Od malog prosjaka do autora romana: Njegova životna priča je prava filmska, upoznajte Metija iz Niša

Foto: Veljko Mitrović

"Ne tuguju oni koji nemaju, niti su srećni oni koji imaju. Za sreću je potrebno zaista malo - samo čista duša. Poruka deci bez roditeljskog staranja i onoj koja žive na ulici jeste ta da budu srećni. Svakom detetu bih poručio da radi na sebi da čita, uči, bori se i misli pozitivno. Neka vole sebe i neka ne misle da je nemoguće da promene svoju životnu priču."

Preporučujemo

Ovim rečima počinje ispovest Meti Kamberi (19) iz Niša koji je za svega nekoliko godina uspeo da pređe neverovatni životni put - od dečaka ulice do autora autobiografskog romana. Meti je prve korake načinio lutajući i prosjačeći na niškim ulicama, u hraniteljsku porodicu odveden je kao četvorogodišnji dečak, a u Dom za decu bez roditeljskog staranja "Duško Radović" primljen je u dvanaestoj godini... Iako u petom razredu osnovne škole nije znao ni da čita ni da piše, za svega sedam godina uspeo je da promeni svoj život – srednju školu završava kao odličan đak, planira da upiše Filozofski fakultet, a pred sobom ima rukopis prvog romana "Grad bola" u kojem je opisao svoje trnovito odrastanje.

Tumarao sam sa bratom ulicama, prosili smo, krali

- Majka nije imala sredstava da me izdržava. Tumarao sam sa bratom ulicama, prosili smo, pa čak i krali. Socijalni radnici su nas uzeli od majke i odveli u hraniteljsku porodicu, a sa 12 godina sam prešao u Dom za nezbrinutu decu. Bio sam problematičan, godinu dana se nisam umirio, nisam išao u školu. Kada sam došao u Dom shvatio sam da moram da se borim da promenim svoju sudbinu - počinje ispovest za Blic Meti.

Kada je došao u Dom, nije znao ni da čita ni da piše iako je išao u 5. razred.

- U stvari, znao sam da čitam, ali je bilo disleksično i nerazumljivo. Ali pojavila se vaspitačica Emilija Đurović koja me je uzela pod svoje i naučila me da čitam i pišem. Bila mi je druga majka. Ona mi je pomogla da prođem kroz sve bolove i nedaće koje sam proživeo. Završio sam osnovnu školu, a potom upisao Školu mode i lepote i završio je sa odličnim uspehom. Po struci sam modni krojač, a u međuvremenu sam vanredno upisao IV stepen za modelara jer mi je želja da nastavim dalje školovanje na Filozofskom fakultetu, na smeru socijalna politika i socijalni rad. Želja mi je da postanem socijalni radnik i da moja misija bude da pomažem ljudima. Ne isključivo Romima, već svim ljudima kojima je potrebna pomoć. Mislim da imam podlogu za to jer sam i sam odrastao bez roditelja u siromaštvu, neshvaćen, tužan i mnogo vremena sam proveo iznad granice bola - poverava se Meti.

Pisao žuljevitim rukama

Život mu se promenio kada je počeo da čita u 15. godini. U tome je, veli, pronašao svoju slobodu. Onda je osetio potrebu i da piše.

- Plašila me ta pomisao da pišem, mislio sam da nemam dovoljno materijala. Onda sam shvatio da imam dobru životnu priču, ali da treba da još više čitam da bih realizovao sve to. Mnogi su me obeshrabrivali, ali me je vaspitačica Emilija podržala. U Domu je bučno pa sam pisao noću. Pisao sam po 15 sati dnevno, nisam se odvajao do kompjutera. Onda bi se nekih dvadesetak stranica izbrisalo jer kompjuter nije dovoljno dobar. I onda se vratim i sve ponovo napišem. Usred pisanja sam izašao iz Doma jer sam napunio 18 godina. Potom sam na građevini radio deset sati dnevno, a noću pisao. Žuljevitim rukama sam je pisao i prokrvario dok sam je napisao. Knjigu sam napisao za osam meseci. Nisam odustao iako su me sputavali. Rekao sam, ako ovo ne završim, ja ću da umrem - veli Meti.

Žao mi je što moja majka neće pročitati knjigu

Jedna stvar ga posebno boli.

- Žao mi je jer knjigu moja majka neće pročitati jer je nepismena. Ja bih joj rado pročitao, ali ga ona neće razumeti. Ona ne zna do koje granice sam ja došao, iz čega sam se iščupao - kaže Meti.

On želi da knjigom koju je napisao promeni sliku o domcima, ali i sliku o Romima.

