Foto: Wikipedia/Chuck Patch/burroughs1983

U odnosu na svoje vreme, Vilijam Barouz nije mogao biti kontroverzniji. Bio je pisac bitničke generacije koji je inspiraciju vukao iz postmodernističkih tema i načina razmišljanja. „Goli ručak“, roman po kojem je poznat, bio je stavljan i uklanjan sa liste zabranjenih knjiga otkako je objavljen 1959. godine.

Barouz, ozbiljan korisnik narkotika, zastupao je veoma konzervativne stavove kada su u pitanju reprodukcija i prava žena. On je bio javno deklarisan homoseksualac, bez obzira na to što je imao suprugu i sina. Njegovo mentalno zdravlje se, takođe, često dovodilo u pitanje. Kasnije je otkriveno da je, kao dete, bio žrtva seksualnog zlostavljanja i da je jednom prilikom odsekao kraj svog prsta, što je bila reakcija na jedno od prvih iskustava sa njegovim stalnim momkom, prenosi Laguna.

Najkontroverznija činjenica je ta da je on ubio svoju suprugu 1951. godine. Ne postoje podaci koji bi ukazali na to da je Barouz, ikada pre tragedije, bio nasilan prema svojoj supruzi, Džoan Volmer. Međutim, 6. septembra 1951. godine, Barouz, Džoan i još nekolicina njihovih prijatelja, odlučili su da igraju igru Vilijam Tel u alkoholisanom stanju.

U skladu sa Barouzovim instrukcijama, Džoan je stajala 3 metra od njega sa čašom na glavi. Želeći da pogodi čašu, Barouz je upucao svoju suprugu u glavu. Preminula je u 28. godini.

Iako je Barouz tvrdio da je bio uznemiren (pri čemu su i on i njegovi prijatelji tvrdili da je pištolj slučajno opalio), kasnije je objasnio da je ovaj događaj pospešio njegov uspeh kao pisca. On je ubistvo pripisao spoljašnjoj sili koja ga je zaposela i želela da upravlja njime.

Pojedini su ovo tumačili kao priznanje krivice. Barouz je u Meksiku osuđen za ubistvo sa predumišljajem u odsustvu, s obzirom na to da je pobegao nakon što je platio kauciju. Dobio je uslovnu kaznu od dve godine.

Edgar Alan Po je oženio svoju trinaestogodišnju rođaku

Edgar Alan Po / Foto: Pixabay

Edgar Alan Po danas važi za jednog od najboljih gotskih pisaca svih vremena. Međutim, za života, on je bio veoma nesrećan. Njegov biološki otac je napustio njega i njegovu majku kada je Po imao samo jednu godinu. Majka mu je preminula kada je imao dve, a hraniteljska porodica ga se kasnije odrekla.

Njegova dela su stalno bila na meti kritike, bio je alkoholičar i nije mu polazilo za rukom da nađe izdavača jer je stvorio neprijatelje u izdavačkoj industriji. Međutim, Po je uspeo da pronađe svoju romantičnu sreću kada je podneo zahtev da oženi ljubav svog života, Virdžiniju Elzu Klem, 22. septembra 1835. godine. U to vreme on je imao 26, a ona 13 godina.

Po i Klemova su živeli u srećnom braku 11 godina, sve dok Klemova nije naprasno preminula kada joj je bilo 24 godine, 30. januara 1847. godine. Klemova je bolovala od tuberkuloze pet godina zbog čega su joj krvarila pluća i iskašljavala je krv.

Kritičari Poovog dela sada pojavu mnogih mrtvih i živih žena u njegovim delima, poput „Anabel Li“ tumače kao neprekidnu tugu za njegovom preminulom suprugom. Prisustvo krvi i tela koja krvare su, nakon bolesti njegove supruge, ključni motivi u Poovim delima, naročito u pripoveci „Maska crvene smrti“ (1842).

Klemova je prvobitno sahranjena na lokalnom groblju u blizini kolibe koju je delila sa Poom. Njeno telo je kasnije ekshumirano i sahranjeno zajedno sa Poom na groblju Vesminsterske crkve u Baltimoru. Njihov spomenik, kao i spomenik majke Klemove, tamo stoji i danas.

Čarls Dikens se bavio hipnozom

Čarls Dikens oko 1860. godine. Foto: Wikimedia Commons/John & Charles Watkins/Hulton Archive/Scewing

Čarls Dikens je bio jedan od najuspešnijih i najpoznatijih viktorijanskih pisaca. Svi njegovi romani i priče se i dalje preštampavaju. Veliki deo njegovih dela bavi se ispitivanjem viktorijanskog klasnog sistema, nevoljama siromašnih i rastućom industrijalizacijom gradova za vreme njegovog života.

Ipak, Dikens se veoma zanimao i za natprirodno. Primeri za to se mogu videti i u njegovim delima, poput duhova u „Božićnoj pesmi“ (1843) i mnogih natprirodnih bića u njegovim kratkim pričama.

