„U ratu ideja može se pobediti bez knjiga, koliko i u pomorskom ratu bez brodova“

Mekopovezna izdanja „Pelikan buksa“, naročite etikete pod kojom je kuća „Pingvin buks“ izdavala stručne knjige, u periodu 1937—1984. pa ponovo od 2014. Na ovoj fotografiji, jedino tvrdopovezno izdanje je „Gotik“ od Džordža Hendersona. Foto: Wikimedia Commons/Hoary

Nekada je bilo nezamislivo da ozbiljna književnost bilo kog roda i žanra svoje prvo izdanje, ili čak bilo kakvo izdanje, doživi u mekom povezu. Ako bi izdavačka kuća i pribegla takvom rešenju, činila je to zato što mora, možda zbog svoje mladosti ili finansijske situacije kojoj se nalazi, ili zato što stanovništvo njene zemlje ima slabu kupovnu moć, ali po pravilu su se takve stvari izbegavale i bile rezervisane za takozvanu petparačku literaturu i njoj srodne forme.

Preporučujemo

Stvari su počele da se menjaju tridesetih godina prošlog veka, tokom svetske ekonomske krize izazvane slomom njujorške berze 1929. godine. Promena je počela u zemlji koja je, posle Amerike, njome možda bila i najpogođenija, a kojoj je svakako donela najstrašniju posledicu u vidu dolaska na vlast Hitlerovog NSDAP-a. Dakle sve je počelo u Nemačkoj, tokom sutona Vajmarske republike.

Možda na tragu slavnoga mletačkog knjižara Alda Pija Manucija, koji je koncem 15. i početkom 16. veka u Veneciji štampao ono što je zvao „prenosivim“ izdanjima grčkih i latinskih klasika, a sasvim sigurno na tragu lajpciške porodične firme „Tauhnic“ koja je 1841. počela da štampa jeftina mekopovezna izdanja u ediciji „Zbirka britanskih i američkih autora“ te da ih prodaje putnicima novootvorene železničke pruge između Lajpciga i Drezdena — hamburško je preduzeće „Albatros“ počelo da 1932. štampa prve moderne knjige u mekom povezu.

Bile su veličine 181 sa 111 milimetara, otprilike u proporcijama „zlatnog preseka“, ispisane oku prijatnim novim „sans-serif“-fontovima, jednostavnih naslovnica bez ilustracija, samo sa logoom i tipografijom, i u različitim bojama za svaki žanr: recimo, narandžasti je bio za fikciju a zeleni za putopise, i tako dalje. „Albatros“ je bio toliko uspešan da je kasnije kupio „Tauhnic“, a sva ova rešenja je preuzeo i unapredio sada već legendarni „Pingvin buks“, koji je 1935. u Londonu osnovao ser Alen Lejn.

„Pingvin buks“ je doneo istinsku revoluciju.

Zapravo je revolucionisao način na koji funkcioniše svetsko izdavaštvo, što je izveo dokazavši da ozbiljna književnost zanima ogroman broj čitalaca, koji su samo zbog visokih cena tvrdih izdanja, na kojima se insistiralo, ostajali isključeni iz literarnih tokova i krugova. Ogroman uspeh ove izdavačke kuće brzo je prepoznat, pa je istim stopama 1939. pošao i američki izdavač „Sajmon & Šuster“, kao i mnogi drugi.

Ali još uvek meki povez nije na pravi način zatresao industriju, takve su se knjige i dalje češće tražile na kioscima nego u knjižarama, u kojima nisu mogle da računaju na naročito vidljivo isticanje. Može se reći da je u glavama „prava“ knjiga i dalje bila tvrdopovezna i nikako drugačija. No sve se promenilo tokom Drugog svetskog rata, kada je na scenu stupio američki Savet za knjige u ratno doba, kao udruženi poduhvat američke vojske i izdavačke industrije.

U sklopu svojih „Edicija oružanih snaga“ (eng. Armed Services Editions, skr. ASE), ovaj Savet je počeo da proizvodi i distribuira džepna mekopovezna izdanja koja su se mogla držati u uniformama, a koliki je to uticaj imalo postalo je očigledno nakon svršetka sukoba, tokom kojeg je u sklopu ovog programa podeljeno...

... 105 miliona primeraka 934 različita naslova.

Ogroman broj čak i za mirnodopsko doba a kamoli za ratno, zbog čega se knjižare više nisu sramile da ih stavljaju na istaknuta mesta u izlozima. Pritom je posleratno ekonomsko stanje iziskivalo ta jeftina džepna mekopovezna izdanja, pa su ona već 1949. po prodaji pretekla tvrdopovezna, a napokon se pojavio i fenomen štampanja takvih prvih izdanja: sve do tada je meki povez bio rezervisan za jeftine reprintove postojećih knjiga, koje su svoje premijere po pravilu imale u tvrdom povezu.

