Srbin 1889. napisao možda prvu SF dramu na svetu. Poklanjamo vam nju, kao i njegov SF roman iz 1921.

Prethodne smo sedmice u rubrici „Spasavamo zaborava bisere srpske kulturne baštine“ pisali o Jovanu Iliću (1824—1901), pesniku, ministru pravde i državnom savetniku, sekretaru znamenite Svetoandrejske skupštine, možda i najuzvišenije tačke naše borbe za demokratiju tokom 19. veka, čoveku koji je bio „branič svega što je svojina naroda srpskoga“. Tom prilikom naznačili smo da se radi o početku mini-serijala tekstova koji ćemo posvetiti porodici Ilić, tako važnoj za naš kulturni razvitak u 19. veku.

Jovan je imao četiri sina, ali dva su ostavila značajan trag u srpskoj kjiževnosti, stariji Dragutin, o kojem ćemo danas govoriti, i mlađi Vojislav (1862—1894), kojim ćemo se pozabaviti idućeg utorka. Dragutin se rodio 14. februara 1858. u Beogradu, ondašnjoj Kneževini Srbiji, u skromnoj porodičnoj kući na Dorćolu, koju je njegov otac pretvorio u središte književnog i uopšte umetničkog života našeg lepog glavnog grada, kući koju je opisao hrvatski pisac i pesnik Antun Gustav Matoš.

Još u gimnaziji je počeo da piše za listove „Javor“ i „Otadžbina“, inspirisan Puškinom, Gogoljem, Turgenjevom. Imao je svega 23 godine kada je završio studije prava i odbranio doktorat, nakon što je 1. marta 1881. u Narodnom pozorištu premijerno izvedena njegova drama „Vukašin“; pisao je političke članke u „Dnevnom listu“, potpisujući se kao „Džem“, u kojima je kritikovao austrofilsku politiku kralja Milana Obrenovića, zbog čega je 1888. usled represije režima morao da beži u Rumuniju, gde je u Oršavi neko vreme radio kao konobar i trgovački pomoćnik, potom u Bukureštu bezuspešno pokušao da pokrene srpsko-bugarski list „Slavija“, pa onda neko vreme živeo u Zagrebu i pisao za „Srbobran“.

Već 1889. je amnestiran, nakon Milanove abdikacije u korist maloletnog Aleksandra, pa je mogao da se vrati u Srbiju, gde je, nakon što je u javnost izbio razdor između kralja i kraljice Natalije, postao njen sekretar i savetnik; 1890. se pojavljuje kao osnivač Patriotske lige „Velika Srbija“, čiji je organ bio list „Velika Srbija“, a koja je organizovala velike omladinske i građanske demonstracije koje su imale za cilj da spreče proterivanje kraljice iz zemlje (njegov „Roman Kraljice Natalije“, koji se bavi tim događajima, izlazio je 1923. u nastavcima).

Ova organizacija je izgleda ugušena 1893., kada se kralj Aleksandar samoproglasio punoletnim, ukinuo Namesništvo i preuzeo sve poluge vlasti, a samostalnu vladavinu počeo ukidanjem liberalnog ustava iz 1888. i vraćanjem apsolutističkog iz 1869., ne shvatajući da takvim narušavanjem demokratskih težnji srpskog naroda, koje su počele izbijanjem Srpske revolucije 1804., čini prvi korak ka svojoj likvidaciji deset godina docnije. Dragutin Ilić nakon toga opet odlazi u emigraciju, ovoga puta u Sremske Karlovce, ponovo na tlo Austrougarske (svet se mnogo promenio od tada, samo rusofili i dalje za emigraciju ne biraju Rusiju).

U Dunavskoj monarhiji je sarađivao sa časopisima „Brankovo kolo“, „Zora“, „Nada“, „Bosanska vila“, „Zastava“, ali, najvažnije, sa „Letopisom Matice srpske“. Krajem te decenije, i tog veka, boravio je i u Crnoj Gori, kod kneza Nikole, potom opet u Bukureštu, gde je 1901. pokrenuo „Pravoslavni istok“, na ruskom i francuskom jeziku; ciljna publika ovog lista bili su Rusi, a namera mu je bila da im ukaže na propuste politike svoje vlade na Balkanu, ali nije potrajao jer je vrlo brzo zabranjen (ne znamo zbog čega tačno, ali nije nemoguće da je do toga došlo posle intervencije ruske vlade).

Da li se odmah potom vratio u Srbiju, ili se to desilo tek nakon Majskog prevrata, ne znamo tačno; ali je po povratku nastavio da piše. Tokom Prvog svetskog rata napokon je posetio Rusiju, tamo je radio za našu propagandu, i u Odesi prikupljao jugoslovenske dobrovoljce među bivšim austrougarskim vojnicima i oficirima. Posle rata je radio kao bibliotekar Narodne skupštine, i zaboravljen od književnog sveta umro 1. marta 1926.

Tačno 45 godina nakon premijernog izvođenja „Vukašina“ na daskama Narodnog pozorišta. Neki bi rekli — simbolično.