Dikens je bio član „Kluba duhova“, društva koje je osnovano na Kembridž univerzitetu, pre nego što je preseljeno u London kako bi istražilo slučajeve opsedanja i natprirodnih događaja. Dikens je bio izuzetno zainteresovan i smatrali su ga veoma stručnim u oblasti hipnoze.

Bio je veoma čest posetilac predstava koje je izvodio Džon Eliotson, slavni hipnotizer i osramoćeni lekar viktorijanskog Londona. Eliotson je tvrdio da bolesti poput karcinoma mogu da se izleče uz pomoć hipnoze (koja je u to vreme često nazivana hipnotičkim stanjem). Inspirisan time što je video, Dikens je počeo da proučava i vrši hipnozu na prijateljima i članovima porodice.

Prema pojedinim podacima, on je uspeo da izleči uznemirenost i tikove lica Agate de la Ru 1844. godine. Zatim se tvrdi i da je Dikens izlečio simptome potresa mozga ilustratora „Božićne pesme“ Džona Liča 1849. godine. Dikens je takođe, često hipnotisao svoju hipohondričnu suprugu Ketrin zbog mnogobrojnih zdravstvenih problema koje je verovala da ima.

Dikens i Eliotson i nisu mnogo pogrešili koristeći hipnozu u svrhe lečenja. Studije su pokazale da hipnoza može pomoći pojedinim hirurškim pacijentima, ali anestezija je ipak i dalje mnogo popularnija kako kod doktora, tako i kod pacijenata.

Ernest Hemingvej je bio vešt matador

Ernest Hemingvej / Foto: Lloyd Arnold/Wikipedia

Ernest Hemingvej je postao cenjen kao jedan od najvećih američkih pisaca, pišući o onome što ga je najviše interesovalo: ratu, pecanju, boksovanju, piću i borbi sa bikovima. Sve ove kategorije oslikavaju neke aspekte Hemingvejevog života.

On je poznat po tome što je mnogo pio. Takođe je služio kao vozač hitne pomoći u Prvom svetskom ratu, amaterski se bavio boksom kako bi osvojio novčane nagrade, i prilikom jedrenja na njegovom brodu „Pilar“ upecao je sabljarku tešku 530 kg 1935. godine.

Mnogi veruju da njegove reference koje se odnose na borbe sa bikovima potiču od pasivnog interesovanja, za razliku od ostalih tema koje potiču iz njegovog privatnog života. To je bilo istinito do 1920. godine, kada su Hemingvej i njegova supruga Hedli otišli na odmor u Pamplonu, u Španiju. Tu su gledali borbe sa bikovima u nadi da će to uticati na muževnost njihovog nerođenog sina.

Hemingvej je bio očaran i proveo je mnogo vremena družeći se sa matadorima u Pamploni i s vremenom je i on sam počeo da učestvuje u amaterskim borbama sa bikovima. Borbe sa bikovima se spominju i u njegovim delima poput „Sunce se ponovo rađa“ (1926).

Hemingvej je takođe koristio svoja iskustva za sastavljanje teksta „Smrt popodne“ koji se danas smatra biblijom u oblasti takmičarskih borbi sa bikovima. Među ostalim artefaktima nađenim u Hemingvejevom domu, nakon što je izvršio samoubistvo, bile su i dve karte za još jednu borbu sa bikovima u Pamploni.

Luis Kerol je možda pokušao da oženi pravu Alisu

Luis Kerol / Foto: Lewis Carroll /National Portrait Gallery London

Luis Kerol, čije pravo ime je bilo Čarls Latvidž Dodžson, bio je plodan pesnik i pripovedač. Najpoznatiji je po delima „Alisa u Zemlji čuda“ (1865), „Alisa sa one strane ogledala“ (1871), koja detaljno opisuju  putovanje devojčice Alise kroz magičnu zemlju u kojoj, iznad svega, vlada glupost.

Njegova dela, dugo smatrana klasičnim viktorijanskim delima i dečjim knjigama, nije lako odvojiti od njegove intime, i pojedini smatraju da oslikavaju potencijalno neprimerena osećanja prema deci. Iako nikakvo zlostavljanje nikada nije prijavljeno, Kerolu su mnogi prijatelji postavljali pitanja u vezi sa privatnom kolekcijom fotografija na kojima su obnažene mlade devojke.

Takođe je bio poznat po tome što mu je bilo veoma neprijatno u društvu odraslih i po tome što je više voleo da bude u društvu dece, posebno devojčica. Ostao je neženja celog života. Ove činjenice su na njega bacile sumnju kako kritičara, tako i publike.

Kerol je ostvario čvrsto i veoma produktivno prijateljstvo sa porodicom Lidel 1855. godine, kada je prota Henri Lidel preuzeo službu u Hristovoj crkvi u Oksfordu. Njegova najmlađa ćerka Alisa je tada postala inspiracija za knjige o Alisi, kao i Kerolova muza i, možda čak, ljubav njegovog života.

