"Bleda Ofelijo, lepa poput snegova!" Svevremenska pesma koja govori o ljubavi i lepoti i nakon smrti

Artur Rembo / Foto: Wikimedia/Étienne Carjat

Bio je avanturista, nemirnog duha i pun života. Prešao je tri kontinenta pre nego što je preminuo u 37. godini. Francuski pesnik Artur Rembo je bio predstavnik simbolizma i dekadencije, koji je svoja najbolja i najpoznatija dela stvarao u tinejdžerskim godinama.

Preporučujemo

Siromašan i nezadovoljan, često se ponašao okrutno, čak prostački, šokirajući pariski književni milje 19. veka.

Pol Verlen sedi prvi sleva, Artur Rembo sedi prvi do njega / Foto: Wikimedia/Henri Fantin-Latour

- Bio je kao pravo dete, bucmast i svež, sa velikim, koščatim, prilično nespretnim telom, koje kao kod svih adolescenata još uvek raste, sa veoma teškim ardenskim akcentom, skoro dijalektom, koji se dizao i spuštao kao da će da se prelomi – opisao ga je književnik Pol Verlen, Arturova kratka, ali velika ljubav.

Ovom prilikom prenosimo jednu od Remboovih najlepših pesama, koja govori o nesrećnom kraju heroine iz "Hamleta". Vidno inspirisan njenim životom, Remboova namera nije bila da na lirski način ponovi priču o Ofelijinoj smrti, nego da progovori o lepoti, ljubavi, bolu i nakon kraja, uveren da Ofelija još živi i plovi u srcima ljudi...

Ofelija

I

Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju

Bela Ofelija poput velikog krina

Leluja velovima koji uranjaju…

Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

-

Već vekovima Tužna Ofelija tako

Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.

Već vekovima krotka ludost njena lako

Romori svoju romansu u lahor, u veče.

-

Vetar velove vije, grudi joj celiva,

voda ljuljuška velove, spletene, bele;

Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,

Nad čelom koje sanja trske se nadnele.

-

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;

Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda

Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:

– Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.

II

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!

Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.

– Vetrovi što se ruše s norveških bregova

Šaptali su ti reči opore slobode;

-

To dah jedan što ti guste svijao kose

Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;

Slušao ti je srce pev prirode, što se

Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.

-

To ti glas ludih mora, grcaj nedogledan

Slomi detinju grud, a preblaga je bila;

To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,

Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.

-

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!

Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;

Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja

– Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.

III

A pesnik kaže da preko zvezdane pruge

Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,

I da vide na vodi velove tvoje duge;

Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

(Telegraf.rs)