Ukupno je desetak njegovih komada izvedeno na toj pozornici, od trinaest koliko ih je napisao do 1907.; njega su strašno pogodile oštre kritike Jovana Skerlića, koji ga lično nije trpeo, i koji ga na kraju svog života 1914. nije uvrstio ni u svoju „Istoriju nove srpske književnosti“ (bukvalno je ignorisao njegovo postojanje), pa se pretpostavlja ne samo da je to uticalo na Dragutinovo postepeno povlačenje iz književne javnosti, već i na druge aktere kulturnog života, koji su gajili maltene podanički odnos prema Skerliću, kome nisu smeli da se suprotstave ni mrtvom a kamoli živom, što je problem društva u kojem se ljudi plaše da razmišljaju svojom glavom pa se prepuštaju (ne)pogrešivom autoritetu.

Dragutin Ilić je pored pozorišnih komada pisao i pesme, spevove, romane, putopise i memoare, a pošto nam se čini da nijedan delić njegove bibliografije ne sme ostati nespomenut — ako mi sada to ne budemo učinili, da li će ikada ovi naslovi dopreti do šire javnosti i možda nekoga zaintrigirati? — navodimo ih ovom prilikom sve, hronološki:

drama „Vukašin“ (1882), drama „Jakvinta“ (1883), „Pesme“ (1884), drama „Pribislav i Božana“ (1887), jednočinka „Otmica“ (1887), spev „Poslednji borac“ (1889), drama „Posle milijon godina“ (1889), drama „Ženidba Miloša Obilića“ (1898), drama „Za veru i slobodu“ (1890), jednočinska komedija „Tri deputacije“ (1906), „Novele“ (1892), komedija „Lihvarka“ (1895), biografija proroka Muhameda „Poslednji prorok“ (1896), drama „Saul“ (igrana 1900., štampana 1906.), roman „Hadži Đera“ (1904), drama „Ženik slobode“ (1904), drama „Viđenje Karađorđevo“ (1904), memoari „Uspomene iz Rumunije“ (1904, 1905), drama „Neznani gost“ (1907), roman „Hadži Diša“ (1908), memoari „Zaječarska buna“ (1909), zbirka poema „Osvećeno Kosovo“ (1913), roman „Pesma jednog života“ (1916.; 1994. ponovo objavljeno kao „Autobiografija odlazećega“ na osnovu rukopisa), roman „Sekund večnosti“ (1921), „Roman kraljice Natalije“ (1923), spev „Smrt kralja Vladimira“ (1925), i posthumno komični roman „Ženidba Šarla Šaplina“ (1930).

Dragutin Ilić je u istoriji srpske književnosti znamenita ličnost u prvom redu zato, što se radi o pioniru naše naučne fantastike; štaviše, njegova drama „Posle milijon godina“ iz 1889. mogla bi biti prva naučnofantastična drama uopšte u svetskoj književnosti. Vrlo je važno uzeti to sa rezervnom i kritički, a ne zdravo za gotovo samo zato što godi i podupire našu nacionalnu oholost; možda je prva na svetu, možda i nije, teško je to ustanoviti pouzdano, ali čak i ako nije, svakako je među prvima. I svakako je prvo autentično SF ostvarenje naše literature; pre toga su pojedini naši autori ubacivali neke SF elemente u svoja dela, ali ovo je prvo pravo u tom žanru.

Fantastika generalno postoji u nizu Dragutinovih dela, ali, sem u dva, nema naučni predznak, već mistični, religijski, folklorni. O čemu se radi u ovoj drami? Naš najveći pisac fantastike Zoran Živković u svojoj „Enciklopediji naučne fantastike“ kaže sledeće:

„Posredi je svojevrsna antiutopija čija se radnja, kako to sledi već iz naslova, zbiva u dalekoj budućnosti. Sa poprišta evolucije nestalo je homo sapiensa, odnosno dva poslednja njegova predstavnika, mudri Natan i njegov sin Danijel, suočavaju se sa novim sojem žitelja Zemlje i posetilaca sa Merkura, bićima koja pripadaju svojevrsnom Duho-svetu. Agonalna okosnica drame zasnovana je na razlikama između primitivnih i evoluiranih ljudi.

Nasuprot Natanu i Danijelu, pripadnici Duho-sveta predstavljaju oličenje superiornog intelekta što je sazdao savršeno racionalan svet moćne nauke i potpunog blagostanja, ali i ostao potpuno lišen emocionalnosti. Izuzetak u ovom pogledu nisu ni žene: Danijel će se već na prvi pogled zaljubiti u prelepu Svetlanu, ali ona uopšte neće biti u stanju da shvati prirodu njegovih osećanja, što će nesrećnog i beznadežnog mladića na kraju navesti na samoubistvo, u čemu će mu se pridružiti i otac. Ovo konačno iščeznuće homo sapiensa Ilić prihvata kao evolucionu nužnost višeg reda, ali njegova naklonost, razumljivo, ostaje na strani Natana i Danijela koji dižu ruku na sebe upravo iz moćnih emocionalnih uverenja, potvrdivši konačno time svoju iskonsku ljudskost koje su lišeni žitelji Duho-sveta.

