Mitar Milošević, tvorac „Luna, kralja ponoći“, naš je najčitaniji pisac svih vremena. DANAS NEPOZNAT

Naslovna strana jednog od roto-romana o Lunu, kralju ponoći, koje je Mitar Milošević pisao pod pseudonimom „Frederik Ešton“. Foto: „Dnevnik“, Novi Sad/Facebook stranica »Mitar Milošević / Frederik Ešton: "Lun, kralj ponoći"«

Rođen je 1924. godine nedaleko od Kolašina, u selu Uvač u kojem su prema popisu iz 2003. živele dve osobe, obe srpske nacionalnosti, a danas verovatno više niko; preminuo je 1995. u Novom Sadu. Iza ovog, na prvu loptu bismo rekli, potpuno uobičajenog početka i kraja jednog snalažljivog crnogorskog genija, krije se vanserijski interesantno životno putovanje čoveka po imenu „Frederik Ešton, odnosno Moris Baskil, to jest Miloš Nenadić, može i Rodžer Dunkan, a i Novak Tatar, pa i Džordž Braun“, a zapravo Mitar Tripkov Milošević, čija je majka bila rodom od Vujisića, i koji je prema tome bio u nekom srodstvu sa Pavlom Vuisićem.

Preporučujemo

O Miloševiću — koji je, možebiti, najčitaniji srpski pisac svih vremena, budući da je ukupni tiraž njegovih dela premašio deset miliona primeraka, a čije je ime danas nepoznato široj javnosti — zna se vrlo malo, kako o njegovom životu tako i o njegovom književnom opusu, koji ostaje neistražen, i koji će to zauvek ostati ako se uskoro neko iz stručne javnosti ne pokrene i ne reši da zađe u dubine mu, pošto je već dovoljno teško pronaći sve ono njegovo što je objavljeno, i pošto je samo pitanje vremena kada će mnogo toga postati zauvek izgubljeno. Ako nešto već nije.

Od onoga što se zna, posebno treba istaći da je kao gimnazijalac već 13. jula 1941. otišao u partizane, pristupivši Lijevoriječkoj četi Komskog odreda; da je tokom Narodnooslobodilačkog rata bio više puta odlikovan, da je dogurao do položaja komesara brigade i iz rata izašao kao kapetan prve klase; da je ostao u vojnoj službi sve do 1953. kada je demobilisan u činu majora, nakon što se potukao s nekim višim oficirom, pošto nije voleo da sluša naređenja; da je potom „otišao u književnost, jer sam tu mogao, bez opasnosti, da se svađam do mile volje, makar sa fiktivnim ličnostima“, kako je oktobra 1980. u svom novosadskom stanu u Fruškogorskoj ulici objasnio Draganu Barjaktareviću, koji je sa njim uradio intervjuu za „Dugu“, koji je nedavno preneo „Yugopapir“.

Naslovna strana jednog od roto-romana o Lunu, kralju ponoći, koje je Mitar Milošević pisao pod pseudonimom „Frederik Ešton“. Foto: „Dnevnik“, Novi Sad/Facebook stranica »Mitar Milošević / Frederik Ešton: "Lun, kralj ponoći"«

Međutim, nije odmah otišao u književnost. Pre toga, sve do 1959., radio je kao novinar i urednik „Dnevnika“ (posle je tvrdio da je novinarstvo „najsigurniji način da čovek protraći svoj intelektualni kapital“), a potom do penzionisanja 1974. kao glavni urednik Odeljenja publikacija ove kuće. Pokretač je 102 edicije, a jedna od njih bila je „X-100“ u kojoj su objavljivani roto-romani špijunskog, akcionog, kaubojskog, ljubavnog i naučno-fantastičnog žanra (roto-roman je kod nas bio uobičajeni naziv za petparačku književnost, za ono što se u Americi, u kojoj je nastalo, nazivalo „palp“); ostavši nekom prilikom bez prevedenog romana, seo je i na brzinu napisao svoj vlastiti, naslovivši ga „Lun, kralj ponoći“ i potpisavši se kao „Frederik Ešton“.