Vojnici američkog 16. pešadijskog puka pri 1. pešadijskoj diviziji iskrcavaju se na plaži „Omaha“ u Normandiji 6. juna 1944. godine. Foto: Wikimedia Commons/National Archives and Records Administration/Christoph Braun

Program „Edicije oružanih snaga“ pokrenut je 1943. godine, a prethodne je obrazovan pomenuti Savet za knjige u ratno doba. Nedugo po njegovom osnivanju, izdavač Vilijam Vorder Norton napisao je proročko pismo Savetu u kojem je, između ostalog, rekao: „Krajnji rezultat za industriju i budućnost čitanja knjiga može samo biti pozitivan. Puka činjenica da će milioni muškaraca biti u prilici da nauče šta je to knjiga i šta ona može da znači, verovatno će u posleratnim godinama ostvariti ogroman uticaj na razvoj industrije.“

Nedugo potom, predsednik Ruzvelt piše Nortonu pred ključni sastanak Saveta: „U ratu ideja može se pobediti bez knjiga, koliko i u pomorskom ratu bez brodova. Knjige, poput brodova, imaju najtvrđi oklop, najveći domet, i nose najmoćnije topove. Nadam se će se svi oni koji pišu i izdaju i prodaju i rukovode knjigama, prilikom vašeg sastanka posvetiti jedinstvenom zadatku naoružavanja uma i duha američkog naroda najsnažnijim i najistrajnijim oružjima.“

Nakon pomenutog sastanka, izdavači su se odlučili na odvažno kockanje prilikom izbora literature. Možda potaknuti predsedničkom smernicom, tek, umesto da trupama pošalju samo lake vesterne, krimiće i ljubiće, takozvane „potbojlere“ koje je početkom pedesetih jedna kongresna komisija nazvala „pornografskim materijalom“ — odlučili su da najveću pažnju i sredstva posvete štampanju...

... poezije i ozbiljne književnosti.

Američki pojam „potbojler“ se odnosi na književne uratke male vrednosti i slabog kvaliteta čija je jedina funkcija bila da autoru obezbede osnovna sredstva za život. Izraz dolazi od fraze „to boil the pot“, što bi bukvalno značilo „skuvati lonac“ a preneseno „nekoga nahraniti“. Mada su vojnici čitali i ta laka ostvarenja, pokazalo se da su jednako skloni proždiranju Tolstojevih pripovedaka ili romana poput „Drvo raste u Bruklinu“ od Beti Smit, koji se bavi odrastanjem devojčice zaljubljene u knjige, u bruklinskom kvartu Vilijamsburg, koji je napisan ratne 1943.

Foto: Pixabay

Možda čak tome i skloniji. Primer poluautobiografskog romana „Drvo raste u Bruklinu“ navodi se često zato što je njegov uspeh među prekaljenim borcima koji su prolazili kroz pakao Pacifika i Zapadnog fronta, tada predstavljao veliko iznenađenje za nadležne.

Skeptici su tvrdili da su vojnici čitali ono što im je ponuđeno po principu „daj šta daš“ (kao da su uopšte morali da čitaju), ali su paradoksalno opovrgnuti već 1946. naglim padom prodaje mekopoveznih izdanja. Naime, pad je zabeležen samo u prodaji lake literature, ne ozbiljnih knjiga u mekom povezu. Promena paradigme već se odigrala.

Preuranjeno je sada raspravljati na koji bi način ova kriza vezana za koronavirus mogla uticati na izdavačku industriju i način na koji konzumiramo knjige, ali je jasno da do revolucija u izdavaštvu dolazi tek onda kada se mi promenimo. Verovatno je preterivanje kazati da će jednomesečni ili dvomesečni karantin ostaviti neki poseban trag na kolektivnoj psihi čovečanstva; na nekim pojedincima svakako hoće, ali na čitavom čovečanstvu... iskreno sumnjamo.

No prisustvo smrtonosnog virusa koji je do karantina doveo ne bi trebalo potceniti u tom smislu. E sad, da li će ta eventualna promena psihe ubrzati, primera radi, trijumf elektronskih izdanja, ili će se promena ogledati samo u drugačijoj literaturi, nemoguće je reći. Naravno, možda se ništa ni ne promeni. Generalno, mi smo skloni mišljenju da ovo neće biti baš toliko velika trauma koliko se misli i da će se ljudi jednostavno pomiriti sa postojanjem virusa i vratiti svojim životima. Vreme će pokazati ko je u pravu, a to je razlog više da preživite.

(P. L.)