No, ono što ovaj melodramski siže čini unekoliko modernim i što opravdava podnaslov drame – ’tragikomedija’ – jeste osoben ironijski pomak, sa elementima crnog humora (na primer, očevicima samoubistva Natana i Danijela smeta jedino to što je ono počinjeno nožem, pa je tako oštećena koža i osujećeno valjano prepariranje) i groteske, koji se javljaju na secištima dva potpuno različita pogleda na svet. Trajna vrednost Ilićevog dela nipošto nije ograničena samo na srpsku naučnu fantastiku: posredi je jedna od prvih autentičnih antiutopijskih vizija u svetskim razmerama (primera radi, paradigma ovog podžanra, Velsov ’Vremeplov’, objavljena je tek šest godina kasnije, 1895), kao i jedna od prvih NF drama uopšte (ako ne i prva).“

Ako želite da pročitate ovu dramu u digitalnom formatu, u izdanju Projekta „Rastko“, možete je pronaći na ovom linku. Svakom ljubitelju književnosti, a posebno naučne fantastike, to zdušno preporučujemo.

Drugo njegovo čisto naučnofantastično delo jeste roman „Sekund večnosti“ iz 1921. godine. I u slučaju ovoga ostvarenja reč ćemo prepustiti najvećem domaćem znalcu na pomenutom polju, dakle, Zoranu Živkoviću i njegovoj „Enciklopediji“:

„Pred kraj spisateljske karijere Ilić se vratio naučnoj fantastici u kratkom romanu ’Sekund večnosti’. Ovaj ’istočnjački roman’ priča povest zlosrećnog indijskog princa Panjati-Sahiba koji će na dan venčanja doživeti sasvim neobično – NF – iskustvo. Odlučivši da pre polaska na obred oda poslednju poštu nesrećno umrloj dragani Damajanti, čija je poslednja želja bila da se on oženi njenom posestrimom Radhom, Panjati-Sahiba silazi u devojčinu grobnicu, da bi se, kada posle nekoliko trenutaka iziđe iz nje, obreo čak devedeset godina u budućnosti. Iako za ovaj obrt autor ne daje nikakvo NF objašnjenje (budući da ga na to ne obavezuje priroda dela koje ne pripada ovom žanru), već ga jedino koristi da bi osnažio središnju zamisao romana da je život samo puki san i opsena, posredi je ipak prvi ’hronomocijski skok’ u srpskoj naučnoj fantastici.“

Ako želite da pročitate kratki roman „Sekund večnosti“ u digitalnom formatu, u izdanju Projekta „Rastko“, možete ga pronaći na ovom linku. Kao i u prethodnom slučaju, to vam zdušno preporučujemo.

Pored ovih linkova, prilažemo i Dragutinovu pesmu „U tuđini“, prvi put objavljenu 9. juna 1888. u br. 23 novosadskog lista „Stražilovo“, u vreme kada je izbegao pred represijom Milanovom režima. Pesma o emigraciji je danas, nažalost, možda aktuelnija nego što je ikada ranije bila. A ako ste kojim slučajem zainteresovani i za neke druge gore navedene naslove (sasvim je u redu biti konzervativan i prvenstveno zainteresovan za dela smeštena u srpsko srednjovekovlje), predlažemo da na „Vikizvorniku“ posetite stranicu njemu posvećenu, na kojoj ćete pronaći pregršt njegovih dela, od romana preko drama do pesama.

U tuđini

Dragutin Ilić

Daleko u magle plave ja gledam hrašće tvoje,

Sumornih i mračnih gora kako se diže stas,

U oblak više sebe zaklanja čelo svoje

I sa tog visa sluša podzemni čudni glas.

Kao da se zemlja lomi, potmulo i pomamno

Kroz dolje i dubrave čudan se hori huk;

Pastirske frule glasi ne ječe tako mamno,

Strahovit to je zvuk:

"Domovino, domovino,

Gde amanet čuvaš znan?

Da te nije uspavala

Našeg doba slava sjajna

Te počivaš mrtvi san?

Domovino, domovino,

Zašto skrivaš pogled svoj?

To se hore naši glasi,

Svojom krvlju što su spasli

Od sramote obraz tvoj!"

Al ona ne čuje ništa, uzalud glasi mole,

Pod vencem iskidanim prikriva sveli kras;

Ah, kako tužno stoje pleća i ruke gole

I slomljen, povijen, nekada viti stas!

Uzaman duh prošlosgi o staroj bajci sniva,

Kako joj verni sinci skrhaše ropski znak,

Tim lancem ropstva ona sinove sad okiva

I širi gusti mrak!

A iz groblja oronulih

Ko se ono diže sad?

Je l’ to Miloš, hrabri Đorđe,

Što skrhaše ropsko gvožđe

I skidoše s tebe jad?

Domovino, domovino,

Vidiš li im duha ti?

Znaš li, kuda oni hode?

Oni traže grob slobode,

Za kojom su ginuli!

Al ona ne čuje ništa, uzaman deca njena

Iz groblja oronulih slobode traže zrak,

On je utrn'o davno, ah, njega više nema,

Nad domovinom mojom vije se gusti mrak!

(P. L.)