Pojedini veruju da je Kerol zaprosio Alisu 1863. godine, kada je ona imala 11 godina. Prosidbu su odbacili njeni roditelji i postoje podaci da je Kerolovo prijateljstvo sa Lidlovima te iste godine naprasno pekinuto. Stranice Kerolovog dnevnika iz ovog perioda su istrgnute.

Iako mu više nije bilo dozvoljeno da bude sam ni sa jednim detetom iz porodice Lidel, Kerolu je dozvoljeno da Alisi da nacrt onoga što će kasnije postati „Alisa u zemlji čuda“. Kerol joj je to poklonio na Božić 1864. godine.

Artur Konan Dojl je verovao u vile

Ser Artur Konan Dojl na fotografiji iz 1914. godine / Foto: Wikimedia Commons/Public domain/rrauction.com/Scewing

Artur Konan Dojl ostaje stub književne istorije zahvaljujući tome što je stvorio najslavnijeg detektiva na svetu: Šerloka Holmsa. Dojl je, takođe, bio i veoma plodan pisac istorijske fikcije, optometrist sa aktivnom praksom i veliki vernik viktorijanskog spiritualizma, što znači da je verovao u natprirodno.

To je bilo retko, ali ne i nečuveno interesovanje za viktorijanski period. Novi izumi poput rentgenskog zraka, kamera i fotografija izmenili su način na koji ljudi vide svet i promovisali diskusiju o tome kakvi fenomeni postoje a da ih ljudi ranije nisu razumeli. Ipak, za Dojla, spiritualizam je bio više od prolaznog interesovanja. To je uskoro preraslo u opsesiju, a zatim i u povod za poniženje.

Dojlova inicijacija u spiritualizam počela je nakon što su njegov sin Kingsli i brat Ines preminuli od gripa, nakon povratka iz Prvog svetskog rata. Pokušavajući da ih kontaktira, Dojl je počeo da odlazi na seanse. Upoznao je Harija Hudinija, koji je dodatno uvećao Dojlovo interesovanje za natprirodno, jer je ovaj verovao da je Hudini zaista vidovit.

Godine 1917, Elsi Vrajt i Fransis Grifits, koje su tada imale 16 i 9 godina, napravile su seriju fotografija na kojima devjčice plešu sa grupom vila u šumi blizu njihovog doma u Kotingliju, u Engleskoj. Fotografije su privukle Dojlovu pažnju 1920. godine. U to vreme, on je pisao o postojanju vila u svom delu The coming of the fairies, koje je kasnije objavljeno 1922. godine.

Dojl je, kao i mnogi drugi koji su kasnije videli te fotografije, smatrao da one neosporno potvrđuju da vile zaista postoje. To njegovo uverenje je izazvalo podsmeh zbog tvrdnji da se ove fotografije mogu svrstati u pravo istraživanje o duhovnom svetu. Mnogi ljudi su zaključili da je Dojlovo verovanje u vile znak da polako gubi razum, pogotovo nakon što je Elsi, 1983, godine priznala da su slike bile prevara.

Stiven King se boji broja 13

Foto: Tanjug/AP

Stiven King je najpopularniji savremeni pisac horora u Sjedinjenim Američkim Državama. Objavio je preko 260 naslova, prodao preko 350 miliona primeraka širom sveta i nastavlja da stvara bestselere i to u kontinuitetu od jednog dela godišnje.

Kao tvorac „Isijanja“ (1977), „Kudžoa“ (1981), „Groblja kućnih ljubimaca“ (1983), „IT-a“ (1986), „Mizeri“ (1987), King je stvorio reputaciju kuma modernog horora, kako psihološkog, tako i natprirodnog. Mnogi veruju da njegova sklonost ka strašnom podrazumeva da se on oseća prijatno kada je reč o tamnoj strani književnosti i života i da se, on sam, ničega ne boji.

Međutim, kako je King objasnio 1984, godine, on se smrtno plaši broja 13.

Strah od broja trinaest (triskaidekafobija) može da rezultira fizičkim simptomima, poput napada panike, i pogađa 10% stanovnika SAD. Kod Kinga, ona se manifestuje na nepraktične načine. Na primer, ako stepenište sadrži 13 stepenika, on 12. i 13. stepenik pređe jednim korakom, što znači da je napravio samo 12 koraka. Takođe nikada ne završava čitanje na stranama broj 94, 193, 382 itd. jer je zbir cifara u ovim brojevima 13.

Kinga posebno plaše, kako ih on zove, „trostruko baksuzne godine“, u kojima se petak 13. ponavlja čak 3 puta. Još je gore ako se ovi datumi jave u razmaku od 13 dana. Jedne od takvih godina, 1984, King je izjavio da posebno strahuje jer je u to vreme bio oženjen već 13 godina, imao trinaestogodišnju ćerku i objavio 13 knjiga do tada.

Na Kingovu sreću, većina hotela nema 13. sprat, većina aviona nema sedišta sa brojem 13, a Francuska promoviše unajmljivanje profesionalnog 14. gosta kako za večerom ne bi bilo 13 zvanica.

(Telegraf.rs)