Bio je bolešljiv i nije mario mnogo za školu: Ipak, ostavio nam je ove nezaboravne stihove

Foto: Wikipedia

- Ono što je Lukijan Mušicki učinio za srpsku književnost 1830-ih, Sima Milutinović Sarajlija 1840-ih, Đura Jakšić i Jovan Jovanović Zmaj 1860-ih, isto je uradio i Vojislav Ilić 1890-ih - jednom prilikom je ovog mladog pesnika opisao Jovan Skerlić.

Preporučujemo

Vojislav Ilić je bio srpski pesnik i jedan od glavnih predstavnika romantizma. Njegov kratki život bio je prožet uspehom, ljubavlju, ratom i bolešću.

Od detinjstva je bio bolešljiv i nije mario za školu. Ispunjavalo ga je samo jedno - poezija. Napisao je tri zbirke pesama i družio se sa Branislavom Nušićem, Jovom Zmajom i Đurom Jakšićem, čiju ćerku Tijanu je oženio.

Bista Vojislava Ilića na Kalemegdanu / Foto: M. Beljan

Često se selio, živeći u oskudici. Mnogo vremena je provodio u kafanama, vodeći neuredni boemski život. Vlast ga je progonila zbog političkih uverenja.

Preminuo je od tuberkuloze 21. januara 1894. u Beogradu, u 32. godini.

Ovom prilikom prenosimo njegovu ljubavnu pesmu:

Anđeo mira - Vojislav Ilić

Noć duboka vlada, i sve živo spava;

Na starome tornju ponoć otkucava.

I u tom času sa grančicom krina,

Anđeo se spusti sa rajskih visina.

Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;

Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.

Al’ oseća granje – pa se tiho svija;

Oseća ga lahor – pa tiho ćarlija.

I Anđeo Mira, kroz duboku tamu,

Spusti se pred oltar u pustome hramu.

Pa prekrstiv ruke na blažene grudi,

Rujnu zoru čeka da nebom zarudi…

(Telegraf.rs)