Taj prvi roman o Lunu, napisan bez pretenzija i objavljen 20. novembra 1959. u broju 16 pomenute edicije, odmah je bio razgrabljen! Čitaoci su tražili još, još, još! Ešton nije imao izbora, nastavio je da piše, da bi se odlaskom u penziju sav predao sopstvenom stvaralaštvu i batalio sve ostalo. Ne zna se koliko je tačno romana o Lunu napisao, jer zvanična bibliografija ne postoji; te 1980. bilo ih je 54, a pisao je barem do 1992., pa je procena — ne manje od 78. Pritom, nije pisao samo to, pisao je i druge roto-romane špijunske i istorijske tematike, napisao je i desetak partizanskih romana (pod vlastitim imenom), zatim omladinskih i dečijih, kao i zbirke dečijih pesama.

Jer, samo je „Frederik Ešton“ pisao romane o Lunu, kralju ponoći, po kojem je nazvan legendarni „Lunov Magnus Strip“ i koji je našao svoj put čak i do narodne muzike („...kralj ponoći, prosjak zore, sa njim biće samo gore...“), dok su ostali gorenavedeni alijasi imali druga literarna zaduženja. Od onoga što je objavio kao Mitar Milošević, izdvajaju se „Komitska pećina“ (1959), „Iz beležnice jednog obaveštajca“ (1962), „Tajanstveni starac“ (1963), „Raspukla ledena kora“ (1978), „Pejakov zavet“ (1982), itd. Ova dela su neretko bila štampana u više izdanja, i nagrađivana, što mu je otvorilo vrata Društva književnika Vojvodine.

Naslovna strana jednog od roto-romana o Lunu, kralju ponoći, koje je Mitar Milošević pisao pod pseudonimom „Frederik Ešton“. Foto: „Dnevnik“, Novi Sad/Facebook stranica »Mitar Milošević / Frederik Ešton: "Lun, kralj ponoći"«

Elem, tiraži roto-romana o Lunu, koji se možda najtačnije žanrovski definišu kao tehnotrileri, bili su ogromni, u proseku oko 50.000 po svesci, a bilo ih je koji su premašivali 100.000 primeraka; nemali broj ih je štampan više puta. Pomenuti intervju je urađen desetak dana nakon što je izašao „Lun u tami Sohoa“, koji je, mada štampan u tiražu od 120.000 primeraka, već do tada bio planuo; „Takva pomama ne vlada ni za crnom kafom!“, napisao je novinar, aludirajući na nestašicu kafe koja je tada vladala u celom svetu. Ta pomama naterala je Miloševića da piše sprinterski. „U mlađim godinama za jedan roman mu je bilo potrebno sedam-osam dana“, kaže Barjaktarević, ali „posle dva infarkta, u šestoj deceniji života, danas Ešton piše sporije, dugoprugaški — jedan roman mesečno!“, zato što se, objasnio je pisac, „za honorare koje dobijam ne isplati raditi jedan roman godinu dana!“

No, ko je uopšte taj Lun, kralj ponoći? Njegovo pravo ime je Donald Sikert; Bogdan Tirnanić je svojevremeno pokušao da ga dešifruje, polemišući da je prezime zapravo Sikret, da se lik u stvari zove „Donald Tajna“, ali je Milošević to negirao, rekavši Barjaktareviću: „Poručite tom džentlmenu da je Sikert obično englesko prezime i da tu nema tajni!“. Lunovog oca su ubili gangsteri pa ga onda uzeli pod svoje sa namerom da od njega naprave najvećeg gangstera svog doba i savršenog zločinca, ali se on, saznavši ko je odgovoran za smrt svog oca, odmetnuo od pokrovitelja i postao borac protiv krivde, organizovanog kriminala, vladara iz senke, političko-industrijske špijunaže, zloupotrebe nauke, čak i državnih službi koje služe krupnom kapitalu.

