Slavna srpska književnica prevedena na nemački: "Otkrivanje Isidore Sekulić može početi"

Foto: Wikipedia

Minhenske novine Süddeutsche Zeitung objavile su tekst o delu srpskoj književnici Isidori Sekulić i njenom delu "Pisma iz Norveške".

Preporučujemo

Prenosimo njihov tekst u celosti:

Sa delom "Pisma iz Norveške", tekstovi velike srpske autorke konačno se pojavljuju u nemačkom prevodu. Bila je posvećena ravnopravnosti žena - i nacionalističkim idejama.

Prizor iz književne istorije pod dubokim snegom:

U jesen 1913. godine, veća turistička kompanija otputovala je u norveške vile, uključujući putnike, aktivistkinje za ženska prava, intelektualce i pisca Isidoru Sekulić. Vešti zimski sportisti iz grupe ispuštaju se na svojim jedrilicama na visoravni, gde se, kako piše Sekulić, može premestiti "bez ikakvih naznaka da je prostor na zemlji ograničen za ljude". Trojica "stranaca" nastavljaju na skijama, "malo po malo, tišina i usamljenost velike šume nadvladali su nas i počela je slatka tišina." Odjednom urlik i potezanje, žene se zateknu iza snežne drvene kolibe, zadrhtaju i vide: „tri jelena, tri ogromne životinje iz porodice jelena, snažne i ponosne, sa moćnim rogovima poput palminog lišća, ogrnutog na snažnoj glavi, iskočile su van poput tri autokratska cara gustih šuma severa."

Ovako je Sekulić opisala u svojim putopisnim izveštajima "Pisma iz Norveške", iz kojih je štampa Friedenau u knjižici objavila izvode na nemačkom jeziku. Ovo je samo po sebi dostignuće, jer inače ovaj autor gotovo nikada nije preveden i zbog toga je gotovo nepoznat čitaocima koji govore nemački jezik. Danas u Srbiji, važna književna nagrada se zove po njoj i po stojećem kanonu srpske književne istorije, ona zauzima položaj koji je izuzetan za ženu s početka 20. veka: kao autorku političkih eseja, u vreme kad je to još bio muški žanr, i istovremeno kao poetičan i moćan pisac.

"Pisma iz Norveške" su dobar primer obe stavke, sadrže impozantne, gotovo ekspresionističke opise prirode, ali i skice društvene teorije i literature. Kada je u pitanju ispunjavanje kantona svetske književnosti, kojom su dominirali muškarci, neophodno je suočiti se sa takvim piscem.

Čak i kad motive vaše intelektualne biografije više nije lako klasifikovati iz današnje perspektive. Čak i više nego za nezavisnost i jednakost žena, Isidora Sekulić se kao mlada žena posebno posvetila nacionalističkim idejama. Danas, izgleda da ove dve brige odgovaraju programima različitih političkih logora, pod istorijskim okolnostima njihovog života obe su bila pitanja emancipacije.

Sekulić je došala iz Bačke, regiona koji je sada delom u Mađarskoj, a delom u Srbiji. Kad se rodila 1877. godine, to područje pripada Habsburškom carstvu. Sekulić je postala učiteljica, jedino visoko obrazovanje koje je u to vreme bilo dostupno ženama, a prve godine rada nastale su u vreme aneksione krize. Činjenica da se Austro-Ugarska pridružila Bosni i Hercegovini izoštrila je težnju ka nezavisnosti i nacionalnom osećaju u Srbiji, što je bila praćena idejom da se žele ujediniti svi Južni Slaveni.

Pod utiskom rata, zaključila je da nacionalni identitet treba više negovati.

Foto: Pixabay

Kao zaposlenik časopisa "Slav jug", malo pre Balkanskih ratova 1912/13. godine, Sekulić je napisala propagandne tekstove koji danas zvuče čudno:

- Probudi se, Srpkinjo, a isto tako uzburkaj srce i ponos drugih Srpkinja!

Međutim, pod utiskom rata, očigledno je došla do zaključka da se nezavisni nacionalni identitet mora oblikovati humanistički i kulturološki:

- U ovom nacionalizmu ne bi trebalo postojati misticizam - napisala je u svom eseju u "Kulturnom nacionalizmu" iz 1913. godine i dodala:

- Čovek mora da dominira mistikom. Taj nacionalizam treba da bude visoka kultura u obliku i sadržaju, kultura u najboljem smislu te reči, moral, humanizam, etika, pravednost. Ne samo srpska pouzdanost i pravednost i izvrsnost, već i ljudska.

Činjenica da je tada postala sve više univerzalistička možda ima neke veze sa iskustvima koja je Sekulić imala u toku putovanja. Možda je to bilo zato što je do kraja života živela u četiri zemlje: Dunavskoj monarhiji, Kraljevini Srbiji, prvoj Jugoslaviji (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca) i na kraju Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.

Bila je član Jugoslovenskog udruženja žena, kasnije "Antifašističkog fronta žena". Postala je prva žena koja je postala član Srpske kraljevske akademije, kasnije Akademije nauka i umetnosti i osnovala jugoslovenski PEN klub. Nije imala kontakta sa postjugoslovenskim nacionalizmom, koji bi se povremeno mogao koristiti danas. Godine 1958. preminula je u Beogradu.

I u kasnijim esejima vratila se onome što je videla u Norveškoj i činilo joj se da je to socijalni model koji može da uravnoteži napetost između nacionalizma koji je emancipiran od spoljnih političkih sila, ali koji je takođe isključio određeni univerzalni i kulturni ideal. Pored sveobuhvatne hladnoće, zime, tame i autokrata, Selkulić je takođe impresionirala jelena na severu, "da Norvežanin ima osećaj da stanovništvo njihove zemlje nije zbir njegovih podanika".

Prevodilac i urednica Tatjana Petzer ovo je dodala u svom izboru "Pisma iz Norveške" pod naslovom "Niko ne živi u Bogu ostavljen u Norveškoj":

- Norvežani to čine navikom, čak i onima koji ih nikada nisu videli misle, pamte i sećaju ih se, teže onima koji su videli i očekivali negde u daljini, oni su internalizirali da ih sve što rade i čine objedinjuje.

Iz simbolike veza između daljina, Sekulić je potom razvila svojevrsnu teoriju klime u literaturi. Analogno linijama pod nazivom "izohimen", koje geografski udaljene lokacije sa istom zimskom temperaturom vezuju za klimatološki povezana područja, pomislila je na istoriju književnosti:

- Ko već dugi niz godina ima mapu svih mogućih književnih sedimenata, konfiguracija i prirode književnih kontinenata, gledajući reke, potoke, velika i mala ostrva, on zapravo vidi plave crte skrivene grafike književnog života u mreži i zapletu decenija, nacija, škola, grupa i pojedinaca.

Stvara se složena kulturna teorija koja svedoči o kosmopolitskom duhu.

- Čovek - konačno piše Sekulić - nomad je (...) po Božjoj volji, koji ga je postavio između velikih prostora neba i zemlje.

Pod kojim se praktičnim okolnostima Isidora Sekulić kretala svetom, nije sasvim jasno. Pisma je napisala, prema rečima Tatjane Petzer, provedovši putovanje u Norvešku kao medeni mesec. Januara 1914. godine objavila je smrt svog supruga u beogradskim novinama. Budući da ovaj brak nije dokumentovan, Petzer sumnja da ga je možda lažirao da izbegne skandal da žena putuje sama. U svakom slučaju, "Pisma" sadrže zahvalne primedbe o jakom položaju neudatih žena u Norveškoj.

(Telegraf.rs/Süddeutsche.de)