- Želim da ljudi vide da je boja kože samo formula, a da je ono u čoveku suština. Ljudi brane svojoj deci da se druže sa decom iz doma, uče ih da se klone dece koja nemaju roditelje, što je jako loše. Mene to boli, mislim da nije lepo i da ti roditelji greše. Mislim da bi knjiga promenila i sliku domaca i sliku romske dece. Knjigu posvećujem deci bez roditeljskog staranja, deci iz doma, i svakom detetu koje se bori da bude jednako u društvu. Ako su meni knjige promenile svest i naučile me da mislim, siguran sam da bi i moja knjiga promenila svest i bar čačnula neko dete koje čita a koje nema roditelje. Nema čoveka kog knjiga neće dirnuti. Ja sam davao drugarima iz doma jednu stranicu da pročitaju, oni su se rasplakali... Trudio sam se da bude poetično, da bude razumljivo i za ljude mojih godina, ali i za starije. Bilo bi dobro da je pročitaju i socijalni radnici i ljudi koji se bave decom - priča Meti.

Foto: Veljko Mitrović

Kad tvojim životom upravljaju drugi ljudi

Govoreći o odrastanju u Domu, kaže da je najviše patio za slobodom i porodicom, ali da se pomirio sa tim da njegovim životom upravljaju drugi ljudi.

- Patio sam za majkom i svojim životom. Kada sam video da patnja ne menja ništa, uzeo sam stvar u svoje ruke. Imam štepove i rane na koži i duši, ali ne osvrćem se i mislim da sam dosta jak da sve podnesem, a opet jako sam emotivan. Zbog tuge i patnje često sam cigaretama pržio ruke kako bi ta bol koja je u meni prešla na moju ruku. U jednom periodu života sam utehu pronalazio u alkoholu i lošem društvu, ali sam shvatio da će mi život otići, shvatio sam da moram da napravim nešto od sebe i da moram da prekinem lanac životarenja od danas do sutra, što sam i uspeo. Čak sam i nadmašio samog sebe i ponosan sam na sebe, i drago mi je da ljude koji su puno truda uložili u mene nisam izneverio - priča Kamberi.

Meti kaže da je u kontaktu sa jednom izdavačkom kućom i da mu za izdavanje knjige za 1.000 primeraka treba 1.320 evra, koje on nema.

- Ja imam 19 godina i te pare ne mogu da sakupim. Pozivam ljude dobrog srca da mi pomognu. Donatori mogu da mi se jave na mejl kamberimeti568@gmail.com i da mi pomognu na neki način. Želim da upišem Filozofski fakultet, ali ne znam kako ću studirati jer fakultet zahteva pažnju, ne mogu i da radim i da studiram. Možda mi knjiga može obezbediti finansije - kaže Meti. On je morao da napusti dom kada je navršio 18 godina, a sada je sa "cimerom" iz Doma smešten u stan koji je deo projekta "Kuća na pola puta", odnosno koji koriste bivši štićenici nakon punoletstva...

Odlomci iz romana "Grad bola"

"Surovost do bola iznad granica bola. Kako nas život iskušava! A uči nas postojanju dragocenosti svakog iskustva. I najtužniji doživljaji bogate život. Ne možemo upravljati spoljašnjim životom, ali možemo upravljati i vladati našim dešavanjima iznutra. Unutrašnji život i svet nas određuje, to je naša mera i snaga, naš smisao. Ali kako uskladiti sve to kada nas ovakvi vetrovi nose? Nanose na nas stene, pod čijom težinom puca i lomi se sve ono što mislimo i znamo, ili bar mislimo da znamo. I sve što mislimo da možemo da podnesemo. Uči nas život da prihvatamo sve muke i nedaće jednako kao i sreću, da bismo se uklopili u ritam univerzuma. Ali kako prihvatiti, razumeti i postupiti u ovakvom iskušenju? Šalje nam izazove i iskušenja kojima nismo dorasli ili ih nismo dovoljno svesni.

"A opet, šta sam ja sve preživeo od svojih najranijih dana i pokazao da nema ograničenja, da čovek može sve kad je gurnut u arenu, prinuđen da se bori. Da, snaga pod pritiskom, prava snaga nailazi u velikim teškoćama i izazovima, to je toliko puta doživelo i dobro osetilo i moje telo i moj duh, moj um. To znači pomeranje sopstvenih granica, širenje vidika, to znači razvoj i rast u svakom smislu. I zaista, video sam ljude koji vode lagodan život, one koji nikako ne mogu postati bolji ljudi sve dok borave u bezbednoj zoni, sve dok je lako. I nek se ne prave važni, neka ne budu nadmeni, jer sve što im je na dlanu i sve što imaju nek se ne raduju. Jer rodili su se sa tim što imaju pored sebe, nisu sami zaradili." (...)

Voleo sam i ljude koji nisu naklonjeni Ciganima

"Voleo sam taj grad, ulice i sokake, voleli su i oni mene. Voleo sam ljude u tom gradu, ljude koji baš i nisu bili naklonjeni Ciganima. Ah, ti prokleti ljudi, voleo sam ih uprkos oštrom jeziku kojim su sekli moj stomak i svaki organ moga tela, no duši mi nisu mogli ništa – ostala je netaknuta i čista."

(Telegraf.rs)