Lun je visokoobrazovan, poliglota, potkovan u nauci i tehnologiji (bitan aspekt romana o Lunu su gedžeti, gde je Milošević pokazivao veliku maštovitost), majstor prerušavanja, hipnoze, borilačkih veština, poput svog autora levičarski nastrojen (mada ne otvoreno), sličan Bondu ali ideološki mu suprotstavljen, sa sedištem u Londonu. „Lun je najuniverzalniji genije“, kaže Barjaktarević. „Lun je oličenje pravde, poštenja, humane nauke i modernog morala. On je čudo od muževnosti, seksualni supermen, žene doživljavaju uzbuđenja čim ga vide! Njegova ljubavnica je najlepša žena i najveća naučnica sveta — Džejn Vitington. Ludo su zaljubljeni jedno u drugo, ali ipak, s vremena na vreme, Lun se prevari sa po nekom ženicom! Kako to? Ešton veli: ’Siromah Lun je na to uvek prinuđen! Bulumenta žena navaljuje na njega! Škakljiva situacija! Šta će nego da uradi ono! Pa, i Fridrih Engels mu daje za pravo kad veli: Brakolomstvo je kao i smrt neizbežna stvar!’“

Naslovna strana stripa „Lun, kralj ponoći“, koji je izlazio u legendarnoj ediciji „Lunov Magnus Strip“, koja je dobila i ime po Lunu, heroju serijala roto-romana autora Mitra Miloševića. Foto: „Lunov Magnus Strip“, „Dnevnik“, Novi Sad/Facebook stranica »Mitar Milošević / Frederik Ešton: "Lun, kralj ponoći"«

Kakve su spektakularne naslove imali roto-romani o Lunu? „Lunova tajna“, „Lun očekuje ubicu“, „Lun protiv špijuna“, „Lun i prodavci leševa“, „Lun leti u pakao“, „Lunova podvala“, „Lun u mreži crnog trougla“, „Lun i režija užasa“, „Lun i kradljivci prošlosti“, „Lun i talas smrti“, „Lun na ostrvu senki“, „Lun i beli demon“, „Lun u zamku duhova“, „Lun i okupani dolari“, „Lun protiv Kostura“, „Lun i nova Pandora“, „Lun i zavera ledene smrti“, „Lun i crna avet“, „Lunov tajni rat“, „Lun i razmena zla“, „Lun u dvostrukoj senci“, „Lun i istanbulski Tanatos“, „Lun i otrov za Saharu“, „Lunova berlinska avantura“...

Ne možemo da stanemo sa nabrajanjem! Kako da čovek ne kupi knjige takvih naslova? Nije ni čudo što je Lun bio toliko popularan! Toliko popularan, da je osamdesetih godina napravljen i strip „Lun, kralj ponoći“, koji je izašao u 30 svezaka, za koji su scenarije pisali Svetozar Obradović, Miodrag Milanović i Petar Aladžić, a crtali Slavko Pejač, Radič Mijatović, Miša Marković i Petar Radičević, između ostalih.

Međutim, nakon što je sredinom sedamdesetih godina beogradski časopis „Zum“ objavio pravi identitet Frederika Eštona (do tog trenutka javnost nije imala pojma da se radi o našem čoveku, i bila je šokirana saznanjem), usledile su prozivke na račun kvaliteta, stručnjaci su počeli da govore da je u pitanju šund, ali je Milošević na sve to odmahivao rukom, s širokim osmehom na licu.

Naslovna strana jednog od roto-romana o Lunu, kralju ponoći, koje je Mitar Milošević pisao pod pseudonimom „Frederik Ešton“. Foto: „Dnevnik“, Novi Sad/Facebook stranica »Mitar Milošević / Frederik Ešton: "Lun, kralj ponoći"«

„Veoma cenim Getea, tog mudrog čoveka, pesnika i vajmarskog slobodnog zidara!“ rekao je Barjaktareviću. „Pišući ratne romane uvideo sam, međutim, da izdajem načela ovog mudraca. Gete je savetovao: ’Ako pisac ne piše bar za milion ljudi, ne treba da napiše nijednu knjigu!’ Zato sam počeo da pišem seriju romana o Lunu, kralju ponoći, koje čitaju milioni ljudi.“ Ovaj duhoviti i inteligentni gorštak nije propustio priliku da citira i Voltera, dodavši: „Kad bi se štampale samo korisne knjige — bilo bi ih sto puta manje! Svi književni rodovi su dobri, sem dosadnih!“, niti da celu priču zaključi ovako: „Ne mogu se zato istom optikom suditi romani o Lunu i recimo romani Dostojevskog! Različiti su ciljevi i potrebe da se pišu romani. Literature ne bi bilo bez malih pisaca kao što sam ja, koje čitaju milioni ljudi! I mi obrađujemo život. Voleo bih, dabome, da sam vrhunski pisac. Ali!“

