Mnogi ih preziru i tvrde da su im nametnuti: Ovo su najomraženiji klasici književnosti

"Guliverovanja putovanja" / Foto: Wikipedia/James Gillray/Metropolitan Museum of Art

Čitanje klasika je kao ustajanje u 6 ujutru da biste otišli na trčanje. Dela klasične književnosti imaju svoju vernu publiku, ali broj onih koji uživa u njima nije veliki. Većina nas želi da može da kaže da ih čita; pojedini ponekad eksperimentišu sa njima, ali većina zaista ne uživa u tome, prenosi Laguna.

Preporučujemo

U potrazi za onim klasicima u kojima čitaoci najviše uživaju, uronili smo u podatke koje pruža portal "Gudrids" (Goodreads) kako bismo otkrili najvoljenija i najomraženija dela.

Lista 10 najvoljenijih klasika:

1. Ubiti pticu rugalicu, Harper Li, 1960, ocena 4,26

2. Istočno od raja, Džon Stajnbek, 1952, ocena 4,25

3. Prohujalo sa vihorom, Margaret Mičel, 1936, ocena 4,25

4. Gordost i predrasude, Džejn Ostin, 1813, ocena 4,24

5. Kum, Mario Puzo, 1969, ocena 4,23

6. I ne osta ni jedan, Agata Kristi, 1939, ocena 4, 20

7. Grof Monte Kristo, Aleksandar Dima st., 1844, ocena 4,19

8. Braća Karamazov, Fjodor Dostojevski, 1879, ocena 4,17

9. Jedno drvo raste u Bruklinu, Beti Smit, 1943, ocena 4,17

10. 1984, Džordž Orvel, 1949, ocena 4,17

"Skerletno slovo" / Foto: Wikipedia/The Scarlet Letter -James R. Osgood & Co/Mary Hallock Foote

Lista 10 najomraženijih klasika:

1. Skerletno slovo, Natanijel Hotorn, 1850, ocena 3,50

2. Srce tame, Džozef Konrad, 1902, ocena 3,57

3. Mobi Dik, Herman Melvil, 1851, ocena 3,60

4. Biser, Džon Stajnbek, 1947, ocena 3,69

5. Guliverova putovanja, Džonatan Svift, 1726, ocena 3,72

6. Na putu, Džek Keruak, 1957, ocena 3,73

7. Izdvojeni mir, Džon Nouls, 1959, 3,74

8. Svet koji nestaje, Činua Ačebe, 1959, 3,76

9. Pobunjeni Atlas, Ajn Rend, 1957, ocena 3,77

10. Gospođa Bovari, Gistav Flober, 1856, ocena 3,78

Sve navedene knjige su "izvrsni romani". Sigurno ih ne bi čitali na stotine i hiljade puta da to nije slučaj. Ipak, knjigu možemo nazvati "izvrsnom" čak i ako prepoznamo to da mnogi čitaoci u njoj neće uživati.

Ocene su bitne zato što je čitanje knjiga koje volite beg u ljubav prema ovaj aktivnosti, dok je čitanje knjiga koje mrzite put ka životu lišenog čitanja. Ljude često odbija proces čitanja zato što su terani da čitaju knjige koje ne vole, bilo u školi ili zato što internet, ili prijatelji, čine da pojedine knjige budu označene kao obavezno štivo.

U suštini, potraga za knjigom koju ćete voleti je kao predviđanje vremenske prognoze. Koja li će, od svih dostupnih knjiga na svetu, biti ta koju ćete najverovatnije zavoleti. Kada neko razmišlja o tome da delo klasične literature uvrsti u program školske lektire ili preporuči je prijatelju, ne treba da misli na to koliko je sam uživao u njoj ili o njenoj književnoj vrednosti, već da na osnovu svih dostupnih informacija utvrdi koja je verovatnoća da će se datoj osobi knjiga dopasti.

"Mobi Dik" / Foto: Wikipedia/Charles Scribner's Sons/I. W. Taber

Zamisao nije da se čitanje klasika zameni romanima koji su lagani, kratki i zabavni, već da se dobrim romanima pripiše određena težina u kojima će i prosečan čitalac moći da uživa. To ne znači da u učionicama "Mobija Dika" treba zameniti "Da Vinčijevim kodom", ali možda "Majstorom i Margaritom" ili "Braćom Karamazovi", knjigama u kojima je izvesnije da će veći broj čitalaca uživati.

Podaci jasno ukuzaju na činjenično stanje. Ljudi preziru "Skerletno slovo". Ne bi nas čudilo da saznamo da postoje na hiljade ljudi čija je averzija prema čitanju prouzrokovana školskim zadatkom čitanja "Skerletnog slova" ili "Srca tame" (lektira u SAD), umesto da su imali "Istočno od raja" ili "Ubiti pticu rugalicu".

Takođe, ono što podaci pokazuju su interesantni kulturološki trendovi. Prvi klasik u književnosti je "Don Kihot" koji je objavljen 1615. godine, dok je sledeći – "Robinzon Kruso" – izašao više od 100 godina kasnije, 1719. godine. Tridesetih godina 20. veka objavljen je znatno manji broj klasika nego u toku susednih dekada, skoro pa sigurno kao rezultat Velike depresije i Drugog svetskog rata.

Iz filma "Gordost i predrasude" / Printskrin: Youtube/Movieclips

Dva autora koja su nam podarila najveći broj klasičnih dela su britanski dvojac Džejn Ostin, sa 6, i Čarls Dikens, sa 5 klasičnih dela, iza kojih slede američki dvojac Ernest Hemingvej i Džon Stajnbek, sa po 4 klasika.

Ovi podaci ukazuju na britanski uticaj tokom najvećeg uspona kraljevstva ali i evoluciju američke kulturološke hegemonije. Činjenica da su dela određenog autora svrstana u klasike, ne podrazumeva to da će njegove knjige biti univerzalno voljene; ocene Dikensovih dela spadaju pod prosek, Hemingveja mrze uzduž i popreko, dok se Stajnbek, ako izuzmemo "Istočno od raja", takođe ne kotira dobro.

Džejn Ostin je jedinstvena po tome što je jedini autor čijih više klasičnih dela zaista vole skoro svi čitaoci.

(Telegraf.rs)