Bora Simić iz Glušaca je jedini seljanin čiji je lik štampan na poštanskoj markici u Americi

Bora Simić / Foto: Mačva press

Bora Simić, iz Glušaca, u Mačvi, jedini je čovek sa sela čiji lik je štampan na poštanskoj markici u Americi.

Preporučujemo

Bilo je to pre tačno dvadeset godina. U seosku poštu stigla je razglednica iz Njujorka, što poštara Sinišu Uglješića i nije naročito iznenadilo, koliko kad je ispod žiga američke pošte na markici video sliku nikog drugog do njegovog komšije Bore Simića!

Iako je bila oskudno adresovana - "Mačvanski pesnik Bora Simić, Glušci, Srbija, Evropa", razglednica je ipak stigla u ruke primaoca.

Na njoj još piše:

"Gospodine pesniče, Boro Simiću. Mačva će uvek imati mnogo pesnika, pisaca i umetnika, ali ti si prvi koga je američka pošta štampala na markicama. Pozdrav od Mila Šeće."

Pošiljalac je bio, u stvari, Borin zemljak, Mića Radojčić, koji je godinama živeo u Njujorku, i koji se lično izborio da pošta štampa Borin lik na markici. To se dogodilo nakon što je u časopisu Ineternešenel art samit, koji je štampan i na kineskom jeziku, objavljena reportaža o Bori.

Ova kratka anegdota je samo jedna iz života Bore Simića, koji sigurno nikada ne bi dospeo na poštanku marku američke pošte da nije bio i veliki pesnik. Prema mišljenju mnogih on je neprevaziđen od svih pesnika koje je iznedrila Mačva.

Završio je samo četiri razreda osnovne škole, ali je napisao i objavio najlepše stihove o pejzažima mačvanske ravnice, dragim ljudima, snovima, ljubavima...

Foto: Mačva press

- Nisam bio dobar đak. Završio sam samo četiri razreda osnovne škole i nisam više mogao, jer nisam ništa pamtio. A onda kada sam bio blizu tridesete, počeo sam da maštam, da zamišlјam razne slike i da sve to napišem - pričao je Bora.

Kao dete i u mladosti mnogo je čitao, uglavnom kradom jer roditelji nisu shvatali zašto toliko vremena provodi uz knjigu. Kasnije je, jednom prilikom, ispričao kako je krišom pročitao bar dve hiljade knjiga, zamišljajući da tako razgovara sa pametnim ljudima.

Inspiracija mu je, pričao je, uvek "dolazila oko ponoći". Tada bi ustao iz kreveta i zapisivao sopstvene stihove grafitnom olovkom na listu papira. Otac mu je govorio kako je pisanje "danguba", dok ga Bora nije razuverio kada mu je od prvog honorara koji je zaradio kupio najkvalitetniji duvan. Nepismena majka je više razumela njegovu umetničku dušu i volela je da ga sluša dok recituje stihove.

Šezdesetih godina, tek što je počeo da objavljuje svoje stihove, uvršten je u nekoliko antologija poezije koje su štampane i na španskom, italijanskom i francuskom jeziku. Kasnije su njegove pesme štampane širom sveta, u književnim časopisima i antologijama na svetskim jezicima.

U rodnoj Mačvi prvu zbirku pesama su mu štampali tek 1995. godine, iako su ga oslovljavali sa "prva lira". Priznat širom sveta, u zavičaju nije bio prepoznat, kako to obično biva, pa je za života objavio još svega dve zbirke pesama, 1996. i poslednju 2008. godine.

Stvarao je i kada su ga sustigle godine, kada je jedva uspevao da zapisuje stihove zbog oslabljenog vida, pa je češće recitovao dok je pod lozom majstorski pleo užad. Svaki svoj stih, a napisao je više od dve hiljade pesama, znao je napamet.

Bora Simić je preminuo 3. januara 2016. godine u 86. godini i sahranjen je u rodnom selu Glušci, kod Bogatića.

Prenuće - Bora Simić

Livadom srca moga nestaje zimske čame

Zelen se ječam njiše, bleda bešumna svila

Granale pesme moje, lude, bez stabla, same

Na njima mesta ima za sva slavujska krila.

Čekam ozarje tvoje da me iz noći prene

Izmišlјen greh bez bola ko zora rudi

Izvita duga nebom pružila luk do mene

Stasalog da bez ruku zagrlјaj srcem žudi.

Anđeli beli i crni, a ti im čedna druga

Suncu dobrote penju se tvoje i moje stope

Na mom putu sad je mrtva kopriva - tuga

Polјupci kiše što đurđevsku travu škrope.

U našem šoru nasanjao se glušački kamen

Toplinom psi ga greju kada je gluvo prelo

Oženio jablane mesečev srebrni plamen

Razbežale se zvezde, probudilo se selo.

(D. Grujić)