Vodama Dučićeve „Bregalnice“ opraćemo oči našoj deci: Spasavamo zaborava bisere srpske kulture

Srpska konjica pobedonosno zaplivava u Jadransko more, ilustracija iz 1913. godine koja prikazuje dolazak Srpske vojske u Drač. Foto: Balkanski rat u slici i reči br. 37/unilib.rs

Posebno predstavljanje Jovana Dučića (1874—1943) na prvi pogled nije neophodno; svi znaju ko je i šta je Jovan Dučić, od kolikog je značaja za srpsku književnost, a usudićemo se da kažemo i da svaka druga srpska kuća ima „Blago cara Radovana“ u svojoj biblioteci. Na drugi pogled, međutim, Dučićem je neophodno pozabaviti se, zato što postoji velika zabuna u vezi s ovim čovekom koji je praktično celog svog života bio zakleti pristalica jugoslovenstva, sve do 1941. i uspostave tzv. NDH, kada, daleko od Jugoslavije i bez direktnog dodira s njom, postaje suprotnost svemu što je bio (dovoljno je samo pročitati šta je pisao 1909. kada se odlučivalo o spomeniku Karađorđu).

Srpski nacionalisti danas ignorišu njegova stajališta od pre Aprilskog rata, tvrde da su nebitna jer je za njih tek tada progledao, pa im je važno samo ono što je postao tokom poslednje dve godine svog života, koje je proveo u Geriju, u Indijani. Ali, ko je pravi Jovan Dučić: onaj kakav je bio tokom 97 odsto svog života, ili onaj iz poslednjih tri odsto? Taj omaleni ali najotrovniji deo Dučićevog opusa, književno i intelektualno je beznačajan za razumevanje njegovog velikog lika i dela, ne samo zato što je sve značajno napisao pre Drugog svetskog rata, već i zato što je on lično bio ljubav a ne mržnja.

Ali u tu materiju ćemo dublje zaći drugom prilikom, zato što je neposredni povod ovog teksta rodoljubiva pesma koju je napisao 1913., nakon Bitke na Bregalnici, koja je bila najvažniji okršaj u Drugom balkanskom ratu, a do koje je došlo posle napada bugarske vojske na srpsku i grčku, zbog okolnosti koje nisu u potpunosti bile ni naša ni bugarska krivica.

Bugarski ratni zarobljenici primaju ručak "u beogradskome gradu, iz koga su otišli s hvalom na usnama za čovekoljublje i humanost srpsku". Nakon Drugog balkanskog rata 1913. godine. Foto: Balkanski rat u slici i reči/unilib.rs

Ukratko, tajni sporazum između Srbije i Bugarske o podeli osmanskih teritorija predvideo je da nama pripadnu Albanija i istočna Makedonija, a zapadna Bugarima; međutim, Velike sile su odlučile da Albanci treba da imaju sopstvenu državu, tamo gde su nesporna većina, što je značilo da ćemo mi da „izvisimo“, što Bugare nije potreslo, pa su tražili da se predratni sporazum ispoštuje. Tenzije su dovele do pomenutog iznenadnog bugarskog noćnog napada, koji je odbijen, pa je rat vrlo brzo rešen u našu korist, dok je Bugarska ostala i bez Dobrudže (koju je okupirala Rumunija, koja se uključila u sukob) i bez tek osvojenih Jedrena (koje je povratilo Osmansko carstvo, zajedno sa većim delom Istočne Trakije, današnje „evropske Turske“).

Što se tiče Dučićeve pesme „Bregalnica“, ona je, koliko je nama poznato, prvi put objavljena u specijalizovanom časopisu „Balkanski rat u slici i reči“, koji je izlazio u Kraljevini Srbiji tokom 1913. godine. Pojavila se u broju 40 tog lista, na petoj strani, u verziji koja je neznatno drugačija od one koja danas stoji kao „zvanična“; razlike se sastoje u drugačijem izboru nekoliko reči i par zareza, ali mi smo odlučili da prenesemo izvornu verziju. Moguće je da je prethodno objavljena negde drugde, pa da ju je uredništvo „Balkanskog rata“ samo preuzelo, ali s obzirom da se Bregalnička bitka vodila između 17—25. juna po starom kalendaru, a da je ovaj broj časopisa izašao 25. decembra, velika je verovatnoća da ova verzija savršeno odgovara izvornoj.

Danas zaboravljena, „Bregalnica“ u svakom svom stihu kipti od patriotizma i narodnooslobodilačkog zanosa koji je zahvatio sve srpske zemlje tog vremena, pa čak i zemlje drugih jugoslovenskih naroda, koji su u Kraljevini Srbiji videli „pijemont“ oko kojega će se okupiti, kao što se Italija pola veka ranije okupila oko pravog Pijemonta (o tome svedoči i pesma „Srpskoj braći“ od hrvatskog pesnika Rikarda Katalinića Jeretova, koju smo objavili početkom godine).

Srpska vojska na Merćezu kod Krive Palanke slavi bugarsku predaju 1913. godine. "Na ražanj bacili mladu junicu, spremili bardake vina" nakon što su neprijatelja "hrabrošću svojom saterali u mišiju rupu". Foto: Balkanski rat u slici i reči/unilib.rs

Dučić, koji je preminuo 1943., nije nažalost poživeo dovoljno dugo da shvati da se taj narodnooslobodilački zanos nije bio ugasio; nažalost, nikada nećemo saznati kako bi on doživeo oslobođenje zemlje od strane jugoslovenskih partizana, u kojoj su Srbi i Hrvati ratovali rame uz rame, i kako bi se tada poneo prema stvarima koje je napisao pod uticajem zločina koje su nad srpskim življem počinile ustaše, koji su, kao i ekstremisti u svim ostalim narodima, bili i ostali manjina u hrvatskom.

Bregalnica

Jovan Dučić

Opraćemo tobom oči našoj deci,

I čelo proroka u trenuti sudnje

Reko, koja posta u mačeva zveci

Svetlom međom izmeđ istine i bludnje.

Kao varnica si izbila iz mača

I svoj put prosekla između dva doba;

I digla sve ognje iz svog sjajnog droba;

Da bi jedan narod znao da korača.

Zar vapijućih u velikoj noći

Osvetljenim putem sada ide pleme,

Na rukama punim pobedničke moći

Nosi svoje rodno nebo kao sleme.

Sveta reko gde se oglednula slava,

Omađijan narod spustio je na te,

S pobožnošću žreca i ponosom lava

Svoje bele orle i svoje penate.

Tvoj luč sevnu da se uždi oreola,

I nosiš, do juče nepoznate nikom,

Sve sunčane mreže i zvezdana kola,

I vriš pod ognjištem i pod žrtvenikom.

Kao tvoje ždrelo što ne zna da skrene,

I međe su srca nemenljive, preke:

Naša duša ima boju naše stene,

I naša krv teče kud i naše reke.

(P. L.)