Na pitanje Barjaktarevića, da li ga je neko kritikovao sa političke tačke gledišta, zato što kao stari komunista i ratni komesar piše o kapitalistima, rekao je: „Ne, koliko ja znam. Jednom je neko pokrenuo akciju da se ovi kriminalni romani ukinu. Tad mi je drug Steva Doronjski, koji čita Luna, rekao: ’Nećeš valjda da ukineš te romane?’ Rekao sam da neću. ’Naravno, ali im podigni malo kvalitet!’, rekao je drug Steva. I pokojni Veljko Vlahović rekao mi je da mu se sviđaju moji romani i da ediciju nikako ne ukidam.“

Lun je prevođen na francuski, ali je prevod, po Miloševićevim rečima, bio očajan; zvao ga je i italijanski izdavač „Mandanori“, ali do saradnje nije došlo zato što mu je tamošnji urednik tražio da prestane sa „provlačenjem komunističkih ideja“, što je Milošević odbacivao kao glupost („Ma, kakve komunističke ideje! To su zabavni, avanturistički a ne politički romani!“), ali nije želeo ni da se prilagođava zahtevima kapitalističkog tržišta („Ja sam komunista“).

Naslovna strana jednog od roto-romana o Lunu, kralju ponoći, koje je Mitar Milošević pisao pod pseudonimom „Frederik Ešton“. Foto: „Dnevnik“, Novi Sad/Facebook stranica »Mitar Milošević / Frederik Ešton: "Lun, kralj ponoći"«

Zanimljivo, mogao je da se probije i na američko tržište, s obzirom da ga je u Novom Sadu posetio slavni pisac Erskin Koldvel (1903—1987), čija je supruga radila u izdavaštvu sa Erlom Stenlijem Gardnerom, piscem čuvenih trilera o Periju Mejsonu, o kojem su snimljene dve televizijske serije i 30 televizijskih filmova. Gospođa Koldvel mu je zatražila da hitno pošalje tri romana prevedena na engleski („Nema nikakvih problema da plasiramo vaše romane na američko tržište. Mnogo gore stvari štampamo u milionskim tiražima“), ali on nije imao novca da plati prevodioce, niti „obraza da to učini na račun svoje redakcije, u kojoj je bio glavni urednik“, iako je „Dnevniku“ donosio ogromne prihode. Da se zadužio i odradio to, danas bi možda bio poznat u celom svetu, umesto što je čak i kod nas zaboravljen, pošto mi svoje cenimo i poštujemo samo ako ga prizna svet.

Inače, Mitar Milošević je bio visok čovek, ali za razliku od svojih likova nije ni pušio ni pio, mada se jeste oblačio gospodski i elegantno. „Ja nisam Lun!“ rekao je Barjaktareviću. „Flober lepo kaže: ’Ti ćeš moći opisati vino, ljubav i žene pod uslovom, dragi moj, da ne budeš ni pijanac, ni muškarac, ni vojnik! Ako se uplićeš u život, onda ga slabo vidiš ili suviše od njega stradaš, ili se suviše naslađuješ!’ Pisac je oslobođen od obaveze da se poistovećuje sa junakom, da proživi ono što piše!“

Na konstataciju novinara je ipak proživeo svašta, zaključio je: „Da, dosta. Bio sam đak, vojnik, ratnik, oficir, novinar, pisac. Kad sam bio dete, sanjao sam kako ću jednom postati veliki mašinski inženjer. Otac mi je bio tehničar, učio je u Nemačkoj, kući je dovlačio alat za sve zanate, ali nikad nije otvorio nijednu radionicu! Od svih tih ambicija danas mi je ostala jedino navika da majstorišem, da nešto pravim, kalaišem, zidam. To mi veoma paše! Znate, preživeo sam dva infarkta, a lekari su mi savetovali da se puno šećem. Praviti promenade je glupavo, idiotski! Više volim fizički da radim“.

Naslovna strana jednog od roto-romana o Lunu, kralju ponoći, koje je Mitar Milošević pisao pod pseudonimom „Frederik Ešton“. Foto: „Dnevnik“, Novi Sad/Facebook stranica »Mitar Milošević / Frederik Ešton: "Lun, kralj ponoći"«

(P. L. / Izvor: Yugopapir.com)