Da li je krvlju ispisana pesma ključni dokaz da se Jesenjin ubio ili da ga je ubila tajna policija?

U sobi broj 5 lenjingradskog hotela "Angletar", u noći između 27. i 28. decembra 1925. godine, odigrao se događaj oko kog se i danas pletu razne priče i teorije - veliki pesnik tada je pronađen obešen o kaiš i privezan za cev toplovoda. Njegova smrt je odmah proglašena za samoubistvo, pre koga je, navodno, pesnik svojom krvlju napisao poslednje stihove.

U brojnim studijama i knjigama, čiji su se autori pozivali na ove ili one tajne dokumente, dokazivalo se otada da je te večeri Sergej Jesenjin ubijen, a potom obešen. Zvanično to nikada nije potvrđeno.

Preporučujemo

Nije bila tajna da je ekscentrični mladi poeta vodio buran život, ali ni to da je sovjetsku vlast kritikovao koliko je otvoreno mogao. Samo godinu dana pre Jesenjinove smrti 14 njegovih prijatelja, kolega i pesnika bilo je privedeno na ispitivanje od strane GPU-a (tajne policije) koji su u to vreme stalno pratili poslove stvaralačke inteligencije.  Jesenjin te iste godine piše pesmu "Zemlja nitkova" u kojoj govori o ništavnosti revolucije i o tome kako je svako ko je na vlasti lopov i prevarant. To u Rusiji njegova doba nije moglo da prođe nekažnjeno.

Sergej Jesenjin i Isidora Dankan / Foto: Wikipedia/public domain

Glavni adut priči o samoubistvu Sergeja Jesenjina jeste pesma koju je pisac ostavio za sobom "Doviđenja druže, doviđenja". Uveliko se pričalo da je Jesenjin ovu pesmu napisao sopstvenom krvlju, iako ekspertiza krvi nikada nije urađena. Ovako glasi pesma:

"Doviđenja, druže, doviđenja

Čuvaju te, mili, moje grudi.

Rastanak je znak predodređenja,

Susret nam se u daljini nudi.

Doviđenja, bez stiska, bez glasa,

Ne tuguj mi, stuštenih obrva –

Nije novo mreti pre svog časa,

Al ni život nije novost prava."

Pesmu "Doviđenja druže, doviđenja" Jesenjin je veče pred smrt dao svom prijatelju Volfu Erlihu koji se te večeri, sa još dvoje ljudi, našao u Jesenjinovoj sobi. Pesnik je papir sa pesmom ubacio u džep kaputa svog prijatelja i rekao mu da ne mora da žuri sa čitanjem, da pesma ne govori o njemu, te da je natenane sutra pročita.

Erlih je na pesmu potpuno zaboravio, tvrdio je kasnije u svojoj knjizi. U svom tom metežu, piše, nije bio svestan da u svom džepu nosi jedan od ključnih dokaza za Jesenjinovo samoubistvo. Tek ju je dan nakon smrti pesnika predao policiji.

Volf Erlih, sovjetski pesnik Foto: Wikipedia

Na mesto ubistva izašao je inspektor Garbov koji je zapisao potpuno neprofesionalni izveštaj. Nedostajali su ključni detalji, poput izgleda prostorije, razbacanih stvari, doktorskog izveštaja… Uprkos svemu tome, Garbov je odmah konstatovao da je reč o samoubistvu, iako mu je nedostajao upravo dokaz koji je mogao videti tek dan kasnije – ova pesma, piše Kuš!

Ne oproštaj od života, već od dragog druga

Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste ta činjenica da Jesenjin ovu pesmu zapravo ni nije napisao tačno pred smrt. Ona je nastala pola godine ranije i u drugoj verziji. Jesenjin ju je napisao na leto 1925. godine na Kavkazu, gde ga je zatekla vest o smrti njegovog prijatelja Alekseja Ganina.

Ganin je takođe bio pisac, koga je sovjetska vlast 1925. godine streljala, zajedno sa još 13 ljudi, pod optužbom da pripadaju Odredu ruskih fašista. Istina je da je vlasti najverovatnije smetao manifest koji je Ganin sačinio i objavio u jednim ruskim novinama. Tekst "O miru i slobodnom radu" otkrivao je Ganinove poglede na komunizam koji se nisu baš poklapali sa pogledima partije.

Sergej Jesenjin i Aleksej Ganin Foto: Wikipedia

- Iza svih reči komunizma o slobodi, jednakosti i bratstvu naroda stoji smrt i razaranje, razaranje i smrt - pisalo je u manifestu. Ganin je urzo uhapšen, a potom i streljan.

Kada je čuo za Ganinovo ubistvo, Jesenjin je napisao ovu pesmu, koja je u originalnoj verziji imala pet strofa, a ne samo navvedene dve. U dužoj verziji, kao i u kraćoj, bilo je jasno da je u stihovima pesničko lice ne oprašta od života, već od svog dragog druga. 

Pesma koja je bila ključni dokaz za Jesenjinovo samoubistvo vremenom je postala trag za one koji veruju da je "ruski dečak" zapravo ubijen. Istraživačima je bilo čudno to što se Erlih tek dan kasnije setio pesme. Kao neko ko je Jesenjinu pomagao oko objave njegove poezije, Erlih je za ove stihove verovatno morao i ranije da zna. Uz to, on je radio za GPU, rusku tajnu policiju koja je u to vreme pod budnim okom držala inteligenciju. Naročito onu koja je pretila da se odmetne od sovjetske propagande.

Posmrtna fotografija Sergeja Jesenjina / Foto: Wikipedia/public domain

Jesenjin je sahranjen 31. decembra 1925. godine na moskovskom Vaganjkovskom groblju. Neposredno posle pesnikove sahrane, objavljena je njegova poema "Crni čovek", koja je u javnosti senzacionalno odjeknula, ali i naišla na žestoku ideološku kritiku. Ocenjena je kao nastavak prethodne "ozloglašene" knjige "Kafanska Moskva". Dogmatičari su u ovoj poeziji videli defetističko raspoloženje, individualizam u vreme kolektivizma, huliganstvo, pijanstvo, nevericu u svakodnevicu.

- Na "jesenjinštinu" treba ispaliti pluton - grmeo je ideolog boljševičke partije Nikolaja Buharin, koga su sledili mnogobrojni publicisti i pisci.

Jesenjinove knjige gotovo preko noći nestale su iz biblioteka, zatvoren je i njegov muzej u Moskvi, a njegovom sinu Konstantinu predlagano je da promeni prezime. Čitave tri decenije ime i stihovi pesnika - velikana bili su gurnuti u stranu, u zaborav. Do preloma je došlo tek posle Staljinove ere, kada je odluku o objavljivanju njegovih zbirki doneo - Centralni komitet! Tada se dogodio presedan koji je mnogo govorio: na poziv na pretplatu za sabrana dela, u knjižarama širom države odazvalo se čak deset miliona čitalaca.

(Telegraf.rs)